Spirala svetla

C

Književnost starog veka ( ili Opšta knjiž. 1)

 Pripremila Milica Dojčinovska, student Filološkog fakulteta u Beogradu, 2011.

     a)Sumersko-vavilonska književnost

           Ep o Gilgamešu

     b) Jevrejska knjiž.

           Sveto pismo

      c)Grčka knjiž.

           -Homer ( Ilijada i Odiseja)

           -Grčka tragedija :

                 Eshil ( Orestija)

                 Sofokle ( Antigona i Car Edip)

                 Euripid ( Medeja i Hipolit)

            -Grčka komedija:

                 Aristofan ( Žabe)

        d) Rimska knjiž.

                 Vergilije ( Eneida)

                  Plaut ( Aulularija i Menehma)

                  Antička poetika

                                                                                                                               

 

Prilozi iz književnosti staroga veka Milice Dojčinovske 

Ep o Gilgamešu

ISTORIJSKA POZADINA:

Ep je nastao u  17. v.p.n.e.,  junak iz Epa o Gilgamešu bio je istorijska ličnost, kralj koji je vladao sumerskim gradom-državom Urukom oko 2700. pne. Pronađen je u drugoj polovini 19. veka u Ninivi. Predstavlja tradiciju sumersko- vavilonske kulture. Početkom 20. veka  ulazi u svetsku književnost.

*Hamurabijev zakonik (prvi zakonik) pronađen je kad i Ep o Gilgamešu.

U 11. ploči opisan je potop, koji se javlja i u Bibliji.

SADRŽAJ:

Tema epa je potraga za besmrtnošću i prijateljstvo. Ep je napisan na 12 ploča i deli se na dva dela:

1)      Do Enkiduove smrti 1- 7. ploča (vedrina i borbenost)

2)      Potraga Gilgameša za besmrtnošću 8- 12. ploča (strah od smrti i  težnja za večnim životom).

-Prolog epa govori o Gilgamešu, koji je bio jedna trećina čovek a dve trećine bog. Gilgameš se opisuje kao jako lep i mudar čovjek koji je gradio prelepe hramove i velike gradske zidine. Međutim, i pored njegovih vrlina, kada je počeo svoju vladavinu bio je despot. Gilgameš je radio razne grozote svom narodu (npr. silovao je svaku ženu koja bi mu se svidela).

-Enkidua pravi Aruru od blata (boginja stvaranja), on je prekriven dlakom i živi sa životinjama. Nakon seksualnog opštenja sa ženom usledila je inicijacija- prelazak u period polne zrelosti, kada čovekovo telo poprima odlike zrelog bića. Enkidu je tužan jer je postao svesno biće.

-Njih dvojica se upoznaju preko borbe za potvrđivanje, nakon čega su se sprijateljili, a Gilgamešova majka čini Enkidua njegovim pobratimom.

-Odlaze u Humbabinu šumu kedrova, koja je gusta i mračna, simbol htonskog sveta (tame). Humbaba je groteskni lik, ima životinjske atribute. Gilgameš i Enkidu su ga ubili i počinili greh, jer je on božanskog porekla. Pokušali su da preuzmu božanske atribute.

-Sukob sa boginjom Ištar (boginja ljubavi, ima sveštenice)- Gilgameš odbija njenu ljubav, suprotstavlja se božanstvu. Borba sa Nebeskim bikom (simbol svetlosti).

-Enkidu predoseća svoju smrt gradativno preko 3 sna (ANTICIPACIJA- epska tehnika kojom se u pripovedanju nagoveštavaju ili predočavaju događaji iz budućnosti). Njegova smrt je očekivana i Gilgameš shvata da se sudbina ne može zaustaviti. Gilgameš oplakuje Enkidua, a u stvari jadikuje nad sobom (egoizam).

-Put Gilgameša na onaj svet preko reke. Susret sa Utnapištimom, čovekom koji je stekao besmrtnost. On priča o potopu (RETROSPEKCIJA- epska tehnika koja naknadno pripoveda o dogadjajima iz prošlosti. Često poprima formu umetnute priče i koristi se kao oblik retardacije.) i kako je stekao večni život. Daje Gilgamešu travku besmrtnosti, ali uz uslov da ne sme spavati 6 dana. Gilgameš podleže snu, odnosno iskušenju, a samim tim nije sposoban da sačuva besmrtnost. Zmija mu krade travku (neprijatelj), a njega smrt ugrabi.

EP- jedan od osnovnih oblika epike, pisan u stihu. Prikazuje stvarnost u njenom totalitetu, uključujući istorijske događaje, običaje, verovanja, svakodnevicu. Počeci se naziru u sumersko- vavilonskoj civilizaciji. U centru zbivanja je glavni junak, reprezentativni lik, čije osobine ili doživljaji odražavaju duh epohe epa. Vrste: junački ili herojski, idilični, religiozni, didaktički, istorijski, nacionalni, politički, filozofski, kosmološki, avanturistički, ljubavni.

 

 

Sveto pismo

 

Najvažnija sakralna knjiga hrišćanske religije, sastoji se iz Starog zavetaNovog zaveta. Stari zavet ujedno je osnovna sveta knjiga Jevreja. Novi zavet donosi objavu Mesije, opisuje Hristov život, stradanje i njegovo učenje. Povezuje ih žrtva.Biblija je nastajala od XV v.p.n.e. do II v.n.e.

Stari zavet pisan je na hebrejskom i aramejskom jeziku, obuhvata 24 knjige. Tekstovi su raznorodni, od književnih vrsta obuhvata gotovo sve oblike literature Bliskog istoka: mitove, basne, legende, izreke, pesme. Pesnički oblici su: himne, molitve, psalmi, tužbalice, ljubavne, svadbene, vinske pesme, obredne pesme, sve ih odlikuje slikovit izraz.

PODELA:

1)      PETOKNJIŽJE: Knjiga postanja, Knjiga izlaska, Levitski zakonik, Knjiga brojeva, Ponovljeni zakonik.

2)      ISTORIJSKE KNJIGE(16): Knjiga Isusa Navina, Knjiga o sudijama, Knjiga o carevima, Knjiga dnevnika.

3)      PSALMI DAVIDOVI- 150, u njima je izraelska religiozna lirika dostigla vrhunac, javljaju se u obliku himni, oda, zahvalnica.

4)      POUČNE(MUDROSNE) KNJIGE, vezuju se za Solomona: Pesma nad pesmama, Knjiga o Jovu, Priče Solomonove, Knjiga Propovednikova.

5)      PROROČKE KNJIGE(Proroci: Isaija, Jeremija, Jezekilja, David).

Novi zavet pisan je u I i II v.n.e. na grčkom, izuzev Jevanđelja po  Mateju, čija je osnova nastala na aramejskom. Tekstovi Novog zaveta srodniji su od onih u Starom, jer ih povezuje figura Isusa Hrista. Sastoji se iz 27 knjiga, koje kazuju o dolasku Isusa da utvrdi savez između Boga i ljudi. Prvi slovenski prevod Novozavetnih spisa, Četvorojevanđelje Ćirila i Metodija u IX v. ujedno je označio i početak slovenske pismenosti. Prvi savremeni prevod Novog zaveta načinio je Vuk Karadžić 1847., a Starog Đuro Daničić 1864.

PODELA:

1)      JEVANĐELJA(po Luki, Marku, Mateju i Jovanu)- na 4 načina izneseni mitovi o Hristovom rođenju, životu i vaskrsenju.

2)      DELA APOSTOLSKA- nastavak Jevanđelja, govore o Isusovom životu.

3)      POSLANICE APOSTOLA PAVLA(14)

4)      KATOLIČKE POSLANICE(7, namenjene misionarskim potrebama)

5)      OTKROVENJE- govori o novom poretku, novo nebo i nova zemlja.

 

 

Jevanđelje(dobra vest, blagovest)

Hrisćanski spis koji prikazuje život i objašnjava učenje Isusa Hrista. Sadrže poreklo, rođenje, podvige, smrt, uskrsnuće i sve što sledi posle toga. Jevanđelja po Mateju, Marku i Luki nazivaju se sinoptičkim, jer predočavaju istovetne događajeiz Hristovog života. Jevanđelje po Jovanu umesto Hristove biografije donosi objavu Spasitelja, nagoveštavajući svu dramatičnost između objave i čovekovog odgovora na nju. Naglasak je stavljen na Hristovo pripovedanje vere(besede) i na čuda koja je počinio. Doktrina hrišćanstva se izvodi iz njega. To je vreme Oktavijana Avgusta.

*Plutarhove biografije su arhetipovi za pisanje Jevanđelja.

Ova 4 jevanđelja su kanonska. Svako od njih počinje istom rečenicom: ,,U početku beše reč’’.

PARABOLA- književna vrsta srodna alegoriji i basni koju uvek treba shvatati u prenesenom značenju, a čiji je krajnji cilj moralna pouka. Odlikuje se uzvišenim, ozbiljnim stilom i bogatom upotrebom stilskih figura. Od alegorije se razlikuje po tome što je u njoj prikazano ljudsko delanje kao ilustracija neke više istine, dok su u alegoriji junaci nosioci apstraktnih ideja. Od basne se razlikuje po tome što su akteri ljudi i po tome što naravoučenije često zahteva dodatno tumačenje. Potiče sa Istoka, a najpoznatije su parabole pripisane Isusu(parabola o bludnom sinu, sejaču i semenu...).

 

Pesma nad pesmama

Ljubavna pesma, koja ima više alegorijskih tumačenja:

ALEGOREZA- vid tumačenja koji počiva na pretpostavci da se iza neposrednog značenja teksta krije njegovo skriveno značenje. Tekst stoga predstavlja samo površinski sloj iza kojeg treba otkriti pravi smisao. Naročito se razvila u hrišćanstvu. Alegorijska interpretacija često je korišćena da bi se tekstovima čije značenje iz određene perspektive izgleda moralno neprihvatljivo, pridao moralno prihvatljivi smisao. Tako se Pesma nad pesmama tumači kao alegorijska predstava saveza između Jahvea i izabranog naroda, odnosno kao brak između ženika Isusa i neveste, tj. hrišćanske crkve.

EGZEGEZA- vid interpretacije biblijskih spisa i pojedinih tekstova karakterističan pre svega za srednjovekovnu književnost. Egzegeza je u svetim spisima tražila uzvišeni smisao pomoću kog se mogu tumačiti nejasna mesta. Bliska je alegorezi, budući da se zasniva na alegorijskom, tj. prenesenom značenju.

 

Knjiga propovednikova

Pitanje da li se žrtva mora prineti ili čovek ima pravo na svoju sreću.

Osnovni motiv je efemernost svega. 

 

Knjiga o Jovu

Ideje:

-Večni život se može dostići samo putem žrtve.

-Pravednik nagradu dobija u ovom životu.

-Čovek ne sme sumnjati u Božju premudrost (nema jednakosti između čoveka i Boga).

Problemi:

-TEODICEJA- bez obzira na zlo ne treba sumnjati u božju pravednost.

-Empatija- Jov ne pokazuje empatiju pri stradanju stoke i dece.

-Večni život se dostiže samo putem žrtve, nagrada stiže u ovom životu (Jovu se vraćaju blago i deca).

-Sumnja u božansku premudrost- Jov neće pokleknuti što se tiče vere u Boga, ali će hteti da shvati zašto je kažnjen kad ne razume svoju grešku. Tu je pokleknuo u veri- traži se bezuslovna poslušnost, vera, ljubav prema božanskom. Jovu se vraća materijalno bogatstvo.

Eliluj je ubačen kao razrešenje. Bog se javlja u vihoru, suština čoveka je slepa vera u Boga.

 

 

Homer

ANTIČKA KNJIŽEVNOST- razvijala se između XII v.p.n.e i II v.n.e. Obeležena je dominacijom grčke i rimske kulture.

Grčka tradicija se deli na:

1)      Pretklasično doba ili helenski srednji vek (XII- VI v.p.n.e)

2)      Klasično doba (V- IV v.p.n.e)- zlatno doba

3)      Helenistički period(III v.p.n.e- II v.n.e)

a)      Aleksandrijsko doba

b)      Rimsko doba

Najstarija sačuvana dela antičke književnosti su Homerovi epovi Ilijada i Odiseja.

HOMERSKO PITANJE- problematizuje autorstvo i jedinstvo Ilijade i Odiseje kroz dilemu da li su dati epovi nastali  trudom jednog autora ili je pak reč o doslednoj kompilaciji epske tradicije. Odgovori se mogu podeliti na dve grupe: unitarističku i analitičku.

1)      Pobornici analitičkog stanovišta smatraju da su Ilijada i Odiseja sastavljene od većeg broja folklornih pesama. Prvi koji ozbiljno postavlja tu varijantu je Volf, tvrdeći da su Homerovi epovi spevani pre pojave pisma, da su šireni usmenim putem i tako menjani sve do Pizistratove redakcije u VI v. pne, gde su dobili konačan oblik. Lahman u XIX v. postavlja tezu o samostalnim pesmama okupljenim u cikluse koje su se menjale usmenom predajom i koje se u Pizistratovoj redakciji uobličavaju. Dokazi su nepodudarni delovi epa, uključujući ponavljanja, logičke protivrečnosti, kompozicione nedostatke.

2)      Unitarističko stanovište insistira na tome da su oba epa tematski i kompoziciono celovita. Ukazuju da logičke protivrečnosti postoje i  u delima umetničke književnosti, ali je moguće da se javljaju i zbog naknadnih interpolacija. Glavni zastupnik Nič tvrdi da je jedinstvo Ilijade ostvareno zahvaljujući osnovnoj temi: Ahilov gnev i njegove posledice. Ovu tvrdnju izneo je Aristotel u Poetici.

3)      Neki autori tvrde da je Homer na raspolaganju imao određenu folklornu građu koju je uobličio prema vlastitoj umetničkoj zamisli.

4)      Prvi pesnik (Homer) dao je prvobitni oblik pesmama o Trojanskom ratu, pa su se one menjale tokom usmenog prenošenja.

5)      Miler postavlja teoriju o jezgru- Homer je autor dve kraće pesme o Ahilovom gnevu i Odisejevom povratku, koje su zatim menjane i proširivane.

6)      Savremena teorija Perija i Lorda u knjizi Pevač priča  govori o načinu i tehnici usmenog prenošenja epskih pesama, koji nisu zasnovani na mehaničkom pamćenju, već na upotrebi formula.

FORMULA- već izgrađeni govorni obrazac pomoću kog se izražava data ideja ili opis određene situacije. Njihov rezultat su epske tehnike. To je grupa reči koja se redovno upotrebljava pod istim metričkim uslovima. Sinonim je opšte mesto (stajaća mesta, tipični počeci i završeci, stalni epiteti, poređenja).

EP- jedan od osnovnih oblika epike, pisan u stihu. Prikazuje stvarnost u njenom totalitetu, uključujući istorijske događaje, običaje, verovanja, svakodnevicu. Najstariji epovi evropske književnosti deo su antičke tradicije: Homerovi epovi Ilijada i Odiseja, spadaju u junačke epove. U centru zbivanja je glavni junak, reprezentativni lik, čije osobine ili doživljaji odražavaju duh epohe epa. Važan je odnos protagoniste (idealizovanog junaka) i ostalih likova u delu. Glavni junak izražava poseban odnos prema društvu ili svojoj sredini- on sa njima može biti u ličnom sukobu, a može biti nosilac jedne strane, tj. kolektiva kojem pripada (u ratu).

PROTAGONISTA- idealizovani junak.

EPSKE TEHNIKE- skup književnih postupaka i sredstava karakterističnih za epsku poeziju.

1)      Invokacija- pesnikov poziv muzi ili božanstvu od koga se traži pomoć pri stvaranju dela. Obično na početku dela(inicijalna formula) ili na početku manjih odeljaka (pevanja).

2)      Ekspozicija- uvodni deo u književnom ostvarenju. Predočava čitaocu početnu situaciju. U klasičnom epu srećemo neposrednu kompoziciju u kojoj se in medias res saopštava tema.

3)      In medias res- inicijalna epska formula kojom se pripovedanje započinje bez okolišanja, skretanjem pažnje na središnju temu.

4)      Retardacija- epska tehnika kojom se usporava razvoj radnje i ujedno odlaže razrešenje zapleta i održava napetost dela. Vidovi:

a)      Digresija- celina koja nije neposredno povezana sa glavnom temom, logičkim tokom naracije ili fabulom.

b)      Epizoda- deo radnje ili dogadjaj koji je sa celinom labavo povezan, pa predstavlja digresiju na glavni tok radnje.

c)      Prošireno poređenje- dužina je toliko velika da se osnovna veza od koje se pošlo izgubila. Stoga ono liči na malu umetnutu pesmu koja predstavlja zaokruženu sliku i zasebnu celinu u okviru većeg dela.

d)      Katalog- česta formula epskog pesništva koja se sastoji od niza stihova u kojima se nabrajaju junaci ili predmeti. Jedan od najpoznatijih primera nalazi se u 2. pevanju Homerove Ilijade gde se kroz katalog navode i prikazuju ahejski ratnici. Nabrajanja junaka doprinose utisku o snazi i obimu vojske i tada katalog postaje sredstvo za postizanje hiperboličnih efekata. Takođe ima funkciju genealogije- ukazivanje na pretke.

e)      Stajaći epiteti- pridevi koji uvek stoje uz isti pojam i predstavljaju tradicionalni postupak u narodnoj poeziji. U Homerovim epovima stalni epitet se naziva homerski epitet. To su uglavnom složenice, sastavljene od prideva i imenice: gromoglasni Zevs, srebroluki Apolon, zlatotrona Hera, sjajnošlemac Hektor, brzonogi Ahilej, ružoprsta zora, mnogošumno more.Stalni epitet koji nije adekvatno upotrebljen u određenoj situaciji (npr. Božanski svinjar) zove se epithetion otiosus.

f)       Retrospekcija- epska tehnika koja naknadno pripoveda o događajima iz prošlosti. Često poprimaformu umetnute priče i koristi se kao jedan od oblika retardacije. Najpoznatiji primer je Odisejevo pripovedanje na dvoru kralja Alkinoja o avanturama posle Trojanskog rata.

g)      Prepoznavanje- trenutak u kome pri susretu dva junaka svaki od njih saznaje pravi identitet onog drugog. Zahvaljući prepoznavanju junak postaje svestan da se suočava sa prijateljem, za koga je prethodno mislio da je neprijatelj.(U Ilijadi Glauko i Diomed).

5)      Anticipacija- epska tehnika kojom se u pripovedanju nagoveštavaju ili predočavaju događaji iz budućnosti.

Ilijada

Pisana je starim i novim jonskim dijalektom, ima arhaizama. Stih je heksametar- u antičkoj versifikaciji stih od 6 metričkih jedinica (stopa). Poznat je u antici kao herojski stih (javlja se u Ilijadi, Odiseji, Eneidi). Sastoji se iz 5 daktila (-UU) i jednog troheja (-U) ili spondeja (- -). Počinje invokacijom- pesnikov poziv muzi ili božanstvu od koga se traži pomoć pri stvaranju dela. U njoj se izlaže tema, in medias res (inicijalna epska formula kojom se pripovedanje započinje bez okolišanja, skretanjem pažnje na središnju temu). Pripovedanje je objektivno, priča se sa distance i detaljno. Ne peva se o celom ratu, već samo o poslednjoj, 10. godini (50- ak dana)- fabula (skup motiva i situacija koji su u nekom književnom delu raspoređeni prema uzročno- posledičnom ili vremenskom redosledu. Od radnje se razlikuje po rasporedu i redosledu izloženih događaja).

*Siže- skup više motiva, raspored i organizacija istog niza događaja u samom književnom tekstu, pre svega promena u hronološkom poretku prikazanih događaja.

*Kompozicija- tok izlaganja i način povezivanja ideja ili događaja u tekstu.

*Forma- način organizacije elemenata u delu.

Spev je sastavljen od 15 696 heksametara. Zenodot je izvršio podelu na 24 pevanja, svako od njih počinje slovom grčkog alfabeta. Nijedno pevanje nema više od 1000 stihova.

Tema: Ahilova srdžba i sprovođenje Zevsove volje. Mesto radnje: pred Trojom.

Ep se može podeliti na 4 dela:

1. Uvod

2. II-  XVIII pevanje: Ahil je odsutan iz radnje, prikazuju se posledice događaja, Ahil svojim nedelanjem prouzrokuje događaje (ljuti se na Agamemnona zbog Briseide).

3. XVIII- XXIII pevanje: pomirenje Ahila i Agamemnona, pomeranje gneva na Hektora.

4. XXIV pevanje: pomirenje Ahila i Prijama.

Dva gneva Ahilova i tri plača (ljutnje) su gradacijski prikazana: Ljubav prema Briseidi - gnev na Agamemnona; ljubav prema Patroklu- Ahilova krivica je doprinela njegovoj smrti, gnev prema Hektoru; primirje sa Prijamom- ljubav prema ocu.

Aristotel kaže da je radnja u Ilijadi prosta (linearna), nema peripetija i prepoznavanja.

ISTORIJSKA OSNOVA

Postojao je grad Ilij. Rat je vođen 1194- 1184. g. pne.

SADRŽAJ

I pevanje- In medias res- Првом речју првога стиха песник је дао средишњи мотив Илијаде - срџбу. Тиме уједно одређује и тему дела. То је срџба најбољег ахејског јунака Ахилеја са њеним кобним последицама по Ахилејеве саплеменике. Потом нас брзим корацима уводи у сукоб нзмеђу Ахилеја и Агамемнона, главног заповедника ахејских чета које држе у опсади Троју. Агамемнон је увредио Аполоновог свештеника Хриса. Одбио је да му даде на откупе кћер Хрисејиду, која је Агамемнону припала из ратнога плена. Хрис моли Аполона да га освети. Бог спушта кугу на ахејски табор. Десетог дана куге Ахејци већају.

Гатар Калхант опомиње Агамемнона да ослободи робињицу. Калханта храбри на слободну реч Ахилеј. Озлојеђени Агамемнон прети да ће, у замену за Хрисејиду, узети себи робињицу Брисејиду, која је додељена Ахилеју. Оштре речи између Ахилеја и Агамемнона; само што до гушања не дође. Богиња Атена задржи Ахилеја који насрће на Агамемнона. Ахилеј се заклиње да неће учествовати у боју. Агамемнон враћа свештенику Хрису његову кћер. Ахилеју одузима Брисејиду. Ојађен и гневан, Ахилеј зазива мајку, морску богињу Тетиду. Иште од мајке да му прибави задовољење од врховниг бога, Зевса. Куга престаје. Зевс (Див) склон је да удовољи Тетидиним молбама. Крије своју одлуку од Хере, своје жене. Ова је ипак наслути. Препире се са Зевсом. Престрављен, њен син, хроми бог ватре Хефест, довија се како би сузбио Зевсов гнев. Успева да насмеје богове који се госте на Олимпу, пребивалишту бесмртника.

 

II pevanje- Песник Илијаде рекао је већ у експозицији спева (у петом стиху првог певања) да је Ахилејев гнев изазвао грозну погибију Ахејаца и да се тако - вршила Зевсова воља.

На пут тешких испаштања Зевс (Див) сада, у другом певању, гура Агамемнона и све Ахејце. Да би осветио Ахилеја. Зевс шаље Агамемнону Сна са варљивим надама у победу. Сан подстиче војсковођу да заметне нови бој - јер сада ће, коначно, заузети Троју. Радостан, Агамемнон сазива ратнике у скупштину. Само, већ се навршила девета година безуспешне опсаде. Борбеност ратника ваља искушати; можда је зацарила малодушносг. Агамемнон стога поверава свој прави сан једино главарима. Ратницима каже да му је Зевс, у сну, поручио нека одустане од опсаде, јер Троју неће заузети. Предлаже да се опсада сместа дигне и да крену кућама. Ратници му поверују и, раздрагани, похитају да опреме бродове за одлазак. Одисеј уставља и смирује народ, настоји да васпостави ред. Да

би то постигао, мора ударцима да ућутка и букача Терсита. Овај ружи оштрим речима Агамемнона. Војсци се обраћају Одисеј, стари Нестор и сам Агамемнон. Она пристаје на борбу. Окупљање и кретање ахејских чета описују развијена поређења - са огњем, јатима птица, ројевима мува, козарима који купе и крећу козе. Онда се песник обраћа богињама песме, Мусама, да га надахну. Следи попис грчких снага под Тројом, почев од оних из Беотије, и краћи списак тројанских снага и савезника(katalog- česta formula epskog pesništva koja se sastoji od niza stihova u kojima se nabrajaju junaci ili predmeti. Nabrajanja junaka doprinose utisku o snazi i obimu vojske i tada katalog postaje sredstvo za postizanje hiperboličnih efekata. Takođe ima funkciju genealogije- ukazivanje na pretke.

III pevanje- Големом покрету ахејске војске, којим се друго певање завршило, не следи очекивани сукоб на бојишту. Песник Илијаде као да се овде повиновао закону епске ретардације радње(epska tehnika kojom se usporava razvoj radnje i ujedno odlaže razrešenje zapleta i održava napetost dela). У трећем певању војске су се сасвим прикучиле Троји. Али, Тројанци предлажу да се рат оконча двобојем. Треба да га поделе Парид (Александар), син тројанског краља, и спартански краљ Менелај. Парид је рат проузроковао, уграбивши Менелајеву жену, лепу Хелену. Тројански краљевић се не приказује као храбар борац. Изазива ахејске ратнике, али пред Менелајем најпре побегне. На мегдан ће изаћи тек пошто га брат Хектор наружи. Погодба гласи: ако Парид победи, задржаће лепу Хелену, а ахејска војска ће дићи опсаду и отпловити у Грчку; ако, пак, победи Менелај, нека му буде Хелена, и сва њена блага с којима ју је Парид из Спарте довео. Војске радосно пристају на ово. Весница богова Ирида, и сама богиња, прима људски лик и обавештава Хелену о двобоју који предстоји. Хелена хита на бедем да одатле посматра мегдан. На кули код Скејске капије већ је стари тројански краљ Пријам са својим саветницима. Хелена им казује ко су најбољи ахејски јунаци, доле, у пољу. Пријама позивају да уговор и примирје склопи свечано, уз приношење жртава. Парид затим излази на мегдан. Менелај га савлада. Али Парида спасава богиња љубави Афродита. Обавије Парида маглом, пренесе у његову кућу, у Троји, а страшним претњама нагони Хелену да с Паридом подели постељу, док ахејски заповедник Агамемнон захтева да се уговор изврши и Хелена, с благом, изручи Грцима. Scena гледања са бедема(tehoskopija). Песник јој даје велику уверљивост. С једне стране приказује неспокојство и сету вероломне Хелене, суочене са сопственом прошлошћу и злом које је донела Тројанцима и Грцима; а на другој страни описује и дивљење старих главара тројинских за лепоту Хеленину, тако велику да некако оправдава сва тројанска страдања.

 

IV pevanje- На крају претходног певања Агамемнон захтева да се уговор испуни, Хелена преда Грцима, рат оконча. Четврто певање започиње сценом на Олимпу. Богови доносе одлуку да Троја пропадне(anticipacija- epska tehnika kojom se u pripovedanju nagoveštavaju ili predočavaju događaji iz budućnosti). Хера и Атена то захтевају од Зевса. Овај пристаје, невољно. Ипак, на Херин захтев шаље Атену на бојиште да изазове ново крвопролиће. (Тако испуњава и обећање дато Ахилејевој мајци, Тетиди.) Атена прими лик Лаодока и наговори Тројанца Пандара, славнога стрелца, да убије Менелаја и тако се прослави. Пандар одапне стрелу, но она само рани Менелаја. Уговор је развргнут, примирје покварено, војске се спремају да ударе једна на другу. Менелаја брзо извида лекар Махаон, син бога Асклепија. Агамемнон бодри и подбада вође, похвалама и покудама. Смотру војске завршава корећи оштро јунака Диомеда. Овај прима прекор уздржано, без замерки. Почиње бој. Богови подбадају борце. Опис појединих мегдана. Scena одлучивања на Олимпу. Ту видимо како су богови, у Илијади, заиста приказани са људским цртама и слабостима. Све има обележје породичног саветовања у сенци несложног брака родитеља. Затим дајемо стихове где се наново описује кретање војске, највише упоређењима. На овоме одломку, ако га ставимо крај сличнога са краја другог певања, лако уочавамо устаљене, традиционалне поступке епског казивања, у коме су сцене војничких покрета и сукоба честе. Уједно, учешће богова, кратко назначено у томе одломку, открива нам, заједно са првим наведеним одломком, традиционалну улогу божанства у старогрчком јуначком епу.

 

V pevanje- Јунак Диомед, који је спокојно отрпео Агамемнонове укоре, стоји као какав горостас у средишту петога певања, Оно је испуњено приказом првога дана битке, који се описује све до у седмо певање. Диомед се бори боље од осталих јунака. Пандар га рани стрелом. Али он убија Пандара. Тешко рањава и Енеју, сина богиње Афродите. Снажи га и храбри богиња Атена, те Диомед удара и на саме богове који се у бој уплићу. Док Афродита закриљује Енеју, Диомед је рањава у руку. Ирида одвезе Афродиту на Олимп. Ту је теши мајка Диона. али јој се смеју остали богови. Енеју спасава Аполон. Диомед наваљује триред и на самог Аполона. Ипак устукне кад га овај опомене да се не гради једнак боговима. Бог рата Ареј бори се на страни Тројанаца. Ови силно наваљују и потискују Ахејце. Уто се у бој умешају Хера и Атена. Хера соколи Ахејце, Атена и даље Диомеда. Скочи му на бојна кола. Тако најбољи ахејски борац лети међу непријатеље на борним колима којима управља богиња. Диомед рањава и самог бога рата Ареја. Овај бежи на Олимп, где му видају ране. За њим бојиште напуштају Хера и Атена.

У нашем избору дајемо сада сцену Диомедовог сукоба са Пандаром, Енејом и самом

Афродитом.  Сарпедон, један од тројанских савезника, кори Хектора такође је

типичан за хомерске описе бојева. Када се ратни сукоб наново распламса, песник опет прибегава  поређењу да би нам дочарао убојни метеж.

 

VI pevanje- Крвавом покољу на бојишту шесто певање супротставља сцене из живота у граду Троји. Ратна срећа се окренула. Тројанци су у невољи. Врач  Хелен саветује Хектора да умилостиви Атену. Хектор храбри Тројанце, па одлази у град. Тамо тројанске жене треба да се помоле Атени и обрекну јој жртву. На бојишту се сусрећу ликијски војвода Глауко и Диомед(digresija- celina koja nije neposredno povezana sa glavnom temom, logičkim tokom naracije ili fabulom; prepoznavanje- trenutak u kome pri susretu dva junaka svaki od njih saznaje pravi identitet onog drugog. Zahvaljući prepoznavanju junak postaje svestan da se suočava sa prijateljem, za koga je prethodno mislio da je neprijatelj). Али наместо да поделе мегдан, они се дарују (измењују опрему); препознали су се и поштују дедовске завете пријатељства. (Овде је уметнута лепа прича о Белерофонту.) Тројанске жене узаман одлазе у Атенин храм. Хектор хита мајци. Тражи Парида и погрдама га нагони да пође у борбу. Хтео би да поздрави жену Андромаху и сина Астијанакта. Не затиче их код куће, него тек на Скејској капији, пред излазак на бојиште. Супружници разговарају, дечак Астијанакт се препадне од очева шлема. Растанак. Парид сретне Хектора и оба брата журе на бојиште. Две сцене пуне племенитих осећања, витешких и породичних, доминирају шестим певањем. Једна је сусрет Глаука и Диомеда на бојишту. Већ у тој сцени захуктали бој, описан у петом певању, устављен је и чудесно смирен. Два узор-јунака, отменог витешког држања, дају пример поштовања породичних обавеза и гостопримства. У том смирењу борбе као да је припремљен слушалац да окрене поглед на збивања у Троји. Ту расплакана поворка жена, брижни син Хектор и, најзад, сусрет Хектора и Андромахе, уносе у казивање звуке породичне топлине, љубави и туге. Разговор мужа и жене већ је опроштај, као да за Хектора повратка нема.

 

VII pevanje- Хектор и Парид се враћају на бојиште, из Троје. Али божанства, Атена и Аполон, одлучују да је покоља било доста: нека Хектор изазове на двобој неког Ахејца. Одлуку богова Хектору саопштава његов брат, врач Хелен. Хектор чини како му је саветовано. Ахејци су неодлучни. Најзад жребом одреде Ајанта, сина Теламонова, да се бори са Хектором. Мегдан траје све до заласка сунца. Пада ноћ и гласници растављају борце. Јунаци обдаре један другога - мачем и сјајним појасом. Ахејски главари се госте у Агамемноновом шатору. Нестор предлаже примирје и утврђивање табора код лађа. Тројанци сазивају скупштину. Парид пристаје да врати Грцима Хеленино благо, али не и Хелену. Ахејци одбијају овај предлог који им преносе гласници, али пристају на примирје, да се сахране мртви. Следећег јутра купе их и спаљују обе зараћене стране. Ахејци начине опкоп и бедем да утврде свој табор. Слаткореки Нестор, вешти беседник, наводи ахејске јунаке да изађу на мегдан Хектору. Мајсторство песника Илијаде у приказивању људских типова видно је у томе одломку. Други јс типична сцена, стални елеменат добро познат

техници усменог песништва. Сунце је на смирају, спрема се вечера у ахејском табору, вино се купује и точи, и гозба траје целе ноћи. Али небом се тешко и злослутно премећу Зевсови громови.

 

VII pevanje- Зевс забрањује свим боговима да се мешају у битку. Он бојиште посматра са горе Иде. Са новим јутром започиње нова битка. У подне Зевс ставља на теразије судбине зараћених страна. Одмеравање изиђе повољно по Тројанце. Ахејци се ослањају на Диомеда. Тројанци верују у победу под окриљем Хекторовим. Богиња Хера једнако настоји да богови прекораче Зевсову забрану. Залуд наговара Посидона да се умеша у бој. Агамемнона храбри. Али када и сама крене да помогне Ахејцима, гласница Ирида опомиње је оштро да одустане од своје намере. Зевс долази и саопштава своју одлуку: Ахејци ће и следећег дана тешко страдавати, и тако ће бити све док Хектор не убије

Патрокла и Ахилеј не пође наново у борбу. Ноћ прекида нерешену битку. Хектор са војском логорује на отвореном, у равници под Тројом. Зевс мери судбине. (Ова сцена је ушла и у потоњу европску епику, као стални елеменат описа бојева.) И, друго, завршни призор, где се описују безбројне ватре око којих проводе ноћ Тројанци. У оба одломка

открива нам се распон од алегоричне митске слике до поредбом оживљеног описа, простор којим влада мајсторство песника Илијаде.

 

IX pevanje- Агамемнон губи храброст. Озбиљио предлаже старешинама Ахејаца да одустану од опсаде Троје. У већу, томе предлогу одлучно се противе Диомед и старина Нестор. Овај, на вечери у Агамемноновом шатору, саветује да посланство пође Ахилеју. Можда ће га смирити и довести у бојне редове. Агамемнон је спреман да врати Ахилеју Брисејиду и дадне богате дарове. У посланство полазе Одисеј, Феник и Ајант, син Теламонов. Ахилеј их љубазно дочека. После обеда посланици наговарају Ахилеја да се одљути. Али Ахилеј на Одисејсв дипломатски говор узвраћа претњом да ће отпловити у домовину. Онда га наговара и Феник, његов учитељ. Ајант чини исто, војнички одсечно и кратко. Ахилеј каже да ће се латити оружја тек када Тројанци продру до бродовља његових Мирмидонаца. Феник остаје да заноћи у Ахилејевом шатору. Одисеј и Ајант се враћају и преносе осталим Ахејцима Ахилејеву поруку. Завлада страх; само Диомед храбри другове.

 

X pevanje- Десето певање је обиман и потпуно самосталан уметак у излагање Илијаде, једини такве врсте у целоме спеву. Ахејски табор је утонуо у сан, али Агамемнон и Менелај лутају забринути. На кратком саветовању, код стража, донета је одлука да неко пође у ноћно извиђање, међу непријатеље. Као уходе крећу Диомед и Одисеј. Са тројанске стране Хектор такође шаље уходу, некога Долона. Њему је Хектор обећао, као награду, Ахилејеве коње. Уходе се сретну. Одисеј и Диомед ухвате Долона. Измаме од њега обавештење да је Тројанцима стигао у помоћ Рес, трачки краљ. Ресови коњи надалеко су чувени. Ахејски јунаци убију Долона, прикраду се Трачанима, убију Реса и његову пратњу, те уграбе Ресове коње.

 

XI pevanje- Ново певање враћа нас на бојиште. Започиње нов дан и наново бој. Опис овога дана борбе протеже се кроз пуних седам певања Илијаде.

Борбу подстакнс сам Зевс. Он Ахејцима шаље Ериду, богињу раздора. Ерида разјари и надахне храброшћу Ахејце. Јунак који се одликује је Агамемнон; стога се посебно описује његово оружање. Агамемнонови подвизи успоравају развој основне радње. Поверујемо готово да ће његово јунаштво спречити остварење Зевсове одлуке и Ахејски пораз. Али Зевс стварно води збивање. Послао је Хектору гласницу Ириду са упутством да не улази у борбу док је у њој Агамемнон. Агамемнон почини многа јуначка дела. Онда га рани тројанско копље и он напушта битку. Хектор поведе Тројанце у противнапад. Онда буде рањен и Диомед. На снажнога Ајанта наваљује Хектор и његови људи. Ајант се повлачи. Нестор спасава, на колима, рањеног лекара Махаона. Ахилеј посматра битку са своје лађе.

Шаље Патрокла да пита Нестора ко је рањеник. Нестор моли Патрокла да утиче на Ахилеја: ако већ неће да узме учешћа у боју, нека барем своју опрему да Патроклу и њега пусти у бој. Патрокле, у повратку, наилази на рањеног Еурипила, одводи га у његов шатор, вида га. Еурипил говори о лошем стању на бојишту. Ајант се само невољко повлачи из боја, чак и када га захвати страх пред многим непријатељима. Јунакову упорну природу слика песник поређењима међу којима је и познато поређење о магарцу у повртњаку. Оно је било предмет многих расправа у естетској критици Хомера.

 

XII pevanje- Тројанци су се, у претходном певању, приближили јарку и бедему око ахејског табора. Дванаесто певање почиње суморним погледом у будућност када Ахејци буду савладали Троју и отпловили кућама, збрисаће Посидон, бог мора, и трагове тога славнога бедема. Потом се песник опет окреће опису боја, и то оном његовом делу о коме ће бити реч све до краја петнаестог певања. Тројанци наваљују на ахејски логор. Хектор предлаже да се нападне на борним колима, док Пулидамант саветује да кола оставе код бедема. Тројанци прихвате ову другу тактику. Једини борац који напада на колима, Асије, гине. Онда се Тројанцима јави зло знамење. Орао лети и носи змију. Али змија га уједе. Орао испусти змију и она падне пред ноге тројанских ратника који наступају у пет уришних скупина. Пулидамант саветујс да прекину јуриш. Хектор на то не пристаје. Тројанац

Сарпедон се истиче јунаштвом; обара и део грудобрана на ахејском бедему. Напокон Хектор развали огромним каменом једну од капија ахејског табора. Одломак с краја певања у којем је Хектор приказан као горостас. У опису пробијања капије налазимо велики број појединости - о величини и облику камена, како га херој носи, како стаје да га баци, како камен удари и поломи полуге вратница. Ту владају конкретност и реалистичност у детаљу, својствени хомерском епском казивању.

 

XIII pevanje- Капија ахејског бедема је пробијена. Тројанци су провалили у логор. Бој се већ води надомак бродова, последње одступице грчке војске. Зевс (Див) одвраћа поглед са бојишта под Тројом. Богови, пак, склони Ахејцима више не могу да гледају мирно њихова страдања. Упркос Зевсовој забрани, Посидон се умеша у бој. Прима лик гатара Калханта и бодри ахејске борце. Чини то онда и у обличју Тоанта, гневан што му је Хектор убио унука Амфимаха. Оба Ајанта и остали ахејски борци опет смело улазе у битку. Нарочито се одликује Kритски краљ Идоменеј. Код Тројанаца Пулидамант предлаже већање. Опомиње Тројанце да Ахилеј неће дуго изостати из боја. Хектор окупља снаге, наваљује, настаје силна вика.

 

XIV pevanje- Поред све Посидонове подршке, Ахејци страдавају од нових Хекторових насртаја. Зевс (Див) још увек је одсутан. Нестор излази из шатора где је видао Махаона, састаје се са Агамемноном, Одисејем и Диомедом. Агамемнон (по трећи пут у Илијади) казује да опсаду треба дићи. Противрече му Одисеј и Диомед. Посидон долази да охрабри Агамемнона. И богиња Хера смишља како би помогла Ахејцима. Треба што дуже одвраћати Зевсову пажњу од Троје. Хера се одене лепо, дотера, измоли од Афродите чаробну траку у којој су све љубавне чини. Тако опремљена крене на гору Иду, да сретне Зевса. Она га очара и намами у љубавну игру. Онда Сан, на Херину молбу, успава Зевса. Посидон подстиче Ахејце на нов отпор Тројанцима. Јунаштвом се одликује Ајант син Теламонов. Он каменом погоди Хектора. Овога износе онесвешћеног са бојишта. Док Хектор лежи без свести, Ахејци наносе тешке губитке Тројанцима. Херино љубавно лукавство је једно од оних места у Илијади где су богови, и то они највиши, Зевс и Хера, приказани као људи предани љубавним уживањима и дворским интригама.

XV pevanje- Херино лукавство и Посидонова помоћ Ахејцима учинили су да се ратна срећа окренула. Тројанци беже из ахејског табора. Но Зевс се прене из сна. Види да га је Хера обманула. Грди је и открива своју коначну одлуку: Хектор ће опет потерати Ахејце до лађа, Ахилеј послати Патрокла у бој, овај ће погинути од Хекторове руке: али Хектора ће убити Ахилеј, и онда Тројанцима остаје само пораз, све до разорења Троје. Хера се покорава, одлази на Олимп, шаље Зевсу Ириду и Аполона. Зевс их са Иде шаље Посидону са наредбом да се он повуче са бојишта. Зевсови посланици извиђају Хектора. Он сатера наново Ахејце у њихов табор. Сам Аполон затрпа шанац и поруши бедеме. Ахејци узмичу ка лађама. Уто Патрокле (он се задржао код рањеног Еурипила) хита Ахилеју. Ближе се

Тројанци ахејским лађама, са бакљама, да их спале. Само се големи Ајант још храбро одупире.

 

XVI pevanje- Патрокле преклиње Ахилеја да му дозволи да притекне у помоћ саплеменицима, Ахејцима, и поведе у борбу Ахилејеве Мирмидонце. Сам Ахилеј још не одустаје од гнева. Ипак даје Патроклу своју опрему и дозволу да се бори. Захтева, међутим, да се Патрокле врати чим одагна Тројанце од ахејских бродова. У ограшју посустао је већ и последњи бранилац ахејских бродова, Ајант син Теламонов. Патрокле, опремљем Ахилејевом опремом, десеткује Тројанце. Убија и Сарпедона, Зевсовог сина.

Занет успехом заборавља на Ахилејев захтев(hibris- drskost I preterana samouverenost zbog koje čovek krši božanske zakone I pravila društvenog ponašanja. Sinonim za gordost u hrišćanstvu). Гони Тројанце све до зидина града. Пење се и на бедеме Троје. Одатле га отера бог Аполон. Сада се Хектор, охрабрен, окреће на Патрокла. Окршај траје дуго. Сунце се приклања западу. Аполон најзад удари Патрокла у леђа, те се овоме помути свест. Кацига му падне, штит одлети. Аполон му скида Ахилејеву опрему. Сада Патрокла прво с леђа погоди Еуфорб. Онда га окупи Хектор, од чије руке Патрокле гине. Песмa о Патроклу је једно од кључних певања Илијаде.

 

XVII pevanje- Борба се наставља око мртвога Патрокла. У овом окршају одликује се Менелај. Он убија Еуфорба. Не може да заустави Хектора. Овај се докопа Ахилејева оружја и ставља га на себе. Хектор онда узмакне пред Ајантом, сином Теламоновим, али га изгрди Глаук, па се он, у Ахилејеву оружју, враћа са великим људством у битку. Борба око Патрокловог тела бесни. Густа је магла пала по бојишту. Патроклову смрт у табору оплакују бесмртни Ахилејеви коњи. (Ахилеј још не зна за Патроклову погибију.) Атена и Аполон распаљују борце. Ајант моли Зевса да борцима подари бар светлост, да у светлости гину. Зевс одагна маглу. Сада тек Менелај отпошаље весника Ахилеју са вешћу и Патрокловој смрти. Тројанцима је ратна срећа наклоњена. Ахејци с муком износе тело Патроклово са бојишта.

 

XVIII pevanje- Глас о погибији његовог друга Патрокла стиже напокон и до Ахилеја. Јунака обрва силна бол. Јауке му чује и богиња Тетида, на дну мора. Она похита да сазна какав је јад снашао њенога сина. Одвраћа Ахилеја од боја, али узаман. Казује му да сачека док му од бога Хефеста донесе нову опрему. Тетида одлази на Олимп. Патроклово тело још није сасвим безбедно. Тројанци покушавају и даље да га отму ахејским јунацима који га односе. Хера уто поручи Ахилеју нека се појави на бедему ахејског табора и заплаши Тројанце. Ахилеј то учини. Доносе му Патроклово тело. А Хера пожурује залазак сунца јер са даном и бој престаје. Опрезни Пулидамант саветује Хектору да се, с војском, повуче у

град. Хектор га не послуша и логорује у пољу. Ахилеј оплакује Патрокла (Platon zamera Homeru što junak pokazuje emocije). Хефест кује опрему за Ахилеја.

 

XIX pevanje- Смрт Патроклова исприповедана у претходном певању изазива пресудни обрт у Ахилејевом држању. Он би да крене одмах у битку. Али кроз цело деветнаесто певање до тога не долази. Закон епске ретардације овде је на делу. У зору богиња Тетида доноси Ахилеју ратничку опрему коју је исковао Хефест. Патроклово тело премазује божанском амбросијом како би се очувало од распадања, до сахране. Ахилеј сазива скупштину. Изјављује да одустаје од свога гнева и подстиче Ахејце на борбу. Агамемнон признаје своју грешку. Жали се, у опширној беседи, како је погрешио заслепљен вољом богова. Обећава дарове и откупе. Куне се да Брисејиду није дотакао. Ахилеј и Агамемнон свечано се измире. Ахилеј мисли само на бој. Одисеј га, тешком муком, увери да људство треба да обедује пре битке. Агамемнон шаље дарове Ахилеју. Са даровима Брисејиду. Ова нариче над мртвим Патроклом. Војска једе. Ахилеј ништа не приноси устима. Неће да једе док Патрокла не освети. По Зевсовом наређењу богиња Атена га крепи божанском храном - нектаром и амбросијом. Најзад се Ахејци купе да крену у битку. Ахилеј се опрема и пење на борна кола. Ксанто, један од његових бесмртних коња, прориче му скору смрт.

 

XX pevanje- Почиње најжешћа и пресудна битка Илијаде. Зевс сазива веће богова. Даје боговима дозволу да учествују у сукобу под Тројом (иначе би бесни Ахилеј одвише брзо савладао непријатеља). Док богови силазе са Олимпа да се умешају међу Тројанце или Ахејце, Зевсови громови грме небом а земљу потреса Посидон. Зевс и Посидон остају испрва само посматрачи. Уз Ахејце пристају Хермија, Хефест, Хера и Атена. Уз Тројанце: Ареј, Аполон, Артемида, Лета, Афродита. Аполон подстиче Тројанца Енеју да насрне на Ахилеја. Ови јунацн се први сукобе. Хера покушава да придобије Посидона за Ахилеја,

али кад Ахилеј притера у теснац Енеју, Посидон спасава тројанског јунака. Потом мегдан деле други борци. Напокон се сретну Ахилеј и Хектор. Главни тројански јунак би већ ту погинуо да га није избавио бог Аполон. Разјарени Ахилеј коси Тројанце. Пред његовим бесом они беже на све стране. Двадесето певање насловљено је Борба богова. У њему се, ипак, описује само како богови приступају једној или другој зараћеној страни и помажу одабраним јунацима. (Сукобе божанских парова описује тек следеће, двадесет и прво певање).

 

XXI pevanje- Опис битке започете у претходном певању наставља се. Ахилеј зароби дванаест тројанских младића и одреди да буду жртвовани о Патрокловој сахрани. Затим убије Ликаона, Пријамовог сина, па Пеонца Астеропеја. У свом јуначком бесу Ахилеј пуни

лешевима Тројанаца таласе реке Скамандра која протиче кроз тројанску земљу. Сам бог Скамандар, љутит, опомиње Ахилеја да престанс са клањем, јер, од силних тројанских лешева не може да излије своје воде у море. (Снажни речни токови били су за старе Грке мушка божанства.) Како се Ахилеј не уставља, Скамандар удара на њега плавећи тројанску равницу. Бујице разливенога Скамандра утопиле би биле Ахилеја да му у помоћ нису притекли други богови. Напокон се Хефест, бог ватре, сукоби са Скамандром. Ватрена стихија надвлада водену. Скамандар се устави и повуче у корито. Потом избијају размирице међу боговима. Атена удари Ареја каменом тако да се он сложи на земљу, а шаком обори Афродиту која се натла повређеном Ареју. Аполон одбија да се са Посидоном бори само зарад смртних људи. Артемида тресне свој лук Хери о главу. Онда се богови, гневни или раздрагани, повлаче на Олимп, изузев Аполона, који одлази у Илиј (Троју). Аполон подбада Агенора да ступи на мегдан Ахилеју. Када Ахилеј надвлада, Аполон спасе Агенора закривши га маглом, а сам узима Агеноров лик и бежећи одвлачи Ахилеја од угрожених градских бедема.

 

XXII pevanje- Аполон се открива Ахилеју, кога је варком одвукао од Троје. Ахилеј се враћа бедемима. Сви су се Тројанци склонили у град, сем Хектора. Њега узалуд моле и отац и мајка да се и он повуче. Хектор је увидео да је погрешио: оглушио се о Пулидамантов савет и није своје чете одвео у град. Тако је скривио пораз Тројанаца. Понос Хектору не дозвољава да се сада склони. Но када Ахилеј нападне на њега, Хектор бежи, престрављен. Ахилеј га гони три пута око града. Хектору је дошао дан суђени. Атена се претвара у Хекторовог брата Дејфоба и наговара Хектора да стане Ахилеју на мегдан. Први јунаци ахејске и тројанске војске сукобе се. Хектор гине. Хектор на самрти прориче Ахилеју да ће га убити Парид уз помоћ Аполонову. Ахилејев осветнички бес не зна за меру.

Скида оружје са Хектора и његов леш везујс за своја борна кола. Одвлачи га у ахејски табор. Са зидина Троје разлеже се лелек Хекторових родитеља, Пријама и Хекабе, и његове жене, Андромахе. Са Хектором се гасе све наде Тројанаца на победу.

 

XXIII pevanje- После пресудне битке два славна мртваца чекају на сахрану, Патрокле и Хектор кога Ахилеј није изручио Тројанцима. Ахилеј са својим Мирмидонцима опет оплакује Патрокла. Ноћу, у сну, походи га Патроклова сен. Пожурује Ахилеја да му тело сахрани. Ломача се, сутрадан, спрема, силна дрва доносе. У свечаној поворци доносе Патроклово тело. Ахилеј одсеца косу, као жртву, и ставља је у руке мртвоме другу. Ломача са телом Патрокловим гори. На њу стављају силне жртве. Ахилеј посече и дванаесторицу

заробљених Тројанаца, те и њихова тела тури на ломачу. Следећег дана, када ломача догори, купе Патроклове кости, стављају у суд и сахрањују. Пошто је гробна хумка насута, Ахилеј приређује надметање у част покојника и ставља награде. Такмичари се утркују на колима, рву, тркају, боре копљима, бацају котур, стрељају, бацају копље. Ахилеј је некако измењен. Јавља се као разборити судија у свађи која је избила око утрке на колима. (Наговештен је лик што ће га Ахилеј примити у следећем, завршном певању.)

Рвање Ајанта са Одисејем. У сну и разговору Ахилејевом са Патроклом изречена је везаност хомерског хероја за живот. Нерешено надметање у рвању супротставља, као такмичаре, два јунака различите природе: „великог" Ајанта, Теламоновог сина, човека-горостаса, огромне телесне снаге и борбености, и Одисеја, онижег човека, домишљатог дипломате. (По предањима која Илијада не приповеда, ова два јунака полагала су, после

Ахилејеве смрти, право на његово оружје. Када је оружје додељено Одисеју, Ајант је, од једа, полудео.)

 

XXIV pevanje- Последње певање Илијаде доноси тек коначни обрт у причи о Ахилејевом гневу. С почетка се сусрећемо са Ахилејем чији се бес још није сталожио. Из дана у дан он нагрђује мртво Хекторово тело. Везује га за своја борна кола и вуче триред око Патрокловог гроба. Дванаестог дана дозлогрди ово нечовештво и боговима, свима сем Хере, Посидона и Атене. Зевс ипак шаље Ахилеју његову мајку, богињу Тетиду, не би ли она наговорила сина да Хекторово тело дадне Тројанцима на откупе. Божанска гласница Ирида подстиче Пријама, Хекторовог оца, да се упути у ахејски логор. Пријам стиже ноћу до Ахилејевог шатора. Суочен са Пријамом, коме је сина убио, Ахилеј се сети свога оца,

старога Пелеја, коме је суђено да жив дочека Ахилејеву скору смрт. И Пријам и Ахилеј пусте сузу. У сузама се отапа и Ахилејева окорелост, и јад због погибије Патроклове. Поглед се Ахилеју отвара и за туђи бол, за патње човека и његову злехуду судбину. Он Пријаму даје Хекторово тело на откупе. И обећава дванаест дана примирја: нека га Тројанци сахране како јунаку приличи. Пријам одлази са Хекторовим телом. У Троји Андромаха, Хелена и Хекаба оплакује Хектора. Тројанци девет дана довлаче дрва за ломачу. Онда Хектора спале, сакупе му кости у златни ковчег, укопају га и наспу

гробну хумку. У песми о откупу Хектора врхунац је и крај Илијаде. А то ће рећи - спева о Ахилејевом гневу.

 

 

 

Božanstva su antropomorfizovana (poseduju ljudske fizičke ili mentalne karakteristike. Vođeni su istim strastima I porivima kao ljudi, što će kasnije zameriti Platon). U Ilijadi sve zavisi od bogova, dok su u Odiseji ljudi sami krivi. Nad svima vlada sudbina, ali postoji i predestinacija, protiv koje se ne može.

Na strani Trojanaca:

Afrodita učestvuje u Parisovom sudu, a dala mu je Helenu. Njen sin Eneja se bori na strain Trojanaca.

Artemida je uz Apolona, jer mu je sestra.

Ares je predstavnik surovog rata.

Uz Ahejce su:

Atena- za mudri rat, Hera i Posejdon žele propast Troje.

 

Zevs- не стоји сасвим пресудно ни на једној од зараћених страна, него се само стара да се врши судбина, да се ништа не догоди изван ње.

Teodiceja- sve zavisi od bogova.

 

LIKOVI:

*Ahil- najbolji junak, savršen. Oličenje heroja. Njegov lik se razvija, nije isti na početku kao na kraju, što ukazuje na jedinstvo Ilijade, jedan pesnik ju je stvorio. Ahila ne vodi razum, već gnev, bes. U XXIII pevanju dolazi do njegove promene, on postaje mirotvorac, miri zavađene. Kulminacija samospoznaje je pomirenje sa Prijamom.

*Hektor- heroj u porodičnom smislu. Kritikuje Parisa. Časniji je od Ahila, mora braniti Troju I svoju porodicu.

*Patroklo- počinio hibris

*Agamemnon- negativan, u tri navrata želi da odustane od rata.

*Odisej- lukav, strategijaš

*Diomed- junak

*Ajant- син Теламонов са Саламине, брат Теукров, после Ахилеја најхрабрији јунак ахејски под Тројом

*Paris- negativan, mekušac, prekršio zakon gostoljublja.

*Andromaha i  Helena suprotstavljene- verna i preljubnica.

 

Odiseja


SADRŽAJ

Prema Aristotelu radnja je prepletena, za razliku od Ilijade puna je peripetija I prepoznavanja.

Ima 12100 stihova, podeljena je na 24 pevanja, po slovima grčkog alfabeta. Ep se može podeliti na 4 dela:

1.      I- IV pevanje: posvećena Telemahu- Telemahija. Ona se predstavlja kao zaseban ep. Njena tema je: mladi junak na putovanju stiče znanje, sazreva, putuje kao Odisej, ali sa drugim ciljem. Na kraju Telemah odlazi kod Nestora I Menelaja.

2.      V- XVIII pevanje: Odisejeva lutanja

3.      XVIII- XXIII pevanje: Odisejeva osveta

4.      XXIV pevanje: primirje- Odisej se miri sa Itačanima, ideja pomirenja kao u Ilijadi.

Tema epa je osveta. Radnja sižejno traje 40 dana, fabularno 10 godina.

Teodiceja- ljudi su krivi za svoju sudbinu (npr. Pobili su Helijeva goveda).

Ep počinje invokacijom(pesnikov poziv muzi ili božanstvu od koga se traži pomoć pri stvaranju dela. Obično na početku dela(inicijalna formula) ili na početku manjih odeljaka (pevanja))- izlaganje teme i junaka(in medias res- inicijalna epska formula kojom se pripovedanje započinje bez okolišanja, skretanjem pažnje na središnju temu). On je dovitljiv, pametan, lukav (pomeranje sa fizičkih na mentalne osobine).

Motivi:     -povratka junaka kući

              -lutanja

              -put u podzemni svet

ANTICIPACIJA(epska tehnika kojom se u pripovedanju nagoveštavaju ili predočavaju događaji iz budućnosti)- Menelaj proriče da će se Odisej vratiti.

Retrospekcija - epska tehnika koja naknadno pripoveda o događajima iz prošlosti. Često poprima formu umetnute priče i koristi se kao jedan od oblika retardacije)- od IX do XIII pevanja Odisej otkriva Feačanima ko je, priča o putovanju i povratku. U tim pevanjima pripovedanje se pomera na 1. lice(sa objektivnog pripovedača na glavnog junaka). On prica o:

-Kod Kikonaca, kojima je razorio grad.

-Boravku kod Lotofaga

-Kod Kiklopa Polifema

-Kod Eola, boga vetra

-Kod Lestrigona, divlji narod

-Kod Kirke, boginja sa čovečijim glasom, pretvorila je neke drugare u svinje

-U podzemnom svetu, susret sa Tiresijom (anticipacija- Posejdon mu neće dati da se vrati kući), majkom, Agamemnonom, Ahilom(prikazuje zagrobni život pesimistički,veliča ovozemaljski život), Ajantom koji je ljut jer je Odisej dobio Ahilovo oružje, Tantalom, Sizifom, Heraklom (samo njegovom senkom). Eshatološke predstave- pojave sa onog sveta.

-Prolazak pored sirena, čiji glas ne sme da čuje

-Prolazak pored Skile i Haribde- najveća prepreka

-Na Trinačkom ostrvu, gde se ne smeju dirati Helijeva goveda.

Feačani ga vraćaju na Itaku, prvo prepoznavanje- Odisej se otkriva Telemahu. Kontrast vernog sluge Eumeja i izdajice Melanteja, koji vređa gospodara. Pas Argos prepoznaje gospodara i umire od radosti. Dadilja Euriklija prepoznaje Odiseja po ožiljku(digresija o njegovom nastanku).Borba sa proscima, pa prepoznavanje Penelope i Odiseja (XXIII pevanje), ona traži dokaz, on navodi tajnu ložnice.U XXIV pevanju scena pomirenja, Hermija odvodi prosce u Had. Poređenje Penelope i Klitemnestre. Očevi prosaca se bune, ali ih Atena navodi na pomirenje.

LIKOVI

*Odisej- tip mudrog junaka, pametan, strpljiv, nema prepreka. Otelovljuje Atenine osobine(prijateljski odnos sa njom, ne kao sa Kirkom i Kalipsom).

*Penelopa- mudra, verna, 10 godina zavarava prosce. Ideal besprekorne žene.

*Telemah- podseća na oca, ali je još u razvoju.

*Feačani- idilični narod, poseduju lepe veštine.

*Sluge- kontrast između vernih i nevernih.

*Prosci- glavni Antinoj.

*Božanski svet- viši u etičkom smislu. Posejdon i Atena su pokretači radnje, ali ljudi samo donose odluke.

  

Grčka tragedija

TRAGEDIJA- poreklo se vezuje za rituale posvećene Dionisovom kultu. Aristotel tvrdi da je nastala iz ditiramba(horska pesma u slavu boga Dionisa). U početku ditiramb je predstavljao kultnu pesmu u slavu Dionisa koju je pevao hor predvođen horovođom, a čiji su izvođači bili obučeni kao satiri. Aristotel povezuje ditiramb sa poreklom tragedije- ona je nastala iz razmene replika začinjača (izdvojenog člana hora) i hora.

Pojavljuje se u vreme pada tiranije i uspostavljanja demokratije, a procvat doživljava tokom zlatnog Periklovog doba. Tragedije su izvođene na svečanostima koje su bile religioznog karaktera. Pre Eshila poznata su imena nekolicine autora- Tespida, Friniha, Pratine. Tespid je uveo maske i prvog glumca. Eshil je uveo drugog glumca, a trećeg Sofokle. Tragedija je imala oblik trilogije( niz od tri tragedije  koje su zajedno izvođene na Dionizijskim svečanostima). Isprva je postojalo tematsko jedinstvo među tragedijama(Orestija prati sudbinu Atrida počev od Agamemnonovog povratka iz Troje pa sve do suđenja Orestu pred areopagom). Posle Eshila ni Sofokle ni Euripid nisu pisali trilogije. Eshilova sklonost ka organskoj trilogiji kao formi može se vezati za njegovo shvatanje nasledne krivice koja se prenosi sa kolena na koleno,odnosno tetralogije (3 tragedije+ satirska igra- četvrti i poslednji deo tetralogije koja je izvođena na Velikim Dionizijama u Atini tokom V v.p.n.e. Nazvana je po satirima, pohotnim demonima plodnosti poluživotinjskog oblika iz pratnje boga Dionisa, koji su činili hor. Tema je uzimana iz mitologije.

Kod Eshila je između tragedija koje čine tetralogiju postojala organska veza, pa su sva tri komada pratila jedinstveni tok radnje, što je ovom piscu omogućavalo da greh prikaže kao naslednu krivicu. Aristotel je smatrao da je za izazivanje osećanja sažaljenja i straha neophodan pad junaka koji nije izazvan moralnim nedostatkom, već je posledica neke greške ili nesvesnog prestupa. Grčka tragedija koristi se isključivo  mitskom građom. Kod Eshila su božanstva doslovno prisutna na sceni kao aktivni učesnici radnje koji određuju  sudbinu junaka (Orestija), a kod Euripida se svode na prikaz unutrašnjih psiholoških zbivanja.  Tragedija je od mita nasledila problem teodiceje (božje pravednosti), ljudske sudbine i čovekove sposobnosti da na nju utiče. Tragedije se bave pravdom ili pozicijom čoveka u božanskom poretku. Kod Euripida se zbivanja odvijaju na unutrašnjem psihološkom planu. Formalno gledano, tragedja se sastoji od horskih i dramskih partija. Uloga hora se menja- kod Eshila neposredno učestvuje, dok kod Euripida samo komentariše zbivanja. Tragedija počinje prologom (uvodni deo antičke drame, koji se izvodio pre prve pojave hora, sa ciljem da uvede publiku u  dramsku radnju), posle kojeg hor, ulazeći u orhestru peva parodu (ulaznu pesmu u kojoj hor  u lirskom obliku predočava publici ono što je prethodilo dramskoj radnji. Npr. u Orestiji se razmatraju razlozi za početak Trojanskog rata, osvćući se na Agamemnonovo žrtvovanje Ifigenije, koje će biti presudno za razvoj ostalih zbivanja u trilogiji. U Caru Edipu hor u parodi prikazuje Tebu opustošenu kugom, a u Antigoni istoriju sukoba oko Tebe, u čemu presudnu ulogu imaju braća Eteokle I Polinik. Kod Euripida je paroda uključena u samu radnju i prerasta u dijalog sa glumcima, pa hor preuzima glavnu ulogu.)

Zatim se smenjuju

  -   lirski (stasimon - stajaća pesma koju hor grčke tragedije peva pošto je ušao u orhestru.Obično su povezani sa predmetom tragedije i odvajaju se epizodama. Stasimoni kod Sofokla i Eshila imaju moralističku I religioznu dimenziju, slave božansku pravdu I ukazuju na čovekova ograničenja. Kod Euripida horske partije nisu direktno vezane za radnju).

  -  i dramski delovi (episode- dijalog između dve horske pesme u grčkoj tragediji ).

      Izlazeći iz orhestre hor peva eksodu (završni deo tragedije posle koga više nema horskih partija, hor je izvodi dok napušta orhestru).

 Tragedija se u Atini izvodi tokom Velikih Dionizija sve do II v.pne.

Aristotelova definicija tragedije: Tragedija je podražavanje ozbiljne i završene radnje koja ima određenu veličinu, govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delima, licima koja delaju, a ne pripovedaju, a izazivenjem osećanja straha I sažaljenja vrši se pročišćenje takvih afekata.

HOR- skup pevača koji je učestvovao u izvođenju različitih oblika grčke poezije I drame. Obavezan je učesnik svih sačuvanih oblika grčkih tragedija, a pretpostavlja se da se sama tragedija razvila iz horske pesme. Hor je imao više samostalnih partija: ulaznu I izlaznu pesmu(parodu i egzodu), stajaću pesmu (stasimon), ali je učestvovao i u razmeni replika sa glumcima. Sa razvojem tragedije od Eshila ka Euripidu smanjivala se uloga hora u njoj. U Orestiji hor objašnjava predistoriju zbivanja, unosi strepnju zbog prokletstva kuće Atrida, ali i iznosi religioznu poruku o suštini teodiceje. I hor i horovođa upuštaju se u dijalog sa glumcima i saučestvuju u Orestovoj osveti. U Eumenidama hor čine Erinije, koje progone Oresta. Što se drama udaljavala od religioznih korena, hor je gubio glas kolektiva.

DIDASKALIJE- U staroj Grčkoj su označavale zapisnik o pozorišnom nadmetanju koji sadrži imena pisaca, glumaca, naslove drama…

PROTAGONISTA- u antičkoj drami prvi, glavni glumac koji ima najveću ulogu. Tespid je prvi izdvojio protagonistu iz hora i omogućio dijalog u drami. Kasnije su se pojavili deuterogonist i tritagonist (sporedne uloge).

KATARZA- Tragedija izaziva kod gledaoca ili čitaoca snažna osećanja sa kojima se organizam, tj. duša bori i tako od njih očisti.(=homeopatija). Aristotel u definiciji tragedije objašnjava njenu svrhu, tj. dejstvo na publiku- izazivanjem straha i sažaljenja se vrši pročišćenje takvih afekata.

1.Eshil

Tragedije: Okovani Prometej, Sedmorica protiv Tebe, Hiketide, Persijanci (istorijska građa), Orestija.

Odlike stvaralaštva: -Uvodi 2. glumca

                             -Smanjuje horske partije

                             -Religiozni pogledi (bogovi su moralno savršeni, Zevs je oličenje pravde, nema kritike bogova)

Pitanja:

*TEODICEJA- u Orestiji je to božanska promisao čoveka koji je svojom voljom zgrešio, kroz kaznu i muke vodi do saznanja o zlu.

*TEOMAHIJA- prvobitno borba među samim bogovima, kasnije pobuna čoveka protiv božanskog poretka.

*HAMARTIJA- junak dela u zabludi ili neznanju  pokreće niz događaja koji vode u katastrofu. Po  Aristotelu prelazi iz sreće u nesreću kada napravi grešku. Sinonim je TRAGIČKA KRIVICA- prelazak iz sreće u nesreću junaka zbog njegovog rđavog delanja. Eshil i Sofokle je vide kao pojavu izazvanu teomahijom ili teonomijom, Euripid njene korene pronalazi u psihologiji junaka.

*HIBRIS- drskost i preterana samouverenost zbog koje čovek krši božanske zakone i pravila društvenog ponašanja. Kod Eshila čovek, ne vodeći računa o neodoljivoj snazi, razbijački zagazi u pravdom utvđeni sistem ravnoteže, čime postaje bogoborac, ustanik protiv bogova i njihove pravde, što izaziva gnev bogova, čuvara mere i poretka. Veza između krivice i kazne ne postoji kod Sofokla I Euripida, čiji junaci stradaju van hibrisa.

*TEONOMIJA- božji zakon za koji se pretpostavlja da nadilazi ljudski poredak i kao takav iziskuje bezrezevno poštovanje.

*NASLEDNA KRIVICA- prenosi se s kolena na koleno.

*ETIKA MERE- ničeg previše, niti premalo. Moralna pitanja koja pokreće Eshil su složena. U Orestiji se ističu dva moralna principa koja se dovode u vezu sa Zevsom: ko skrivi-strada, takav je zakon i tako će biti dokle je Zevsa i smrtnom stvoru Zevs je pokazao kojim putem um da ide: patnjama se pamet stiče. U vezi s tim Eshil propoveda staro etičko-religiozno načelo helenskog morala – ničeg previše, ništa preko mere. Njegova etika je etika mere. Bogovi budno paze da čovekova snaga i sreće ne prevrše dosuđenu meru. Ko se ogluši o ovaj opšti božanski princip mora da ispašta. Kod Eshila, krivica koja je uzrok tragičnog stradanja glavnog junaka je nasledna. Greh predaka se prenosi na potomstvo. Zapravo, krivica se ne prenosi kao besmislen slučaj na potomstvo, već se gresima predaka pridružuju gresi potomaka. Po Eshilu, čovekovu sudbinu određuje njegov karakter, pa tako on tek svojim delovanjem izaziva nesrećnu sudbinu i stradanje. Pored toga, krivica je i kužna, odnosno kažnjavanje pojedinca može zahtevati propast čitave zajednice kao u slučaju Parisa i Troje. Moć krivice da proizvodi novu krivicu projektovana je kao kakav zao duh ili družina zlih duhova. I na kraju iza svega stoji Zevsova volja, iza svih ovih složenih odnosa i dejstava ljudskih i demonskih ciljeva.

Orestija

Organska trilogija čiji su delovi: Agamemnon, Žrtva na grobu (Hoefore ili Pokajnice) i Eumenide.

MITSKA OSNOVA

Eshil je za svoje tragedije preuzimao građu iz helenskih mitova i Homerovih epopeja. Orestija je zasnovana na mitskoj priči o Agamemnonu, njegovom povratku iz trojanskog rata i ubistvu, i Orestovoj osveti Agamemnonove smrti.

Opisanim događajima u Orestiji prethodio je lanac zločina Pelopida. Pelop, eponimni heroj Peloponeza, sin Tantalov, želeo je da se oženi Hipodamejom, ćerkom arkadijskog kralja Enomaja. Enomaj se bojao proročanstva da će ga pogubiti budući zet pa je proscima nametao trke.Njemu je Arej poklonio kobile brže od severnog vetra. Tokom trke ubijao je prosce. Pošto je ubio 12 prinčeva umešaju se bogovi sa Olimpa. Posejdon pokloni Pelopu zlatne krilate konje i krilatu kočiju. Pelop obeća Mirtilu, kraljevom kočijašu, pola kraljevstva i prvu bračnu noć sa Hipodamejom, ako izda Enomaja. Mirtil pristane, raspadnu se kočije Enomaje i on pogine, a Pelop pobedi. Kad je Mirtil zatražio svoju nagradu, Pelop ga baci sa kočija u more. Dok se davio, Mirtil je prokleo Pelopa i njegove potomke. Njegova kletva je stigla Pelopove sinove Atreja i Tijesta koji su se borili za vlast nad Mikenom. Tijest zavede Atrejevu ženu. Atrej ubije Tijestovu decu i posluži njihovim mesom Tijesta. Kad se Tijest najeo mesa, Atrej mu iznese udove dece. Tijestov sin Egist ubije Atreja i postavi oca za vladara. Atrejev sin Agamemnon zbaci Tijesta sa prestola. Agamemnon se oženio Klitemnestrom, ćerkom spartanskog kralja Tindareja. Menelaj, njegov brat, oženio se drugom sestrom Helenom i u miraz dobio spartanski presto. U trojanskom pohodu, na Aulidi, Agamemnon žrtvuje svoju ćerku Ifigeniju boginji Artemidi da umiri more. Posle pada Troje kreće nazad u Arg sa proročicom Kasandrom, Prijamovom ćerkom. Očekuje ga Klitemnestra čiji je ljubavnik u međuvremenu postao Egist. Tu počinje Orestija.



SADRŽAJ

Agamemnon

Agamemnon se vraća iz Troje sa robinjom Kasandrom. Klitemnestra ih ubija(osveta zbog Ifigenije i ljubavnice Kasandre). Ubistvo se ne prikazuje.

Žrtva na grobu

Prikaz Orestove osvete i ubistvo majke. Prijatelj Pilad- PERSONA MUTA. Orest je proteran, Apolon mu je naredio da osveti oca(mešanje božanskog i ljudskog). Klitemnestra je sanjala san kako je ubija zmaj- ANTICIPACIJA. PREPOZNAVANJE Elektre i Oresta po njegovoj kosi, tragu stopala i odeći koju je šila. Majka ga proklinje kroz STIHOMITIJU (oblik dijaloga u antičkoj drami koji podrazumeva izmenu kratkih replika koje se sastoje od jednog stiha. Verbalni duel koji se odigrava u najdramatičnijim trenucima radnje).

Eumenide

Orest je u Apolonovom proročištu u Delfima. Sukob Apolona I Erinija(solarno i htonsko božanstvo), kao i matrijarhata i patrijarhata. U Atini se sudi Orestu (demokratija). Erinije su poražene, ali dobijaju poštovanje.

 

2.Sofokle

Kalokagatija- starogrčki ideal jedinstva etičkih I fizičkih osobina.

Tragedije: Ajant, Elektra, Filoktet, Antigona, Car Edip, Edip na kolonu, Trahinjanke.

Pitanja:

* TEONOMIJA- božji zakon za koji se pretpostavlja da nadilazi ljudski poredak i kao takav iziskuje bezrezevno poštovanje. Tako se u Antigoni i Caru Edipu očitava pretpostavka da iznad čovekovog shvatanja morala stoji božanski poredak koji se ne može dovesti u pitanje, čak ni onda kada se njegovi zakoni sa ljudskog stanovišta čine nerazumljivim.

*HIBRIS- drskost i preterana samouverenost zbog koje čovek krši božanske zakone I pravila društvenog ponašanja. Kod Eshila čovek, ne vodeći računa o neodoljivoj snazi, razbijački zagazi u pravdom utvđeni sistem ravnoteže, čime postaje bogoborac, ustanik protiv bogova i njihove pravde, što izaziva gnev bogova, čuvara mere i poretka. Veza između krivice i kazne ne postoji kod Sofokla i Euripida, čiji junaci stradaju van hibrisa.

*HAMARTIJA- junak dela u zabludi ili neznanju  pokreće niz događaja koji vode u katastrofu. Po  Aristotelu prelazi iz sreće u nesreću kada napravi grešku. Sinonim je TRAGIČKA KRIVICA- prelazak iz sreće u nesreću junaka zbog njegovog rđavog delanja. Eshil I Sofokle je vide kao pojavu izazvanu teomahijom ili teonomijom, Euripid njene korene pronalazi u psihologiji junaka.

*HUMANIZAM I RADIKALNA INDIVIDUALNOST- Sofokle se koncentriše na čoveka, formira se karakter, prikazuje se junak kao uverljiviji i precizniji. Karakter junaka ide u pravcu tragedije, čovek pati zbog svog karaktera. On prikazuje ljude kakvi bi trebali da budu, a Euripid kakvi jesu. Prikazuje i ljude suprotnih osobina- Antigona je hrabra, a Ismena kukavica.

*Tragička ironija- Edip sve vreme traži ubicu, a on je ubica.

 

Antigona

MITSKA OSNOVA

Корени су јој везани за мит о краљу Лају, Едиповом оцу. Њему је клетва одредила да нема деце или да га убије рођени син. Када, и поред клетве, Лај и жена му Јокаста добију сина, краљ се уплаши судбине, па заповеди да новорођенче оставе на Китерону. Пастир, којему буде наређено да остави дете, сажали се над његовом судбином. Зато преда дете пастирима коринтског краља Полиба. Ови малишана однесу на Полибов двор. Краљ и жена му Меропа, који нису имали деце, усвоје нахоче и надену му име Едип.

Кад одрасте на Полибовом двору, Едип случајно сазна да он можда и није Полибов син. Оде зато у Делфе да тражи истину од пророчишта. Но, уместо траженог одговора, сазна да ће убити оца и оженити се својом мајком. Пошто је ипак веровао да су му родитељи Полиб и Меропа, бојећи се пророштва, избегавао је коринтски двор.

И краља Лаја мучи стара клетва, па зато крене у Делфе да се распита за судбину свога детета остављеног на Китерону. У једном кланцу, где се укрштају путеви из Даулиде, Тебе и Делфа, случајно, а вољом клетве и пророштва, дође до трагичног сусрета оца и сина. У сукобу, који је уследио након расправе о томе ко треба да се уклони с пута у уском кланцу, Едип убије Лаја. После Лајеве смрти, Тебом завлада Јокастин брат Креонт.

Појава необичне немани са именом Сфинга дуго је мучила Тебу. Сфинга је са једне стене у близини Тебе постављала пролазницима питање: „Ко ујутру иде на четири ноге, у подне на две, а увече на три?“ и убијала све оне који нису знали одговор. Креонт и Тебанци одлуче зато да дају краљев престо и Јокасту за жену ономе ко да тачан одговор и тако спаси град. Вољом богова, на Сфингино питање прави одговор („Човек“) даде Едип и тако добити краљевски престо и Јокастину руку.

Краљ Едип поживеће на миру као владар и Јокастин муж. Она ће са њим родити четверо деце — синове Етеокла и Полиника и кћери Антигону и Исмену. Изненада Тебом почну да харају куга и глад. Зато Едип пошаље Креонта у Делфе да пита пророчиште шта је узрок несреће. Овај добије одговор да ће Теба бити спасена кад буде кажњен убица краља Лаја. Едип и сам прокуне непознатог злочинца, а онда од слепог пророка Тиресије сазна да је он, Едип, краљев убица. Не верујући у то, Едип оптужи Тиресију да заједно са Креонтом жели да Креонту прибави власт. На то узврати Тиресија тврдњом да је Едип својој деци и отац и брат, а Јокасти син и муж. Још рече Едипу да га чекају несрећа и прогонство. У бризи због Тиресијиних речи, Едип дочека вест о Полибовој смрти. Гласник га позове да преузме престо у Коринту и изјави да он није Полибов и Меропин син. После тих речи, Јокаста схвати трагичну истину о својој судбини и судбини њеног и Лајевог сина остављеног у планини. Закључи исправно да је то њихово дете, Едип, па зато себи одузме живот. И Едипу постане све јасно. Кад у двору нађе Јокастино мртво тело, златном иглом прободе себи зенице. Слеп и у крвавим сузама, обрати се Тебанцима захтевом да буде прогнан из Тебе.

Едипа је у прогонству пратила Антигона. Уточиште су нашли тек кад су стигли у Атику, на Колон. Ту ће пристићи и Исмена која обавести оца и сестру о сукобу Етеокла и Полиника. Пророштво објави да ђе победити онај од браће на чијој страни буде Едип. Несрећни отац прокуне синове, пожелевши да у двобоју и један и други смртно страдају. Страшна грмљавина наговештава скорашњи Едипов крај. Он се опрашта са Антигоном и Исменом. Затим позваном и пристиглом атинском краљу Тезеју показује место са којег ће крочити у други свет, а то место биће заштита Атини. Потом слепи и несрећни старац нестаје у гају, претварајуђи се у хероја.

То је, у најкраћем, садржина мита о Лају и Едипу. Део њиховог проклетства пашће и на Антигону. Ова јунакиња једна је од најплеменитијих личности тебанског мита. Антигона по сваку цену жели да сахрани тело свог брата Полиника. Томе претходи сукоб браће Полиника и Етеокла. Полиник ће на кратко напустити Тебу. Затим ће покушати да је освоји уз аргивску помоћ. То изазове и двобој сукобљене браће. Етеокле брани домовину, а Полиник напада Тебу. У двобоју гину оба брата. Сукоб зараћених страна окончан је тебанском победом.

У Теби на престо долази Креонт. Он забрањује да буду сахрањена тела непријатељских војника. Међу њима се борио и Полиник. Антигона се супротстави Креонтовој одлуци. Сахрани брата уз прегршт земље и због тога буде кажњена. Живу је зазидају у гробницу. Хемон, Креонтов син и Антигонин вереник, покуша да избави несрећну девојку. Када отвори гробницу, угледа обешену Антигону. Затим се Хемон и сам убије. Кад то сазна, и Хемонова мајка Еуридика одузима себи живот. (Постоје, међутим, друга и другачија предања о Антигони и Хемону.)

 

SADRŽAJ

Radnja se događa u Tebi, kojom je vladao Edip, koji je ubio oca Laja  oženio se majkom Jokastom. Sinovi Eteoklo i Polinik preuzimaju vlast, sukob oko podele, Polinik ubija Eteokla (bratoubistvo). Kreont dolazi samovoljno na vlast i zabranjuje sahranu Polinika, zbog čega se Antigona, sestra, buni (homo mensura). Dijalog Kreonta i Antigone (STIHOMITIJA). Kreont donosi odluku da Antigona mora umreti, u čemu se i sastoji njegova tragika- ostao je sam, uz Antigonu je stao njegov sin Hemon, Ismena, narod.

Antigona je beskompromisni lik.

Car Edip

MITSKA OSNOVA

Корени су јој везани за мит о краљу Лају, Едиповом оцу. Њему је клетва одредила да нема деце или да га убије рођени син. Када, и поред клетве, Лај и жена му Јокаста добију сина, краљ се уплаши судбине, па заповеди да новорођенче оставе на Китерону. Пастир, којему буде наређено да остави дете, сажали се над његовом судбином. Зато преда дете пастирима коринтског краља Полиба. Ови малишана однесу на Полибов двор. Краљ и жена му Меропа, који нису имали деце, усвоје нахоче и надену му име Едип.

Кад одрасте на Полибовом двору, Едип случајно сазна да он можда и није Полибов син. Оде зато у Делфе да тражи истину од пророчишта. Но, уместо траженог одговора, сазна да ће убити оца и оженити се својом мајком. Пошто је ипак веровао да су му родитељи Полиб и Меропа, бојећи се пророштва, избегавао је коринтски двор.

И краља Лаја мучи стара клетва, па зато крене у Делфе да се распита за судбину свога детета остављеног на Китерону. У једном кланцу, где се укрштају путеви из Даулиде, Тебе и Делфа, случајно, а вољом клетве и пророштва, дође до трагичног сусрета оца и сина. У сукобу, који је уследио након расправе о томе ко треба да се уклони с пута у уском кланцу, Едип убије Лаја. После Лајеве смрти, Тебом завлада Јокастин брат Креонт.

Појава необичне немани са именом Сфинга дуго је мучила Тебу. Сфинга је са једне стене у близини Тебе постављала пролазницима питање: „Ко ујутру иде на четири ноге, у подне на две, а увече на три?“ и убијала све оне који нису знали одговор. Креонт и Тебанци одлуче зато да дају краљев престо и Јокасту за жену ономе ко да тачан одговор и тако спаси град. Вољом богова, на Сфингино питање прави одговор („Човек“) даде Едип и тако добити краљевски престо и Јокастину руку.

Краљ Едип поживеће на миру као владар и Јокастин муж. Она ће са њим родити четверо деце — синове Етеокла и Полиника и кћери Антигону и Исмену. Изненада Тебом почну да харају куга и глад. Зато Едип пошаље Креонта у Делфе да пита пророчиште шта је узрок несреће. Овај добије одговор да ће Теба бити спасена кад буде кажњен убица краља Лаја. Едип и сам прокуне непознатог злочинца, а онда од слепог пророка Тиресије сазна да је он, Едип, краљев убица. Не верујући у то, Едип оптужи Тиресију да заједно са Креонтом жели да Креонту прибави власт. На то узврати Тиресија тврдњом да је Едип својој деци и отац и брат, а Јокасти син и муж. Још рече Едипу да га чекају несрећа и прогонство. У бризи због Тиресијиних речи, Едип дочека вест о Полибовој смрти. Гласник га позове да преузме престо у Коринту и изјави да он није Полибов и Меропин син. После тих речи, Јокаста схвати трагичну истину о својој судбини и судбини њеног и Лајевог сина остављеног у планини. Закључи исправно да је то њихово дете, Едип, па зато себи одузме живот. И Едипу постане све јасно. Кад у двору нађе Јокастино мртво тело, златном иглом прободе себи зенице. Слеп и у крвавим сузама, обрати се Тебанцима захтевом да буде прогнан из Тебе.


Tema: Samospoznaja identiteta cara Edipa.

SADRŽAJ

U Tebi hara kuga, a mnoštvo tebanskog naroda sedi na stepenicama žrtvenika pred kraljevskim dvorom i čeka Edipa da ga zamoli da grad spasi te nevolje. Dolazi Edip i kaže narodu da je poslao šuraka Kreonta u Delfe da pita proročište za savet. Kreont saopštava da će kuga prestati ako se pronađe, kazni i iz zemlje protera ubica kralja Laja. Tebanski starci, koji sačinjavaju hor, savetuju Edipa da za savet pita vrača Tiresiju, ali vrač neće da oda ubicu. Edip se razgnevi i optuži vrača da je sigurno u vezi s ubicom. Gnevan Tiresija označava kao ubicu Edipa koji misli da se vrač tako dogovorio sa Kreontom, jer se taj želi domoći prestola. Kreont se pokušava opravdati, ali pritom dolazi do svađe između njega i Edipa. Sada se pojavljuje Jokasta koja umiruje kralja govoreći mu da se ne boji vračeva proroštva jer se nije ispunilo ni proroštvo da će Laj poginuti od sina; ubili su ga, naime, na raskršću razbojnici, a sin je bio izložen nakon poroda. Edip se sada seti da je i on ubio nekoga na raskršću, ali misli da to nije bio taj kad se već tvrdi da su ga ubili razbojnici. Da se o tome uveri, šalje po pastira koji je jedini od tadašnje Lajeve pratnje ostao živ. TRAGIČKA IRONIJA - Edip traži ubicu, a ne shvata da traži samog sebe. Utom stiže iz Korinta glasnik koji Edipu javlja za smrt njegova oca Poliba, a narod traži da im Edip bude kralj. To Edip odbija bojeći se proroštva da se ne bi oženio majkom, Polibovom ženom. Glasnik ga umiruje govoreći mu da je njegov strah neopravdan jer ionako nije Polibov sin. Na Edipovo pitanje odakle to zna, odgovorio je glasnik da ga je on lično primio na Kiteronu od Lajevog pastira kad su ga hteli izložiti. Taj je pastir onaj isti po kojega je poslao Edip. Jokasta shvati strašnu istinu i bez reči odlazi u dvor. Pojavljuje se i pastir koji nikako neće da odgovori na Edipova pitanja, ali konačno pritisnut Edipovim pretnjama izjavljuje da je Edip, sin Lajev i Jokastin, ubica svoga oca i suprug vlastite majke. Edip izvan sebe od boli odlazi u dvor. Uskoro sluga javlja da se Jokasta obesila, a Edip sam sebe oslepio. Slepi Edip izlazi iz dvora i moli Kreonta da se pobrine za njegove kćerke (Antigonu i Ismenu), a sinovi (Eteokle i Polinik) će se lako snaći. Edip se vrlo ganutljivo oprašta s kćerkama, a Kreonta moli da ga otpremi iz zemlje. Kreont pristaje na to, ali prvo želi za savet da pita proročište u Delfima. Hor završava tragediju opomenom da nikoga ne treba smatrati pre smrti srećnim.

LIKOVI

*Edip je beskompromisni lik. Tragičan je jer je bez krivice kriv, strada jer je radoznao. Nema nasledne krivice, čovek je nosilac svoje sudbine, ideja TEONOMIJE- ne može se protiv nje.

*Jokasta želi da sačuva mir.

3.Euripid

Tragedije: Hipolit, Bahantkinje, Medeja, Andromaha, Ifigenija na Tauridi, Ifigenija na Aulidi.

Odlike

*Smanjio je ulogu hora

*Žene kao protagonisti, simpatija prema nižim slojevima(dadilje, sluge)

*AGON- verbalni sukob između zastupnika oprečnih stavova u grčkoj drami.

*DEUS EX MACHINA- tehnički i dramaturški postupak karakterističan za Euripida. Božanstvo se mehanički spusti na pozornicu kako bi razrešilo dramu, pomoglo junaku ili otklonilo dileme dramskih lica.

*Sentence- misli, izreke.

*ANTROPODIKEJA- ljudska pravda(uticaj sofista- čovek je mera svih stvari (homo mensura), prava tragedija je u čoveku. Еурипид највише пажње посвећује ономе што бисмо данас назвали «психологија ликова». Сматра се зачетником тзв. «психолошке драме». Трагичку радњу Еуропидових драма покрећу ирационалне силе страсти које обузимају његове јунаке. Он пре свега осветљава душевну борбу супротстављених страсти која раздире трагичке јунаке. Приказује како осећања постепено прерастају у страсти које јунаци више не могу контролисати. Први на сцени приказује махнитост са свим њеним симптомима. Први драмски приказује трагичну љубав са свим њеним страстима. Откривајући људску душу приказује и њене тамне стране, њену патологију. Еурипид поручује да се борба за срећу одвија у човеку, а не изван њега(Fedra kaže da zna šta je zlo).

Euripid nije bio bezbožnik, ali kritikuje stara božanstva: ,,Od ljudi bozi treba da su mudriji’’.

Medeja

MITSKA OSNOVA

Mitsku osnovu čini priča o Jasonu i Medeji. Jason, od oca Esona i majke Polimele, vaspitanik kentaura Hirona zatražio je od svog strica Pelije, pravo na presto Jolka, koji je Pelija oduzeo njegovom ocu. Pelija pristane da se odrekne prestola ako Jason oslobodi zemlju prokletstva po kome Jolk neće napredovati dok se ne donose zlatno runo iz vrta Aresa Kolhidskog čiji je vlasnik kralj Ejet. Jason okupi odabranu družinu u kojoj su bili i Herakle, braća Dioskuri, Kastor i Polideuk, Orfej, Tesej i koji su po brodu dobili naziv Argonauti. Zlatno runo je čuvao zmaj i ne bi uspeli da ispune zadatak da im nije pomogla Medeja, Ejetova ćerka koju je Eros pogodio svojim strelama te se ona zaljubila u Jasona. Jason joj se zakleo svim bogovima na Olimpu na večnu vernost. Medejina ljubav je bila toliko jaka i slepa da je svog brata Apsirta isekla na komade koje je razbacala na sve strane kako bi zaustavila poteru. Dok je kralj sakupljao delove sina, Argonauti su utekli poteri. Stižu posle mnogo neprilika u Jolk. Pelija, sada već u dubokoj starosti ne želi da ustupi presto. Medeja ubedi Pelijine ćerke da može da ga učini mlađim svojim čarolijama, tako što će one da iseku oca na komade, bace u kotao i skuvaju. One tako učine i ubiju oca. Bojeći se da ostanu u Jolku, Medeja i Jason odlaze u Korint. Tu počinje radnja Euripidove tragedije Medeja.

Euripid je imao na raspolaganju nekoliko verzija mita u kome stradaju Medejina deca. Po jednoj verziji Medeja je slučajno ubila svoju decu u pokušaju da ih učini besmrtnim. Po jednom mitu decu ubijaju Korinćani u pobuni protiv Medeje, koju su prethodno učinili vladarkom. Postoji i mit u kome Medeja ubija Kreonta i beži u Atinu, a Kreontovi rođaci ubiju decu i razglase da je to učinila Medeja.

Euripid je kombinovanjem, selekcijom i dopunom sačinio svoju verziju priče po kojoj je Medeja izbeglica, koju ostavlja Jason zbog druge žene, ona treba da bude izgnana iz Korinta, ubija Jasonovu nevestu, njenog oca, Kreonta, i svoju decu.

SADRŽAJ

Kompoziciju tragedije čine prolog, 5 episodija i eksoda.

Prolog nas brzo uvodi u situaciju. Prikazuje napuštenu Medeju koja ne uzima hranu, ne sluša reči utehe, plače, prepušta se izlivima besa. Međutim, ona nije pasivna paćenica. Dadilja upozorava učitelja da drži decu podalje od Medeje. Ona je dobro poznaje i boji se da Medeju neće proći gnev dok ne sruši nekog. Neće nikada osveta mala utažiti jeda gospođi mojoj.

Ovo je jedina sačuvana Euripidova tragedija urađena po modelu Sofoklove tragedije, koji je najuspelije ostvaren u Kralju Edipu. Struktura i jezik isti su kao u Sofoklovoj tragediji – u drami dominira centralni lik koji uprkos preprekama, savetima, pretnjama počinje i završava radnju, bilo da se radi o otkriću ili osveti.

Medeja je predstavljena kao herojski lik. Ona je u svojoj nameri da se osveti Jasonu nepokolebljiva, gluva za sva ubeđivanja. Nju pokreću herojske strasti – srdžba i gnev, pokazuje herojsku odvažnost. Ona je strašna kao i divlja kao zver. Najviše je muči misao da će joj se njeni neprijatelji smejati i rugati. Medeja na kraju trijumfuje. Ona je sve vreme ubeđena da su bogovi na njenoj strani. Iako čedomorka, ona izmiče posledicama svojih postupaka, očigledno uz blagoslov bogova. U završnom pojavljivanju u kočijama, visoko u vazduhu (mesto koje je u antičkoj tragediji rezervisano za bogove) potvrđuje se da je ona nešto više od običnog smrtnika. Poput Afrodite u Hipolitu, Euripidovoj tragediji, Medeja pravda svoj divljački postupak time što se prema njoj postupalo sa porugom i nepoštovanjem. Proglašava osnivanje kulta svoje dece kao Artemida u Hipolitu. U svom jeziku, delanju i položaju ona sliči theosu.

Pored toga u tragediji postoji jasno izražena društvena dimenzija. Euripid snažno ukazuje na problem žene u ljudskom društvu, na njen ugnjeteni i obespravljeni položaj. U Medejinom monologu izražena je sva beda položaja žene u antičkom društvu koji se otada sporo ili nikako nije promenio.

Hipolit

MITSKA OSNOVA

Хиполит  је у грчкој митологији био син Тезеја и краљице Амазонки, Антиопе или Хиполите, према којој је добио имe. Од своје мајке је наследио љубав према телесним вежбама и лову, мада није јео месо убијених животиња. Поштовао је богињу Артемиду, клонио се жена и чувао своју невиност. То се није допало Афродити, која је била богиња чулне љубави, па је навела Хиполитову маћеху Федру да се страсно заљуби у њега. То се десило када се Хиполит вратио од свог деде Питеја у Атину како би се посветио у мистерије. Федра се мучила да се одупре, али пошто јој то није пошло за руком, одлучила је да себе умори глађу. То је приметила дадиља и у интимном разговору са господарицом, сазнала страшну тајну коју је пренела Хиполиту. Он је са гнушањем одбио љубав своје маћехе и одлучио да напусти двор. То је допринело да се Федра обеси, али је одлучила и да се освети свом пасторку, оставивши писмо у коме га је теретила да је он заправо завео њу. То писмо је прочитао њен муж када ју је затекао мртву и веома побеснео. Пошто ни разговор са сином није допринео да му поверује, протерао га је и замолио Посејдона да га казни смрћу. Хиполит је упрегао коње и у лудом трку кренуо ка Аргу и Епидауру, али га је крај Саронског залива сустигао морски талас из кога је изронила неман чија је рика препала Хиполитове коње. Хиполит је изгубио контролу и кола су ударила у стену и разбила се, а њега су коњи вукли уплетеног у узде све док није задобио смртоносне ране. У међувремену је Артемида саопштила Тезеју истину, али је већ било касно. Када је стигао, Хиполит је већ био на самрти и могао је још само да упути речи опроштаја свом оцу. Артемида је обећала Хиполиту да ће бити поштован и да ће му девојке пред удају жртвовати увојке своје косе.

SADRŽAJ

Počinje i završava se scenama sa boginjama- u prologu govori samo Afrodita, a na kraju kao bog iz mašine javlja se Artemida. Afrodita kao ljubav, eros, plodnost naspram Artemide- nevinost, čednost, lov (boginja devica).

Hipolit deluje bezgrešno, ali pravi vrstu HIBRISA(drskost I preterana samouverenost zbog koje čovek krši božanske zakone i pravila društvenog ponašanja)- poštuje samo Artemidu, pa Afrodita reši da mu se osveti. Starac ga upućuje na greške- ne ukazuje čast Afroditi.

Hipolit odbacuje Fedrinu ljubav(mizoginija- mržnja prema ženama). Dadilja ga zaklinje da ćuti, što će Hipolit I uraditi, do kraja neće prekršiti zakletvu. Fedra se besi, ali želi osvetu, uvređena ljubav(=Medeja). Tezej čini tragičnu grešku, odmah se sveti sinu i zove Posejdona. Hipolit je beskompromisan, umire ocu na rukama. Završava se idejom pomirenja- sin oprašta ocu.

 

 

Grčka komedija

KOMEDIJA- dramska vrsta koja prikazuje smešne događaje i likove čijim se delanjem  i ponašanjem proizvode komični efekti. Njeno poreklo izvodi se iz kulta boga Dionisa, odnosno iz ditiramba koji su se izvodili tokom obreda. Prve komedije prikazivane su kad Iitragička nadmetanja u Atini, u V v.pne, prilikom Velikih Dionizija.

*Stara atička komedija

Vezuje se za Aristofana, u njoj i dalje postoji  hor. Ona je bila spoj niskog, često lascivnog humora, parodije, satire I političke angažovanosti. Nastale u vreme Peloponeskih ratova i krize atinske demokratije, Aristofanove komedije bave se društvenim pitanjima njegovog doba.

*Srednja atička komedija

Javlja se u IV v.p.n.e. Nestaju hor i  parabaza, gubi se politička sadržina, sačuvana je travestija mita.

*Nova atička komedija

Javlja se krajem IV v.p.n. e. Predstavnik je Menandar (komedija Namćor). U radnji učestvuju tipični karakteri, bavi se svakodnevnim porodičnim stvarima. Javljaju se TIPOVI(karakteristični nosioci nekih osobina, npr. hvalisavi vojnik, lukavi rob, glupi gospodar, mladi ljubavnici). Nova komedija utiče na savremenu.

PARABAZA- horska pesma u staroj atičkoj komediji, koja je nezavisna od njene radnje, a čija je funkcija da prenese stavove pisca o važnim društvenim pitanjima. Tokom njenog izvođenja glumci odlaze sa scene, a hor ostaje sam u orhestri, skida maske I neposredno se obraća publici. U prvom delu parabaze hor moli publiku Ili muze za naklonost. Zatim predočava stavove pisca o gorućim političkim problemima. Parabaza iz komedije nestaje već u Aristofanovo doba, što je povezano sa razvojem žanra.

 

Aristofan

Stvara u društveno- političkom kontekstu (nakon krize atinske demokratije, grčko- persijskog i peloponeskog rata). Bio je pacifista. Pokušava da nađe rešenje u starom, tradicionalnom moralu (Eshil pobeđuje u Euripida, ne zato što je bolji pesnik, već zato što je predstavnik starih vrednosti, u kojima Aristofan vidi spas).

AGON- verbalni sukob između zastupnika oprečnih stavova u grčkoj drami.

Komedije naziva po horu: Oblakinje, Ptice, Lisistrata, Žabe

                                 

                                                   ŽABE 

KOMPOZICIJA

 Prolog, parodos, parabaza, književni agon između Eshila i Euripida.

SADRŽAJ

U prologu predstavljen je glavni junak komedije Dionis sa svojim robom Ksantijem. Dionis se uputio u donji svet da svetu vrati jednog istinski velikog pesnika Euripida(jer na zemlji nema kvalitetne umetnosti)- TRAVESTIJA MITA(ismevanje). Motiv silaska u donji svet sreće se u mitologiji (Orfej), epici (Odisej – epozoda sa Lestrigoncima, Kirkom, Tiresijom), u Eneidi, u Epu o Gilgamešu, u folkloru mnogih naroda, Danteova Božanstvena komedija .

Aristofan daje sliku donjeg sveta koji čine: Aheruzijsko jezero, mesto sa zastrašujućim beštijama i orfička oblast koja ima deo za ispaštanje grešnika i gaj blaženih.

U parodosu nastupa hor misti, oni koji vode blaženi život u Hadu jer su za života bili posvećeni u eleusinske misterije. Parodos sadrži invektive upućene savremenim ličnostima, pesnicima, političarima: komediografu Kratinu, porezniku Torikionu, pesniku Konesiju, ekstremnom demokrati i demagogu Arhedemu...

U toku parodosa radnja napreduje. Dionis i njegov rob Ksantije nalaze se pred ulazom u Had. Pred vratima Hada dolazi do zamene identiteta. Dionis podstiče Ksantija da se predstavi kao bog, a zatim se predomišlja(ismevanje, TIPIČNI LIKOVI- glupi gospodar I pametan sluga). Eak, čuvar, batinama proverava ko je bog od dvojice posetilaca.

Hor zatim izvodi parabazu, intermeco koji nema veze sa radnjom komedije već komentariše aktualne političke događaje. Hor traži oproštaj za pripadnike oligarhijske stranke, naglašava krivicu vođe oligarha Friniha, a ostale smatra zavedenim, traži da se njima omogući javno suđenje na koje imaju pravo i ostali Atinjani, da im se vrate politička prava, ismeva Kleofonta,demagoga ekstremnih demokrata, protivnik mira. Zaključuje kako se u Atini cene nevaljalci i poganci, a odbačeni su časni i plemeniti građani.

Zatim sledi burleskni uvod u pesnički agon, tzv. drugi prolog. Nastupa pesnički agon u kome je kontrastno prikazivanje jednog i drugog pesnika sprovedeno do kraja.

Euripid zamera Eshilu: statičnost, sporo razvijanje dramske radnje, ostavljanje glumca bez teksta na sceni, preduge horske partije, visokoparan stil, čudne kovanice, tautologiju i pleonazam u prolozima.

Euripid ističe u svom stvaralaštvu: uvođenje govornog jezika, potpuno predstavljanje svojih junaka u prologu, prikazivanje svakodnevnog života, navika, uvođenje likova iz svakodnevnog života koji govore jezikom običnih ljudi, da vlada zdravim razumom, provera i prosmatra.

Eshil zamera Euripidu što je zanemario osnovnu funkciju dramskog pesništva da vaspitava, da ljude uči moralu, razvija svest i razum. Eshilu je ideal junaštvo. On zamera Euripidu: upotrebu uvek istog metričkog klišea u prologu, čestu upotrebu deminutiva, disparatnost ideje i slike, muzičke inovacije (tona na istom slogu), obrađivanje trivijalnih tema pompeznim i patetičnim stilom, smislom nemotivisano povezivanje pojmova, patetično podvostručavanje reči, izbor tema i motiva (incest i skrnavljenja) koje loše utiču na građane.

Pesnički agon je nerešen. Na kraju Dionis traži savet za Atinu. Euripid traži da se oligarsi vrate na vlast, a protiv Alkibijada. Eshil predlaže da se napadne Sparta sa mora i da se flota obnovi i da se na to troše sredstva. Završava se pobedom Eshila.

 

  

Rimska književnost

Pesnici Avgustovog zlatnog doba: Ovidije, Vergilije, Horacije.

1.Vergilije

Rimski pesnik, autor Eneide, najvećeg epa u rimskoj književnosti. Nije našao građu u usmenoj narodnoj tradiciji, već je vršio istraživanja. Tradicija po kojoj su Rimljani poreklom Trojanci koje je Eneja doveo u Lacijbila je tvorevina rimskih filologa, a ne iz narodne poezije.

Pored ideje o raju, Vergilije je pričao I o zvezdi koja je trebalo da najavi dolazak Avgusta, ali hrišćani to tumače kao da on najavljuje Hrista. Zato ga hrišćani vide kao svog pesnika I zato je najvažniji pesnik u srednjem veku(on vodi Dantea u podzemni svet). Vergilije je pesnik Avgustovog doba, zato želi da prikaže Avgusta kao potomka Enejinog sina(želi da istakne njegovo božansko poreklo).

Eneida

Ep se sastoji od dvanaest knjiga i ima ukupno 9.896 heksametara- u antičkoj versifikaciji stih od 6 metričkih jedinica (stopa). Poznat je u antici kao herojski stih (javlja se u Ilijadi, Odiseji, Eneidi). Sastoji se iz 5 daktila (-UU) i jednog troheja (-U) ili spondeja (- -)

Eneida je napisana po ugledu na Homerove epove (prvih šest pevanja Eneide – u kojima se opisuju Enejina lutanja – odgovaraju sadržini Odiseje, a drugih šest pevaja – gde se opisuju bojevi u Laciju – odgovaraju sadržini Ilijade). Od Homera je preuzeo ideju da otpočne sa poslednjim događajem iz Enejinih lutanja, a da prethodne događaje naknadno ispriča.

Igre na grobu Anhizovom= posmrtne igre u Patroklovu čast; opis Enejinog štita= opis Ahilovog štita.

MITOLOŠKA OSNOVA

Eneja je  bio prema mitu sin Anhiza i boginje Afrodite i pripadnik mlađe grane trojanske kraljevske kuće. U Ilijadi bog Neptun proriče da će Eneja i njegovi potomci jednom vladati Trojancima. Iz toga se posle Homera razvila legenda o bekstvu Eneje, njegovog oca i sina Askanija iz porušene Troje i o njihovim potonjim lutanjima. U grčkoj mitografiji se u 5. veku st. e. prvi put spominje Enejin odlazak na Zapad, ali nema dokaza da su ga Rimljani u to vreme smatrali praocem svoje domovine

SADRŽAJ

I pevanje- Trojanski junak Eneja, nakon sedam godina lutanja po moru, bačen je, zbog Junonine srdžbe, na afričku obalu kod Kartagine.

II pevanje- Eneja priča kartaginskoj kraljici Didoni o padu Troje i svom bekstvu iz nje(parafraza Kalipsa I Odisej, s tim što Odisej želi da se vrati kuci, a Eneja ne, jer je sve izgubio).

III pevanje- Nastavak Enejinog pripovedanja o lutanjim i smrti oca Anhiza naSiciliji.

IV pevanje- Didona, zaljubljena u Eneju, pokušava da spreči njegov odlazak te, ne uspevši u tome, ubija se na lomači.

V pevanje- Eneja ponovo dolazi na Siciliju, priređuje igre u čast oca i s delom drugova stiže do Italije.

VI pevanje- Eneja posećuje Sibilu u Kumi, koja mu predskazuje muke koje ga čekaju u Laciju. Po njenom uputstvu, Eneja otkine zlatnu granu i zatim sa Sibilom kroz Avernijsku pećinu  silazi u podzemni svet. Stigavši do reke Stiks ugledaju duhove nesahranjenih ljudi koji ne mogu preći reku, a među njima je i krmanoš Palinur, koji im priča o svojoj sudbini i moli ih da mu prirede pokop. Videvši zlatnu granu, Haron im dopušta da pređu Stiks, a zatim njih dvoje uspavaju Kerbera nekim kolačem u koji su umešali sredstvo za spavanje. Iza Kerberove pećine Eneja i Sibila nalaze različite grupe pokojnika: tu su deca, nepravedno osuđeni na smrt, oni koji su umrli od neuzvraćene ljubavi (među njima je i Didona, koja ostaje nedirnuta Enejinim izvinjenima i molbama za oproštaj), te oni koji su poginuli u bitkama. Eneja i Sibila zatim stižu pred ulaz u Tartar, gde najgori grešnici trpe ogromne muke i patnje, a onda nastavljaju put sve dok ne stignu do Elizija, gde u blaženstvu žive duše pravednika. Tu Eneja sreće svoga oca Anhiza te uzalud pokušava da ga zagrli. Eneja ugleda duše kako piju vodu iz reke Lete, te Anhiz objašnjava da su to one duše koje će se ponovo roditi: tokom dugog boravka u podzemnom svetu te su se duše očistile od svojih pređašnjih grehova i sada iz reke Lete piju vodu kako bi izgubili sve svoje dosadašnje sećanje. Anhiz pokazuje Eneji duše onih ljudi kojima je preodređeno da dostignu veliku slavu u rimskoj istoriji, a to su: Romul, rimski kraljevi, veliki rimski vojskovođe, sam Oktavijan Avgust i njegov nećak Marko Klaudije Marcel (o čijem kratkom životu Vergilije pravi dirljivu aluziju). Nakon toga Eneja i Sibila napuštaju podzemni svet kroz "vrata od slonovače", putem kojih se ljudima šalju lažne vizije.

VII pevanje- Nakon iskrcavanja na ušću Tibera Eneji kralj Latin nudi savez i kćerku Laviniju za ženu, ali protiv toga se, podstaknut Junoninim gnevom, buni rutulski kralj Turno i započinje rat.

VIII pevanje- Eneja traži pomoć od palantskog kralja Evandra i dobija oružje koje kuje Vulkan.

IX pevanje- U Enejinoj odsutnosti Turno napada Trojance, ali na kraju se mora povući.

X pevanje- Nakon većanja bogova i Jupiterove odluke da se oni ne mešaju u rat, Turno ponovo bezuspešno navaljuje na Trojance.

XI pevanje- Odigrava se još jedna bitka s Turnom pred gradom Laurentom.

XII pevanje- Pošto se Junona pomirila s Enejom, on u direktnom dvoboju pobeđuje Turna.

2.Plaut

Komedije: Aulularija, Menehmi, Hvalisavi vojnik, Kovčežić.

PALIJATA- vrsta rimske komedije iz III I II v. pne. Nastala prevodom ili preradom nove atičke komedije. Preuzima gotovo sve  odlike helenske komedije: radnja se odigrava u grčkom okruženju, protagonist su Grci. Tip komedije koji je postavila palijata preradom novoatičke tradicije postaje osnovni uzor evropskoj komediografiji. Tako se kroz istoriju komičnog pozorišta može pratiti niz sličnih dela sa istim tipom junaka. Palijata utvrđuje različite tipove zapleta(ljubav s preprekama, brodolomi, prepoznavanja) I tipove junaka na osnovu kojih se kasnije razvijaju komediografske vrste. Glavni predstavnici palijate bili su Plaut I Terencije. Zaplet je istovetan onom iz originala ili je načinjen kontaminacijom(kombinacijom više zapleta iz različitih komada).

 

Aulularija(ćup zlata)

Likovi:

  -  Kućni bog

  -  Euklion; gospodar

  -  Fedra; Euklionova kći

  -  Stafila; stara sluškinja - kćerina dadilja

  -  Megador; Euklionov susjed

  -  Eunomija; Megadorova sestra

  -  Likonid; Eunomijin sin

  -  Strobil; sluga u Megadorovoj kući

  -  Antraks i Kongrion - kuhari

  -  Pitodik; sluga

 

SADRŽAJ

Euklion, ujedino gospodar i glavni lik (škrtac), tukao je i maltretirao Stafilu, jer se bojao da mu netko ne ukrade ćup zlata koji je našao u svom vlastitom domu. Premda je samo on znao za to zlato i nitko više, bojao se da Stafila (Stara sluškinja) ne pronađe to zlato koje je on svim snagama čuvao. Sebe je smatrao bogatašem, premda se pravio da je najveći siromah u selu. Euklionov susjed Megador razgovarao je sa svojom sestrom Eunomijom. Eunomija ga je pokušavala nagovoriti da se oženi, jer je osjećala toliku ljubav prema svom bratu. Ona je željela svom bratu sreću, te mu je predložila da dovede ženu u svoj dom te da ju oženi.

Premda mu je sestra obećala sa će mu pronaći ženu, Megador joj je predložio da uzme za ženu Euklionovu kći Fedru jer se on i prije bijaše zaljubio u nju. Eunomija ga u tome podržava premda je Euklion prema njihovom stavu bio siromašan. Ode Megador ka Euklionu, kako bi ga priupitao za ženidbu. Premda Euklion bijaše vrlo bogat (zbog ćupa zlata koji je pronašao), kaže Megadoru da s novcem baš ne stoji najbolje.

Premda je imao veliko bogatstvo Euklion rekne da nema dovoljno kako bi mogao udati svoju kći. Naime on je smatrao da je Megador njemu ukrao zlato pa ode u kuću da provjeri da li je zlato još uvijek tamo gdje ga je on sakrio. Premda zlato bijaše netaknuto, on se vrati da nastavi razgvor sa Megadorom. Dakle, Megador Eukliona poče ispitivati poviše glupih pitanja kao što su npr. Poznaješ li ti mene, kakva sam ja roda, da li sam pošten,…

Euklion je odmah pomislio kako Megador sprema opaki plan kako bi ukrao njegovo zlato, no kad mu je Megador rekao da želi njegovu kći za svoju ženu, Euklion je mislio da se on šali, ili da mu se došao rugati zato što je siromah, no Megador nije ni pomislio na takvo što da mu se ruga nego ga je dostojno pitao takvo nešto. Premda je Euklion govorio kako je siromah i kako nema dovoljno novaca da mu se kći uda na kraju je ipak pristao jer je Megador rekao da će sve on platiti. Nakon što je Euklion naredio Stafili da spremi sve za svadbu jer mu se kći još danas udaje, dolazi Strobil s hranom i vodi dvije sviračice i dva kuhara s njihovom čeljadi. Kuhari Antraks i Kongrion su pripremali svadbu. Pitodik, koji je bio glavni sluga, svako toliko je provjeravao kuhare da li rade svoj posao. Kad je Euklion došao kući sa tržnice mumljajući kako je tržnica skupa, začuje Kongriona (kuhara) kako viče da treba veći lonac jer u ovaj ništa ne stane. Odmah je pomislio kako ga kuhari planiraju pokrasti te ih potjera iz kuće. Euklion se najviše bojao za svoje zlato da ga netko ne ukrade te ga sakri u Hram.

Naime Strobil je čuo baš sve što je Euklion u sebi mumljao o svome zlatu,

te je pretpostavio kako je Euklion svoje zlato skrio u Hram. Strobil ode u

Hram te ukrade Euklionu njegovo zlato. Euklion dođe kući sav razbijen jer

nestade zlato koje je tako pozorno čuvao. Pritom u kuću ulazi Likonid

(Eunomijin sin) te pokušavši reći Euklionu kako njegov ujak Megador više ne želi u taj brak, tj. da se više ne želi oženiti za njegovu kći i kako mu je žao, Euklion odmah pomisli kako je on ukrao njegovo zlato te ga odmah optuži. Na posljetku Likonid, nakon podosta uvreda upućenih njemu sa strane Eukliona, mu uspije reći za taj događaj. Euklion više nije znao za sebe. Potom Likonid ode i sretne slugu Strobila koji mu oda tajnu da je Euklionu ukrao zlato. Likonid ga prisili da mu da zlato kako bi ga mogao vratiti Euklionu. Likonid je Euklionu uspio vratiti zlato te se tako iskupiti i oženiti za Euklionovu kći Fedru, za koju se trebao oženiti njegov ujak Megador, ali u tome nije uspio.

Menehmi

SADRŽAJ

Oбрађују тему два потпуно слична близанца и названи су по имену једног од њих. Из те сличности произлази низ комичних ситуација. Један брат, Менехмо, отет је још кад је имао седам година, а други, Созикле, мења своје име у братовљево да би тако очувао успомену на њега. Када је одрастао, Созикле-Менехмо креће у потрагу за својим изгубљеним братом и стиже у Епидаур, где му брат и живи. Настају комичне ситуације кад се он сусреће с братовљевом љубавницом, женом и затим тастом. Забуна је, наравно, решена на крају комада, чиме је обезбеђен обавезни срећан крај.

 

  

Antičke poetike

POETIKA- Nauka koja proučava zakone I osobenosti umetničkog stvaranja. Teorija književnosti shvaćena kao system koji je zajednički za sve književne pojave I književnost kao celinu. Ako je disciplina koja propisuje norme stvaranja, reč je o normativnoj poetici, ako se usredsređuje na utvrđivanje sistema stvaranja jednog pisca ili škole toje poetika pisca/pravca. Ako komparativno izučava srodne pojave I tipove u komparativnom preseku, to je istorijska poetika.

 Aristotelova poetika nastoji da zasnuje sistematsku teoriju pesništva preko pojma MIMEZIS, shvaćenog ne kao puko podražavanje, već kao čovekovu urođenu predstavljačku aktivnost. On klasifikuje vidove mimezisa ukrštanjem tri osnovna kriterijuma: načina, sredstva I predmeta podražavanja. Podelio je tragediju na kvantitet(paroda, episode…) I kvalitet (uzročno- posledični odnos događaja). Njegova poetika usredsređena je na uslove koje tragedija treba da ispuni. Ukazuje na važnu razliku između književnog I istoriografskog dela. Govori o estetskim I ontološkim posebnostima u umetnosti, ukazuje na njenu psihološku I gnoseološku funkciju.

Platonovi spisi su u formi dijaloga (postupak majeutika). On prvi definiše umetnost kao podražavanje, utemeljuje pojam nadahnuća I pravi klasifikaciju književnih rodova I vrsta. Po Platonu država nastaje zato što niko nije sebi dovoljan. Činjenica je da su ljudi po prirodi određeni da bolje rade neke poslove, te je ova činjenica i podela rada preduslov razvoja države. Razlog stvaranja države leži u uzajamnom podpomaganju ljudi radi zadovoljavanja životnih potreba, i to na osnovu podele rada, jer svako je razlikuje po prirodnim sposobnostima. Najprostija država sastoji se iz malog broja građana, od kojih se jedni brinu za hranu, drugi za stan, treći za odeću i obuću itd. Ovo je primer zdrave države u koju kasnije dolaze doseljenici, te uskoro prostor te države postaje premalen i to izaziva rat.

Celi državni posao se deli na privredu, odbranu i upravu. Svaki od ovih poslova pripada određenom staležu, pa je Platon u svojoj idealnoj državi ljude podelio u tri staleža, a to su : vladari (filozofi), čuvari (vojnici) i treći stalež čine seljaci, radnici, zanatlije, trgovci, robovi.

Platon govori o čuvarima države. Prema njemu čuvarima je potrebno da budu vaspitani, da budu prijatelji i da budu nemilosrdni prema neprijateljima. Da bi to postigli moraju se obrazovati fizički i muzički.Kao prvi oblik vaspitanja su mitovi, i to samo oni mitovi i priče koje će pogodovati razvoju čuvara. Hrabrost, plemenitost, pobožnost su vrline čuvara.Fizičko vaspitanje služi telu. Ako se čuvar previše posveti muzici onda on postaje slab borac, dok će preterivanje u fizičkom obrazovanju stvoriti jakog i hrabrog borca.

Pošto je najbolji u svom poslu onaj koji je u njemu najpogodniji, te će vladar države biti iz redova čuvara. On mora da prođe niz provera sposobnosti i otpornosti na poroke. Čuvari se ne smeju loše ponašati prema građanima. Oni će imati poseban tretman stanovanja, neće imati vlastitu svojinu, a nagrada će im biti ono što im građani donesu kao zahvalnost za službu. Ješće zajedno s drugima, i biće im zabranjeno da koriste zlato i srebro, jer su bogovi u njih ugradili i zlato i srebro. Ako steknu sopstvenu zemlju, postaće zemljoradnici i upravnici, umesto čuvari i vladari i uz to će postati više obazrivi na unutrašnje nego na spoljašnje neprijatelje, te će se cela država početi raspadati.

Svako treba da se bavi onim za što je najsposobniji, a čuvari najbolje čuvaju kada se potpuno razlikuje npr.zemljoradnika. U državi ne sme biti bogastva i siromaštva, jer i jedno i drugo slabi sposobnost pojedinaca.

Problemi:

*Gnoseološki- moć saznanja, negira ga u umetnosti, umetnik priča o medicine, stvaranju sveta, ratovanju, ali ne poznaje te veštine.

*Ontološki- priroda umetnosti

*Etički- moralni

*Psihološki- kako umetnost utiče na dušu(alegorijski predstavljena- krilata, u obliku kočija. Kočijaš je racio, kontroliše obe strane, crnu I belu(svetlost I tamu)).

U rimskoj tradiciji najvažniji poetički spis bila je Horacijeva poslanica Pizonima, poznata I kao  Ars Poetika. Umetničko stvaranje zahteva I nadahnuće I racionalni rad na tekstu, te je svrha umetnosti da zabavi I poduči(dulce et utile).

PODRAŽAVANJE- jedan od najvažnijih pojmova poetike, kojim se označava odnos između umetničkog ostvarenja I stvarnosti. Prvi ga razmatraju Platon I Aristotel. Za Platona podražavanje je oponašanje privida stvarnosti, odnosno predmeta iz realnog sveta koji su I sami imitacije onoga što postoji u svetu ideja. Podražavanje tako udaljava umetnost od stvarnog bića, ali I od znanja. Platon ukazuje I na štetno dejstvo podražavanja, koje navodi publiku na empatiju. Poistovećivanje gledaoca sa slabim karakterima u tragediji ili epu kvari njegovu dušu, navodeći gad a I sam  podražava događaje I junake književnog dela.  Kako je podražavanje suština svake umetnosti, Platon ga uzima kao osnovno merilo klasifikacije književnosti I njene genealogije: 1) čisto podražavanje (tragedija I komedija);

                       2) pesnikovo pričanje, tj. naracija- dijegeza (ditiramb);

                         3) mešavina jednog I drugog (epske pesme).

Po Aristotelu podražavanje je sastavni deo ljudske prirode, osnovno sredstvo učenja(dete dolazi do saznanja podražavanjem roditelja- gnoseološki momenat). Ono izaziva zadovoljstvo kod čoveka, čime ukazuje na njegovu estetsku funkciju. Aristotel pominje sredstva, predmet(karakteri) I način podražavanja(dramski ili narativni), na osnovu čijih kombinacija izdvaja pojedine književne rodove I vrste: pripovedanje o delanju uzvišenih ličnosti (ep), dramsko predstavljanje delanja uzvišenih ličnosti (tragedija), pripovedanje o delanju niskih ličnosti I  predstavljanje dalanja niskih ličnosti (komedija). Kada je reč o ontološkom I gnoseološkom status umetnosti, zaključke o njihovoj vrednosti Aristotel izvodi na osnovu poređenja književnosti I istoriografije. Istorija izlaže jedan događaj, a pesništvo ono što se moglo dogoditi prema zakonima verovatnosti I nužnosti. Horacije kaže da podražavanje nije samo spoljašnja realnost, već su to I uzorna dela iz prošlosti. 

 

Members Area

Casovi srpskog jezika i knjizevnosti

- za osnovce 

- za srednjoskolce

- za studente Filoloskog fakulteta         

   tel. 061 6378056      

Novo!  Časovi preko skype-a, uplatom na žiro račun

          

Tumacenje snova

         Kontakt

Recent Blog Entries

Recent Photos

Webs Counter

Newest Members