Spirala svetla

C

Maturski ispit                                                                                             

  Sadržaj stranice:   

      1. Primeri tema za maturski ispit

      2. Najbolji maturski radovi

 

1.Primeri tema za maturski ispit   


Neonovljivost života ( Hasan...)

Ispod duge sibirskog mira ( Raskoljnikov, Sonja...)

Večna istina o postojanju ( književnost apsurda )

Hram tišine

„Čuvajte lik čovekov, on predstavlja lik Božiji“ ( Berđajev)

„ Svet – privid dnevne svetlosti“ ( Olja Ivanjicki)

 Lovac na snove

Svetlost tame

Aurora – jutarnje rumenilo

Homo balcanicus

 Paroles ( Reči)

 Let leptira

Alea iacta est ( Kocka je bačena)

Una hirundo non facit ver ( Jedna lasta ne čini proleće)

Cogito ergo sum ( Mislim, dakle postojim)

Trenutak večnosti u vremenu

Dah večnosti

Reci , da li sam sve to izmislio? Život kao i smrt, večnost i prolaznost...ljubav Boga i mržnju čoveka...

„Nešto je trulo u državi Danskoj“ ( Šekspir)

„Izbor čini sudbinu“ ( Leopold Szondi)

Sricanje slova iz knjige trajanja

Krik za Čovekom

„Pozivam za svjedoka vrijeme“  ( Meša S.)

Ликијев кофер носимо ( виђење живота из угла  књижевности апсурда)

Мерсоова  бела  кафа

Раскол Раскољникова

Живот је као сенка хитрога облака у реци“ Ш. Петефи ( мотив пролазности у обрађеним делимa)

.Одисеје јунака савремене књижевности

 „А сва наша нада је са оне стране“ Иво Андрић ( о вери Соње Мармеладове)

 

2.Najbolji maturski radovi 

 

  a) Spisak radova

 *Jovana Vuković, Godo je stigao i šta sad?

 *Stefan Vojinović, Život između kazne i zločina

 *Aleksandra Radovanović, Život između kazne i zločina

 *Sanja Bančilov, Život između kazne i zločina

 *Marina Žarkov, Ljudi govore

 *Vladimir Mihajlov, Večna istina o postojanju (književnost apsurda)

 *Bojana Šuput, Večna istina o postojanju (književnost apsurda)

 *Stamenković Gordana, Večna istina o postojanju (književnost apsurda)

 *Knežević Milica, Večna istina o postojanju (književnost apsurda)

 *Aleksandar Stanojević, Likijev kofer nosimo

 *Jelena Stanković, Likijev kofer nosimo

 *Jovana Lazarević,"Život je kao senka hitroga oblaka u reci"  Šandor Petefi

 *Aleksandra Momčilović, "Život je kao senka hitroga oblaka u reci"  Šandor Petefi

 *Gordana Stanojkovska, "Život je kao senka hitroga oblaka u reci"  Šandor Petefi

 *Marija Marković, "Život je kao senka hitroga oblaka u reci"  Šandor Petefi

 *Biljana Mihajlović,"Život je kao senka hitroga oblaka u reci"  Šandor Petefi

 *Stefan Ćirković, "Život je kao senka hitroga oblaka u reci"  Šandor Petefi

 *Danica Prolić, "Život je kao senka hitroga oblaka u reci"  Šandor Petefi

 *Vanja Angelovski, "Život je kao senka hitroga oblaka u reci"  Šandor Petefi

 *Siniša Petković, "Život je kao senka hitroga oblaka u reci"  Šandor Petefi

 *Andrea Ilkić, "Život je kao senka hitroga oblaka u reci"  Šandor Petefi

 *Sandra Stojkov, "A sva naša nada je sa on strane" Ivo Andrić

 *Dragana Bečenjag, "A sva naša nada je sa on strane" Ivo Andrić

 *Marijana Pavlović, "A sva naša nada je sa on strane" Ivo Andrić

 *Igor Miletić, Mersoova bela kafa

 *Svetlana Vladisavljev, Mersoova bela kafa

 *prof. Draga David, Mersoova bela kafa

 *prof. Draga David,Motivi samoće i straha, krivice i kazne u delima... 

 *prof. Draga David, Problem naslednika i nasledstva u "Korenima" D. Ćosića

 *Gordana Štefan, Epilog ili opet stiže proleće 

 *Radmila Vuksanović, Epilog ili opet stiže proleće 

* Nevena Radovanović, Biti stranac u svom životu 

 *Jelena Lazarov, Zloćin i kazna dok čekamo Godoa     

 *Marina Krstić, Zloćin i kazna dok čekamo Godoa 

 *Trifunović Petar, Zloćin i kazna dok čekamo Godoa 

 *Stan Petre Aleksandru, " I najmanji čovek može biti kompetentan ako se kreće u granicama svojih sposobnosti" ( Gete) 

 *Viktorija Bokun, Reci, da li sam to sve izmislio? Život kao i smrt, večnost i prolaznost,...ljubav Boga kao i mržnju čoveka?  

 *Kivić Milan,  Reci, da li sam to sve izmislio? Život kao i smrt, večnost i prolaznost,...ljubav Boga kao i mržnju čoveka?  

 ----------------------------------------------

 b) Radovi

 

Godo je stigao i šta sad?

            Često pomislim kako rasipamo ovaj život kao da posle njega imamo još nekoliko i kao da ćemo stići  da ispravimo sve čime nismo zadovoljni u sadašnjosti.

            I dok razmišljam, čujem rečenicu „Još uvek niste svesni da je počeo maturski ispit i da vam je počeo Život!“. Okrećem glavu  po učionici i uhvatim par pogleda. Tada sam pomislila koliko se u ovom trenutku Vladimira i Estragona nalazi oko mene. Pa i ja sam slična njima. Dok su oni čekali Godoa, ja sam čekala maturski ispit. I, eto, dočekala sam ga. I šta sad?! Zapitam se da li da li je i moj život kao vrba ispod koje stojim i čekam. Jer, iako je došao dan za polaganje ispita, moraću da čekam rezultat...

            I tek sada shvatam čuvenu profesorkinu rečenicu: „Vi živite spavajući, probudite se!“ Jer, sve vreme smo čekali kraj nečega, posle čijeg dolaska sledi novo čekanje...

Jovana Vuković IV 1, 2.6.2015.

 

Život između kazne i zločina

            Život dobijamo kao dar. I mislimo da je to sreća, ta bezbrižnost koja se vremenom pretvara u krst kojeg teglimo i koji nas pritiska. Na dar dobijamo kaznu – doživotnu kaznu -  zbog dvoje koji nisu poštovali Božje zakone, zbog onih kojima je čulno zadovoljstvo bilo iznad svega.

            Teret života možemo svesti na kofer pun peska, peska koji tegli i slama naše ruke, bez prava da ga spustimo. Iznad nas Poco drži bič i šiba pri samoj pomisli da će umorno telo stati na trenutak. Dobiti životnog vodiča znači ne živeti život koji je na rođenju dat kao tvoj.

            Da li treba ispustiti kofer? To bi značilo odreći se  svog života ma kakav da je. Odustajanje od života, pokazivanje takve slabosti, dovodi do Danteovog kotla – ove osobe čine zločin nad sobom, pre samog velikog zločina.

            Nikakva prava nemamo ni na Raskoljnikovu groznicu i grižu savesti, neprospavane noći zbog oduzimanja životnog tereta, koji mi, smrtnici, ne bismo da poklanjamo.

            Jedina svetla tačka između života kojeg nismo tražili i smrti koju nismo hteli, jeste nada da ćemo moći da  tabamo još dugo ovaj put, koji jedini govori istinu o našem postojanju. Jer Onaj Jedini, koji ima vlasništvo nad svima nama,   gleda nas i sad i smeši se na pomisao o našem susretu.

Vojinović Stefan, IV 1, 2.6.2015.

 

 

Život između kazne i zločina

            Svi smo došli na ovaj svet jednaki. Bog nas je poslao iz raja i uzeće nas sebi, krive ili nevine.

            Ne koračamo svi jednako kroz ovaj život, ali nas na kraju sve čeka smrt i posle nas ne ostaje ništa, kao i posle fra Petra. Zašto nas Bog šalje iz raja na ovaj svet kada i ovde mora da bude glavni kao Karađoz?! Zašto ne možemo da budemo krojači svoje sudbine? Šta nas to sprečava da budemo svoji? Korumpirana vlast, lažni ideali ili bolesna ambicija? Umiremo i sve  što ostaje iza nas jeste par stvari i grobna tišina zaboravljene duše. Zašto svi plaćamo istu cenu za ovaj život? Da li je zaista   isto biti kriv ili nevin? I koji „karađoz“ o tome odlučuje? Merso je bio optužen za ubistvo, a osuđen za neplakanje. On  je postao zanimljiv tek  kada je okrenuo glavu na drugu stranu i baš tada je postao svetu – stranac, a sebi – poznanik. Možda je   jedini izlaz za ovaj život, kad smo već ovde, da ga promenimo tako da budemo sami sebi jedini Karađoz, a onom glavnom da dopustimo samo da nas opet uzme kad za to dođe trenutak.

            Svako od nas ima svoju Prokletu avliju iz koje s vremena na vreme, možda,  na kratko izađe, ali onaj glavni izlaz je smrt, a ona  je svakim našim korakom sve bliža.

Radovanović Aleksandra, IV 1, 2.6.2015.

 

Život između kazne i zločina

            Dobila sam svoj život kao kaznu, a sad čekam zločin. I šta raditi dok se ona čeka?

            Dan je taj što me vara, plavetnilo neba mi skreće misli. Tokom dana sam nezainteresovani Merso, sama pijem svoju belu kafu. Ne razmišljam ni o kazni, ni o zločinu.

            Ali noć je duga...kao i niska mojih pitanja. Da li da i dalje guram ovaj kamen poput Sizifa i nosim svoj kofer kao Liki? Ili samo da stanem ispod drveta poput Gogoa i Didija, da čekam Godoa, svoj kraj? Ne znam šta da radim protiv svoje prolaznosti. Da možda siđem u podzemni svet i budem Gilgameš svog vremena, možda da ubijem kao Raskoljnikov ili ... samo da se prepustim ljubavi kao Ana Karenjina? Ali i njih je stigao zločin, a  od njih  su ostale samo priče.

            Nadam se da će i posle mene neki fra Petar ispričati priču o meni, dok i preko njega ne bude pao plašt zaborava.

Sanja Bančilov IV 1, 2.6.2015

 

Ljudi govore

            Šta bude nakon smrti čoveka, ostaje li nešto od njega, ili ostaje samo nadgrobna ploča sa par uvelih ljubičica?

            Andrić u svom romanu Prokleta avlija, koji ima prstenastu kompoziciju, govori o likovima čije se priče nižu kao prstenovi, time čuvajući jedne druge od zaborava. U priču nas uvode Mija Josić i fra Rastislav koji se prisećaju priča upravo sahranjenog fra Petra. Sećaju se priča o Carigradu, o zatvoru, o Haimu, Haimovih priča o Ćamilu i, na kraju, Ćamilovih priča o  Džem sultanu. Pitam se da li bi se iko setio Džem sultana da Ćamil nije pričao o njemu, da li bi iko pomislio na Ćamila, da nije bilo Haima i fra Petra... da li bi se iko setio svih tih ljudi da nije Andrić pisao o njima. Da li bismo se i Andrića setili da nismo primorani da čitamo njegova dela?

            Odgovor je jasan, bez priče i pričanja o njima, oni kao da nikad nisu ni postojali. Sada se postavlja samo još jedno pitanje: ko će se nas setiti kad za života nismo uradili ništa veliko?

            Moja baka je često govorila: „Ne umire onaj koga pokopaju, umro je onaj koga zaborave.“

Marina Žarkov, IV 1, 2.6.2015.

 

Večna istina o postojanju  ( književnost apsurda)

       Mudri ljudi su rekli da čovek mora da se rodi nag i da umre, a da sve ostalo zavisi od samog čoveka. Svaki čovek, hteo ili ne hteo , miri se sa tom istinom.

        Ipak, između života i smrti postoji tanka nit, nit koju čovek plete svojim delima. Dakle, čovek odlučuje o tome da li će tu nit satkati od uspeha ili će to biti još jedna nit u tepihu uzalud protraćenih života. Niko od nas ne bi hteo da završi u tom tepihu, tepihu zaborava. Tepih je ta smrt koju ne želimo. Želimo da ostavimo trag u istoriji čovečanstva, to ja taj život o kojem se govori, život koji će se nastaviti i posle biološkog gašenja tela. Dobra dela čoveka čine besmrtnim. Ja želim da prevarim smrt, želim da postojim, da urežem trag za sobom kao Nikola Tesla, Milutin Milanković, Šekspir, Aleksandar Veliki… Da bih to ostvario, ne smem da se prepustim  uobičajenom životu   u kojem se zarađuje da bi se živelo, a živelo da bi se umrlo. Moram da se dokazujem. Možda da se bavim naukom ili pisanjem knjiga…. Moja najveća želja je da postanem astronaut. Maštam kako otkrivam nove planete, nova bića, nove istine bitne za opstanak čovečanstva. Ljudi bi pamtili i zapisivali moje rečenice. L. Armstrong je na sličan način prevario smrt, zauvek ćemo pamtiti njegove reči. “ Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo!Dakle, on biološki nije umro uzalud, a sa nivoa dostignuća, on je besmrtan, zauvek će živeti sa nama. Međutim da bi neko živeo i posle smrti , potrebno je mnogo rada, učenja, sreće. Ja neću odustati od svojih ambicija nikada ! Da li sam uspeo ili nisam, videću u svojim poznim godinama.

       Posalo bih poruku svima da i pored saznanja da smrt, sa medicinske tačke gledišta, dolazi po nas, nikada ne prestanu da teže ka besmrtnosti. Svaki čovek negde u sebi ima želju ka tome da bude zapamćen, želi da bude naučnik, pisac, vojskovođa, a na kraju, poželi da bude i sam Bog. Čovek je biće koje ne želi da nestane.

             Vladimir Mihajlov    IV 4 ( 3. jun 2014.)

 

Večna istina o postojanju ( književnost apsurda)

          Svi smo došli jednaki na ovaj svet. Niko nas nije pitao da li to želimo. Svi delimo isti kraj - smrt koja dolazi po nas. Svakim našim korakom sve nam je bliža. Ono što nas razlikuje je način na koji koračamo ka toj smrti. Šta činimo dok nas On posatra. Ta dela ostavljaju tragove naše prolaznosti na dolap života.

        Drugi prolaze kroz naš život, ono što je unama ostaje. To treba da ispuni naš život i da nas čini srećnim. Znam da ću umreti, ostać samo ploča sa mojim imenomkoji će prekriti prvi sneg. Kao što je pokrio grob fra Petra. Iako sve to znam, borim se za svoje ideale, za svoju slobodu, za svoju nadu u bolje sutra. U toj borbi želim da se oslobodim svih stega i budem ono što jesam.

        Kad sam već dobila kamen života, guraću ga kao Sizif. Da li je taj kamen prokletstvo i teret? Odbijam da ga tako vidim. Moj kamen je moja svrha, kofer koji svuda nosim sa sobom. Da, ja guram sebe sa tim kamenom u sigurnu smrt, ali ne želim sažaljenje, strah i ogorčenost. Želim da odem srećna sa verom da dobro postoji.

       Onda kad smo živeli kako smo hteli i kada ostvarimo svoju svrhu, prerastamo svoju smrt i ona postaje mala i beznačajna.

        Bojana Šuput IV 4 ( 3.6.2014. )

   

Večna istina o postojanju   ( književnost apsurda)

         Vredi li ceo život potrošiti na sedenje ispod drveta čekajući svoju izvesnost ? Vredi li biti Didi i Gogo ? Kako god razmišljam, vreme se ne može zaustaviti i svi moramo završiti isto, upravo zato bolje je otvoriti oči i pogledati svom životu u lice. Teško je izboriti se i uzeti bič moranja u svoje ruke, ali …

         Treba težiti ka tome da svako napravi svoj otrov kojim će umiriti kolebljivost i nesigurnost. Taj otrov treba uzeti bez razmišljanja jer nam jedino on može pomoći da život proživimo u skladu  sa činjenicom da je jedan.

         Dobar deo života prođe nam u kolebanju šta je bolje, a čekajući da donesemo pravu odluku, propustimo život. Zaboravljamo da je on neponovljiv dok vučemo  Likijev kofer sa peskom po svojoj avliji.

         Teško je skupiti snage za otvaranje tog kofera, ali kada posle mnogo truda dovoljno ojačamo da se suočimo sa sadržinom svog kofera, od tog peska možemo da napravimo najveće, najraskošnije kule. Možmo nacrtati bezbroj osmeha, a što je najbitnije, možemo ostaviti svoj otisak, trag da se neke naredne generacije sete našeg postojanja.

         Međutim, većina se ne zadovoljava samo tragom u pesku, poželi da bude mnogo više, da postigne savršenstvo. U tom pokušaju ne samo da izgubi sebe, već ne ostavi  ni zrnce peska koji bi ukazao da je ikada postojao. Ode onda  tako što sačeka da drugi uđe u njegov tek ostavljen kofer, sa zrnom nade da će bar sledeći uraditi nešto bitno po čemu će ga pamtiti.

         Nemojmo nositi svoj kofer uz sebe, budimo svoj kofer, nađimo smisao, modelirajmo svoj pesak. Iskrojimo svoja pravila, ako osetimo potrebu, bacimo svom Pocou i pesak u lice, prihvatimo sebe u potpunosti, jer niko nije ni lep , ni mudar svih 365 dana u godini.

                 Gordana Stamenković   IV 4 ( 3. jun 2014.)

 

Večna istina o postojanju  ( književnost apsurda)

           Svako od nas je dobio ovaj život kao dar od Boga. Ne možemo da biramo ko će nma biti roditelji,  niti gde ćemo živeti. Rađamo se sa ciljem  da proživimo ovaj život i da ga iskoristimo na najpametniji mogući način, da ostavimo neki trag. Zajedno sa svojim životom dobijamo i smrt koja nas prati celog života. Na nama je da odlučimo da li ćemo ovaj naš dar živeti na pravi način i da li će nas se sećati naša deca, njihova deca…

          Važno je biti  svoj i ne pokušavati  da se promeniš zbog drugih. Na nama je da odlučimo  da li ćemo kao Raskoljnikov oduzeti čak dva života i veći deo svojih dana provesti u zatvoru, da li ćemo kao Ahmed Nurudin osvetiti svog brata i pokušati pred smrt da svoj život preko noći stavimo u jedan roman, ili ćemo se pak, kao Liki, stalno vraćati Pocou sa koferom punim peska…To je naša odluka.

         Zaista ne znam da li će me se neko sećati i da li će postojati neki fra Petar koji će jednog dana pričati moju životnu priču, ali znam da ću svoj život proživeti na najboji mogući način, iskoristiću sve što mi život pruža, jer život je kratak i proleteće za čas. Sutra ćemo već biti  zatrpani snegom  u kojem se tragovi neće dugo zadržati.

         I dalje ?...Dalje sve iz početka, pa u krug.

                  Knežević Milica   IV 4 ( 3. jun 2014.)

                     

 

   Likijev kofer nosimo 

            Desio sam se 14.novembra. Rodili su me. Nit’ znam zašto, nit’ kako, ali, eto...desilo se.

            Tog dana majka i otac su postali moji bogovi. Moram da se školujem  da bih nešto postigao u životu. Radim  šta oni kažu  zato što , kako sam učen od malih nogu, to tako mora. Sad završavam školu pa stanem razmišljati šta dalje . Da li je normalno biti mi svejedno kao Mersou? Vredi li uopšte živeti, boriti se za nešto? Da li je život pak kazna pa moramo biti Sizif i večno gurati svoj kamen? Da li vredi žrtvovati se za nešto? Da li vredi biti Liki i nositi svoj kofer prepun bezvrednosti pa se stalno vraćati svom Pocou? Kad malo bolje pogledam stvari, šta dobijam od života?

            Svejedno je . I ovako će mi Bog jednog dana presuditi.

    Aleksandar Stanojević, IV 4 ( 4.jun 2012.)

                     

    Likijev kofer nosimo

            Odakle ja na ovom svetu? Zašto stojim baš tu , na ovom mestu?

            Česta su to pitanja koje čovek sebi postavlja, ali uzaludna kao i uzaludnost čekanja Vladimira i Estragona. Rođeni da bismo se mučili, osećamo se kao Liki sa tim ogromnim teretom koji nosi sa sobom. Mala sam kao zrno peska  u njegovom koferu, a svet je za mene kao Sahara. Prikovana za zemlju , bez i trunke snage da se pomerim pokušavam da živim. Pomislim onda na onog svemoćnog i „zahvalim“ mu se što nas je stvorio ovako bedne. U životu nisam imala lepih trenutaka, samo rupa za rupom, razočarenje za razočarenjem, greška za greškom. Ljudski je grešiti , zar ne? Ljudski je i snositi odgovornost za svoje greške . Što onda i i taj naš Bog ne odgovara za to što je dozvolio da ovako živimo? Molim se , odlazim u crkvu, palim sveću...sve od straha , a i ne znam da li postoji.

            Poco me šeta kako stigne: rodila sam se , ne znam zbog čega i kada se naviknem, moraću da odem. Besmisleno , zar ne?

    Stanković Jelena IV 3 ( 4.jun 2012.)

   

  Život je kao senka hitroga oblaka u reci“ Š .Petefi

            I tu je kraj. Eh, a tek što beše jutro . Još uvek mogu da osetim miris svog detinjstva, prvog zumbula kojeg sam ubrala za majku , miris proleća koji me je nosio na krilima mašte, miris koji me je budio iz dugog zimskog sna.

            Sve prolazi i sve se menja. Ruke, nežne ruke tog vajara menjaju izgled svega postojećeg. Vreme, vreme, to čudnovato vreme koje se ne da uhvatiti, ne da se zadržati bar na trenutak. Ono  prolazi , svaki otkucaj sata opominje. Svaki moj trenutak postaje prošlost sledećeg, a ovaj sledećeg i tako redom sve dok sat života ne prestane da otkucava i ne začuje se tišina, toliko glasna, bolna, teška i neizdrživa.

            „Život je kao senka hitroga oblaka u reci ili na zrcalu dah“ reče Šandor i čemu onda trud, čemu borba da se uhvati vetar , kada je to uzaludno. Uzaludno je sve kao i borba Don Kihota sa vetrenjačama. Ipak, nemojte nas zato staviti na stub srama jer naši snovi su sve što mi imamo.

            I tu je  početak. Subota 2.januar 1993. Tog sudbonosnog dana rođena je devojčica koja je udahnula život sa svim  svojim dobrim i lošim stranama – život koji je neuhvatljiv, prolazan, koji će trajati kao na zrcalu dah.

     Jovana Lazarević IV 4 ( 4.jun 2012.)

         

     Život je kao senka hitroga oblaka u reci“ Š .Petefi

            Poslednji put smo u školskim klupama. Oko mene poznata lica. Ovaj dan isti je kao i toliki prethodni provedeni u ovoj školi , a ipak označava kraj jedne etape. Nikada više nećemo biti ovde zajedno , smejati se, plakati , prepričavati doživljaje, rešavati zadatke. Nikada više mi, biće to neki drugi.

            Prolazi čovek kroz ovaj život. Bio on vernik poput fra Petra, junak poput Enkidua, činovnik poput Ahmedovog brata. Ostane samo da se priča. Uzalud je pokušaj za prevazilaženjem prolaznosti , mi smo samo ljudi. Nije li Raskoljnikov ubio pokušavši da dokaže da je iznad ostalih? Nije li Ahil menjao život za slavu? Avram Branković je napravio čoveka od blata, Gilgameš je sišao u podzemlje u potrazi za besmrtnošću. Šta god uradio , čovek je uvek na gubitku. Zato se vezuje za Boga kao Liki za Pocoa, valjda je čoveku tako lakše.

            Ja ne lažem sebe. Svesna sam prolaznosti. Znam da se skazaljke ne mogu vratiti unazad, ali mi je žao što nisam uživala u svakom trenutku, tek sad vidim koliko su bili dragoceni. Žao mi je one devojčice koja je prvog septembra 2008. ušla u ovu školu po prvi put, naivna, nezrela, sa bezbroj snova. Prolazna je bila i ona , posle svega što se desilo, postala sam ja. Ona je ostala u mom sećanju i priči ljudi koji su je poznavali. Žao mi je zbog onog dečka u koga beše zaljubljena. Ne zato što nismo ostali zajedno, već zato  što se plašim da neću umeti da zavolim nekog drugog onako kako je ona znala voleti njega. A ko zna, možda je bilo suđeno  da bude samo prolaznik u mom životu. Žao mi je što nisam postala bliža sa nekim ljudima, isuviše sam bila zatvorena. Ali sad je kasno da mislim o tome jer prođoše i oni.

            Prošlo je školovanje, nekadašnja ja, moja nesuđena ljubav, ljudi koji su me okruživali četiri godine. Proći će tako i život. Poslednji put smo u školskim klupama. Sledeći!...

            Aleksandra Momčilović IV 4 ( 4.jun 2012.)

     

    „Život je kao senka hitroga oblaka u reci“ Š .Petefi

            Kap po kap. Dolazi! Kap po kap.Ne želim da slušam! Meni više nije mesto ovde izgleda, prepun je slap.

            I džaba ti novci, Aranđele, sa izlaskom sunca sve je veći grč u tvom telu. Prihvati već jednom da si prolazan, govori glasić u glavi. Slušam, a radije ne bih da shvatim. Ogledam se u reci života...i , gle, neko se kači uz merdivan! He, he, al’ to nisam ja...Vidim staricu kako  s’lazi. Vidi ti to, imamo isti tužan pogled, iste...ne, nije moguće! Više ne čujem ništa, sve je stalo. Pregazilo me je sve, pa i vreme. Da bar imam nekog, e , nisam te sreće, ti, nesrećni Enkidu, gde ti je sad Gilgameš? A da, izvini, sećam se, ponestalo travke, sad će i on. Da  sačekam negde možda izraste nova? O, živote, gde juriš? Zastani na tren! Prođe mi mladost, sve prođe , zaplakaću , kunem ti se...

            Senka hitroga oblaka došla je po svoje. Čujem iz daleka , voda žubori.

        Gordana Stanojkovska IV 4 ( 4. jun 2012.)

         

 „Život je kao senka hitroga oblaka u reci“ Š .Petefi

            Moja generacija je bila jedna složna zajednica koja me podseća na avion koji leti u visine. Tu su pogonski motori, stjuardese i mnoštvo bezbrižnih putnika koji svoje živote žive punim plućima.

            Kada kažem „ moje odeljenje“ , srce mi se ispuni ponosom, a u meni zatreperi neka žica i tada se osetim tako velikom i sigurnom među mnoštvo drugih likova. Prvo su se izdvojile dežurne šaljivdžije koji su do dan-danas razbijali školsku monotoniju. Oni su jasno dali do znanja da je škola breme koje ne žele da nose. S druge strane, vredni i marljivi su još od prvog dana izvršavali zadatke koji su se od njih tražili. Za njih je škola izazov njihovoj radoznalosti. Interesantno je slušati njihove ideje, mišljenja o tome šta bi trebalo ili ne bi trebalo menjati, njihov pogled na budućnost. Na sve to efemernost kao neprijatelj podseća nas da je ostalo još malo vremena. Najčešće ćete čuti devetnaestogodišnjake kako planiraju svoj put do zvezda. Žalosno je što neki pojedinci ne biraju sredstva za realizaciju svojih ideja, te često padaju pod pritiskom iskušenja misleći da cilj opravdava sredstvo. Ipak , nije sve tako jednostavno, postoje razna mišljenja, ideje koje se sakrivaju u glavama ovih mladih medicinara čiji će se putevi razići nakon četiri godine divnog druženja. Možda će posle nas ostati samo priča kao o fra Petru, a profesori će imati uloge fra Rastislava i fra Mije i govoriti dalje...

            Život je kao senka hitroga oblaka u reci, tako su i naše četiri godine provedene zajedno proletele hitro, uskoro ni traga im neće biti. Jedni drugima smo prolazni kao što su nama bili Raskoljnikov, Merso i mnogi drugi...

   Marija Marković. IV 4 ( 4. jun 2012.)

   

  Život je kao senka hitroga oblaka u reci“ Š .Petefi

            Ja sam Biljana Mihajlović, vi Draga David...samo ime nam je drugačije, sve ostalo je isto.

            Bila sam učenik ove škole četiri godine, i bilo nas je mnogo, i sve nam je isto , samo nam je ime različito. Sve četiri godine bila sam putnik sa ostalim učenicima i sve nam je bilo isto, samo nam je ime različito. Svi smo se rodili na isti način, sa istim grehovima, ali različitim imenima. Dobili smo i kofere, pa sad sedimo i čekamo Godoa. Od momenta rađanja počelo je i naše umiranje. Svakim danom bliži smo smrti. I šta onda možemo da uradimo pa da postanemo heroji, da i posle smrti živimo?

            Da ubijemo? Nemamo prava na to ! Nemamo ni potrebe! Smrt će i nas  sačekati iza nekog ćoška. Uhvatiće nas pa će nas mučiti, gnjaviti, patićemo od bolova. Zgaziće nas kao vaši. I nema veze to što sam ja mlađa od vas ili starija od nekog drugog, ista nam je sudbina. Šta god radili, uzalud je. Najbolje rešenje je da se lepo zavalimo na naš oblačić, ništa drugo da ne radimo, samo da letimo nad rekom. Da posmatramo ostale prolaznike, mornare koji su uspeli da se usidre. Zaista je milina leteti i šteta što let tako kratko traje. Oblak je hitar, dok preletimo, u reci se kratko zadrži senka. Ko je vidi , pričaće. Što je manje ljudi vidi, manje će da se priča. Pričaće se samo o imenima i malim delima, našim pokušajima da ostanemo večni.

            Pozivam i ja vreme za svedoka. Pozivam i sunce i lepo veme da bi moj oblačić što lepše sijao i ostavio što dužu senku.

    Biljana Mihajlović IV 4 ( 4.jun 2012.)

 

  Život je kao senka hitroga oblaka u reci“ Š .Petefi

            Sjaj zvezda na nebeskom svodu simboliše lepotu života pojedinca na putu nade i spasenja. Zašto li one sijaju svom snagom?

            Imaju li imena da ih nebo upamti , da im digne spomenik za sav sjaj kad ih mrki oblaci prolaznosti prekriju ili se gase pod jačom svetlosti?

            Sinoć se ugasila jedna, koja nam je , možda, osvetlila put po opasnome mraku , pomogla nam, a da nismo ni svesni. Ne pamtimo je. Opet se negde rodila druga bezimena svetlost.

            Gde je?

            Tamo negde. Sija i nestaće brže od varnice , od senke oblaka u reci. Živela je. Dala je svu sebe.Sada je  u krugovima Danteovog pakla ili u anđeoskom vrtu, svejedno je, s druge je strane – u večnosti.

            Da li joj je bolje?

            Sa obe strane ostaje samo njena prašina koja se raspršila pod sjajem njenih potomaka. Sutra ni prašine neće biti.

   Stefan Ćirković, IV 1  ( 4.jun 2012.)

 

    Život je kao senka hitroga oblaka u reci“ Š .Petefi

            Pozivam vreme za svedoka , reci im da sam živa!

            Osećam hladnoću...približava se...bojim se...Neka se zaustavi tu gde jeste.

            Živim život koji nam je dat. Niko nas nije pitao da li ga želimo. Da li možemo jednom čašom da zahvatimo celu reku? Toliko koliko smo zahvatili , to je naša reka, zato nije čovek ono što misli , već ono što čini. Obuvamo cipelu...Izuvamo cipelu...Sedimo...Popijemo po koju šoljicu bele kafe. Tek onda primetimo da cipele nema. Da bar mogu reći da sam živela! Da bar imam uspomene vredne sećanja!

            Biću Napoleon. Ubiću par vaši , pa, Bože, namnožiće se opet! Učiniću uslugu čovečanstvu! Mislim da se Njemu ne sviđa moja smelost. Za Njega sam i ja samo jedna gnjida, vaš u moru drugih vašiju. Sad još moram da se nosim i sa kaznom za svoju hrabrost što sam  pokušala da budem drugačija, iznad drugih.

            Poželeh da se domognem travke večnosti iz podzemnog sveta, ali je Godo poslao zmiju da mi otme mogućnost večnog postojanja. Sada sam tu i guram svoj kamen , težak kao kofer pun peska. Sutra me neće biti , a moje tragove će prekriti sneg. Nestaću...Nestaćeš...Nestaćemo! Danas smo tu , sutra nismo ,a već prekosutra na našem će mestu biti neko drugi . Surovo!

            Mi smo kao turisti , dođemo i prođemo. Ostaje nam samo nada da će postojati neki fra Petar da nas se seća , možda , još bolje, neki most nalik mostu Mehmed-paše Sokolovića da ostavi materijalni trag o našem postojanju.

     Prolić Danica, IV 1 ( 4.jun 2012.)

 

        Život je kao senka hitroga oblaka u reci“ Š .Petefi

            Život zaista jeste kao senka, samo protrči kraj tebe,a  na tebi je da odlučiš da li ćeš uhvatiti korak sa njim , ili ćeš ga  jednostavno pustiti da protutnji pored tebe.

            Sve ređe se usuđujem da zaronim u sebe jer tamo zagluvim. Oči se prepune do vrha i raspu svuda po sobi kao biseri, ne mogu ih skupiti do jutra . Sve prolazi ... život fra Petra, tvoj, moj...Prolazi detinjstvo , vreme kada smo svi neozbiljni i neodgovorni . Vreme kada smo se gurkali ispod klupe, čitali stripove, bežali sa časova i dangubili u „Pilencetu“. Vreme kada smo se svađali, začikavali, a bogami , ponekad i potukli... Sve prolazi i nikad se više neće vratiti! Svi idu dalje i ja sa njima moram da pratim životni pravac. A toliko ima divnih časova u koje želim da se vratim , ali ne može se u svoju prošlost, život je jednosmerna cesta. E , Mitre, Mitre, prođe tvoja mladost, a osećam da i meni moja klizi iz ruku.

            Kuca sat, podseća na prolaznost vremena. Mogla bih do sajdžije, jer taj zna da topi satove, a sa njima, možda,  i vreme. Pero se žari , slova tinjaju, ali to tinjanje nije od vatre već od vriska zaborava i smrti , kad od mene budu ostala samo ova slova koja ostavljam nekim novim klincima.

      Vanja Angelovski IV 2 ( 4.jun 2012.)

 

        Život je kao senka hitroga oblaka u reci“ Š .Petefi

            Život je kao senka hitroga oblaka u reci, prođe poput treptaja oka , a da mi toga nismo svesni. Dobili smo ovaj život Božjom voljom , a samim tim od Boga smo dobili i sve što je dobro i loše. Niko nas nije pitao da li smo taj život želeli , svejedno smo ga dobili.

            Samim rođenjem dobili smo sreću , tugu, mladost, priliku da ostavimo potomstvo , dobili smo svoj krst koji moramo podignute glave da nosimo . Dobili smo detinjstvo , najlepši period odrastanja, doba kada drugi brinu naše brige, doba kada nam je sve dozvoljeno. Kada prođe detinjstvo , postajemo tinejdžeri, a tih prelepih dana detinjstva se kroz priču i smeh uvek dotaknemo.

            Nakon toga postajemo Manče, Sofke i Koštane, lepi , mladi i nesvesni da je život „kao merdivan, jedan se kači , a drugi pak slazi“ , pun uspona i padova.Na  red onda dođu ženidbe i udaje , rađaju se nove generacije, postajemo roditelji, pa deke i bake i ponovo nam ostaje priča , tužna priča o mladosti koja je prošla i vratiti se neće – ostaje žal za mladost.

            Sedimo sa unucima ušuškani pored kamina i dok vatra pucketa, kazujemo im priče o životu. Na taj način svi postajemo fra Petar , svesni da će od nas ostati po koja reč i ponovo priča naše dece.  Ona  će nas bar na trenutak vratiti među žive i učiniti besmrtnim kada nas korov prekrije  i svet na nas zaboravi jer bogovi kada su ljude stvorili, besmrtnost su za sebe ostavili.

     Siniša Petković IV 2 ( 4. jun 2012.)

 

   Život je kao senka hitroga oblaka u reci“ Š .Petefi

            Jedan je život gde postajem je , gde počinješ ti , gde stali smo mi , gde nastaviće drugi...

            Dolazimo, prolazimo pod istim Suncem, pod istom Božijom senkom. Delujemo tako sitno u lancu vremena. Za Boga smo samo mušice, tako mali, tako dosadni, tako prolazni. Šta god da uradimo , jednog dana ćemo nestati. Možemo biti okovani tvrdim okovom bez emocija, možemo biti ludi , zlikovci  ili dobri ljudi, ali svakako će isteći naš rok trajanja. Šta smo uradili, uradili smo. Nakon nas ostaju samo prazne priče , a jednog dana , kada se i one ugase... pa , tad nas kao da nikad nije ni bilo na planeti.

            Ne shvataju svi život isto.Ne koračamo svi istim koracima u potrazi za svojom sudbinom. Uvek će biti i onih koji čekaju da sudbina  dođe do njihovih vrata. Biće onih koji će poput Mersoa biti neshvaćeni u društvu, koji će sedeti skrštenih ruku i vikati kako im je svejedno , jer to je samo život. Biće onih koji će dozvoliti svojoj unutrašnjoj tami da ugasi sav razum i nevinost u njima . Oni će zarad svojih želja i strasti biti spremni da uprljaju svoje ruke tuđom krvlju . Želeće da stanu na istu granu sa Bogovima, pokušaće da budu „napoleoni“dok će možda neki nevini ljudi iskupiti tuđe grehove u okovima.

            Jedino je zajedničko za sve njih da će ih vreme pregaziti. Da li će onda biti bitno ono što smo učinili? Reci nam, Bože naš, otkud toliki bol , strah i suze  kad od tela ostane samo prah?           Mi živimo u senci tvrde senke, a čini se da prolazimo brže nego kiša jednog usamljenog oblaka.

       Andrea  Ilkić IV 2 ( 4. jun 2012.)

 

    A sva naša nada je sa one strane“  ( Ivo Andrić)

            Živeti, to je najteži zadatak koji dobijamo , a daruje nam ga Bog. Od trenutka začeća započinje borba. Borimo se protiv spoljašnjeg sveta da ostanemo bezbedni u majčinoj utrobi , da se prilagodimo , da doživimo život. Dolazi i taj  dan , naše modre glavice dolaze na svet vrišteći.

            Život je gladna životinja koja se hrani žrtvom. Žrtva, sreća, tuga , bol, pa opet istim redosledom...do zaborava.

            Nada naših roditelja smo mi . Kada odlaze na onaj svet , ostavljaju nam kofere uspomena, neispunjenih ciljeva, želja da mi živimo bolje , a najviše ostavljaju praznine i bola. To isto nasledstvo ćemo i mi ostaviti svojoj deci.

            A nada da neće sve pasti u zaborav , da će naš život biti naša vodilja zauvek , lični dokument za prijemni u neki drugi svet , ta nada mora da postoji. Treba tražiti put koji nosi najmanje bola , suočiti se sa svim iskušenjima koje nam Bog šalje. Odoleti , izdržati , ostati na nogama i, kada je najteže , verovati. Vera je ta koja nam daje snagu. To što Bog ćuti , možda samo znači da još nije došlo vreme da progovori.

       Sandra Stojkov IV 2 ( 4.jun 2012)

 

   A sva naša nada je sa one strane“  ( Ivo Andrić)

            Priznajem, ovaj svet kofa je haosa, oivičena ludilom, satkana od grehova.

            Priznajem, ljudi su pomešali ciljeve i sredstva. Udaraju po ciljevima uzdižući sredstva.

            Priznajem, grešna sam jer i ja sam bačena na tlo , treba da iskoračam svoje korake , da potrošim date dane.

            Na iscrpljenom telu pogled je uprt ka dalekim visinama , iza ramena joj gladna, uplakana maćehina deca. Jecaj i plač grudi su iskidali , duša je krvarila. „Tamo negde čeka nas lepši svet“, pomislila je Sonja Marmeladova. Oh, luda li je ta devojka ili je možda jedina u pravu?

            U hladnm i uplakanim noćima njeno sunce je vera. Kakva li bi sudbina Sonju pratila  da je nije imala? Šta se dešava sa takvim ljudima?

            Obala naša siva je i tužna  , preostaje nam jedino nada da je sledeća lepša.

          Dragana Bečenjag IV 2 ( 4. jun 2012.)

               

     A sva naša nada je sa one strane“  ( Ivo Andrić)

            Ako imaš bogatstvo ovoga sveta i svaku ženu koju poželiš kao Svidrigajlov, a nemaš Boga , ništa ti ne pomaže.

            Ako imaš ugled, obrazovanje kao Lužin, a nemaš Boga, ništa ti, zaista, to ne pomaže.

            Ako si vernik, izgovaraš molitve svakog dana kao Ahmed Nurudin , a nemaš Boga u sebi, ni to ništa ne pomaže.

            Ako odmah odbaciš Boga , pre nego što mu pružiš priliku, kao Merso, odbacio si i svoju jedinu nadu.

            Jer On je ne samo Nada , On je Ljubav, On je Život, On je istina . Sonja to zna , a znali su i Jov, i Pavle, i Avram, i Mojsije, i David, i Marija i mnogi, mnogi drugi.

       Marijana Pavlović, IV 4 ( 4. jun 2012.)

 

            

      Mersoova bela kafa

            Dokle?! Dokle ćete me sputavati ? Nisam vaša kopija , niti ću to ikada moći a budem. Ne tražite da osećam vaše emocije i da ronim vaše suze.

            Sve je to deo mog života. Ubio sam , nema nazad. Omaklo mi se, razumite! Moje pokajanje mu ništa neće značiti tamo negde. Možda će vama biti lakše? Ne želim da pokažem lažnu tugu, svejedno je sad. Umirali su i moji , pa nisam plakao, čemu sve ovo ?! Ne vredi, vi ste gori od mene. Svi ste po istom kalupu. Iste živote živite i osećanja pokazujete. Ja vam to ne praštam . Vi ste greška prirode, ne ja. Svi ćete vi na giljotinu vremena, mnogo ste zgrešili. Dosta mi je vašeg lažnog moralisanja i glume. Ne želim da vas vidim više. Takvi kao vi u mom svetu nisu poželjni. Zato idem , ali...

            ...znajte , i dalje volim belu kafu.

            Igor Miletić IV 3 ( 4,jun 2012.)

                              

      Mersoova bela kafa

            Alo ! Ja sam ! Heeeej, čuje li me iko?

            Stražaru, jedina vezo sa svetom ljudi, otvori vrata da još jednom vidim tvoje oči. Molim te, otvori... Zvuci koji dopiru iz prljavog dvorišta u moju još prljaviju ćeliju lome i najjače. Nemam snage, nisam kriva, povlačim sve što sam dosad rekla! Nisam htela , prosto je opalio, verujte mi! Ne kažnjavaj me Ti ćutanjem. Još bolje, odvedi me odmah, neka još jedna duša ostane bez tela, neka se to telo vrati majci, neka porota ponovo oseti mir čuvši: „ Pravda je zadovoljena!“ Zar nema u tebi bar malo razumevanja?

            Izvini , Merso , istinu si zborio. Čuje On , znaš i ti , ali ne haje. Na njihovoj je strani, ne veruje da nismo krivi. To su mu oni rekli. Lakše im je osuditi nas, nego prihvatiti promene i sazreti . Zajedno smo već dugo , dosađujemo jedno drugom. Nije mi bilo svejedno kad sam čula onu ženu: „Nije ni zaplakala ! Takva osoba nema ni trunke čovekoljublja u sebi !“ Kad god bih htela  da kažem nešto , onaj sudija bi me streljao očima. Znam, ćuti! Sada ti verujem. Ne sastoji se naša krivica od pucanja i oslobađanja životinje u čoveku. Ali , opet, mi smo bar pucali , ali ovaj, kako se beše zove? Ivo! Gde si? Ponovi što si rekao , Merso te nije čuo. Slušaj , Merso , čoveka, najpametniji je u ovom društvu. On je isto osuđen. Zašto? Ne zna ni on.  Možda jer je bio na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Nisu ga ni pitali da li je kriv. Oduzeli su mu sve, ali ne i moć razmišljanja što je upravo naša najveća kazna. Rekao si , znam, sa tobom je kao i sa mnom, isto, ali sad je kraj. Ubili smo i ubiće nas.

            Ah, konačno si otvori ta Tvoja vrata! Idem ja. Ne znam da li ću se vratiti , svejedno je, svet će se osloboditi dva stranca. Naravno, Ivo, tebe će pustiti. Ali kada ti neko blizak umre, plači, cvili, KUKAJ! Ne uzimaj vodu i hranu tri dana, smatraće da si njihov ili normalan. Znam, Merso, mi to nismo radili, zato sad idemo.

          Svetlana Vladisavljev IV 1 ( 4. jun 2012.)

 

Mersoova bela kafa

 

Peče vrelina mog greha oči sudija,

ali krv žrtve boji sve živote.

( Kad li su nam dani beli bili,

neispisani?)

 

Puni protokoli sudnica

ljudskog nerazumevanja.

Kažu: „ Plači, majka ti je umrla!“

a ja  mislim  - slobodu ona dobi.

Kaže: „ Raduj se, ljubav ti dajem!“

Marija, sebe u meni voliš,

jaram braka tražiš ,

plakanje je ono što danas

radošću zoveš!

Kaže:“ Pokaj se, Bog čeka!“

Zar nije večan, dočekaće me !

Eho svih preti:“ Plaši se, čovek si samo!“

A ja znam, srk po srk

ispih sav besmisao postojanja.

 

Lebdi u meni samo još misao:

da li će giljotina umeti da preseče

moje „Svejedno je

na „SVE  JEDNO  JE“ ?

     prof. Draga David ( 4. jun 2012. na maturskom ispitu sa IV 4 J )

  

         

   MOTIVI SAMOĆE I STRAHA, KRIVICE I KAZNE U DELIMA...

                              ( ogledni rad)

                Samoća i strah oličeni su u Ahmedu Nurudinu, glavnom junaku romana „Derviš i smrt“  Meše Selimovića.

                Nalazeći se pred izborom da li da i dalje poštuje reč Boga ili da osveti brata, nedužno nastradalog, Nurudin – „Svetlo vere“  odlučuje da zaboravi na značenje svog imena, da ostane u koži čoveka i da bira put osvete, samim tim put mržnje. Njegova samoća je užasna dok se preispituje na šta ima  pravo kao čovek, kao brat, kao sin svog oca...A samoća , kao i uvek, rađa strah...pred Bogom, ali i pred čovekom. Zna da će biti ubijen, kao što je i osmislio ubistvo, pa u strahu pred smrću, prolaznošću, ispisaće u toku jedne noći svoj život i svoje viđenje svari zbog koje gine.

                Nije manje usamljen ni Raskoljnikov u romanu „ Zločin i kazna“ Dostojevskog, ali u njemu nema straha. On će „baciti rukavicu“ Bogu u lice i pokušaće da se izjednači s njim, jer samo Bog koji stvara ima pravo i da oduzme život. Raskoljnikov se ne obazire na Božije reči „Ne ubij“ već poteže sekiru i ubija, ne jednu, već dve starice – vaši, kao što sam tvrdi. I ostaće sam da se snalazi sa efektima svog zločina, sa svojom šizofrenijom. Iz samoće ga izvlači  Sonja Marmeladova kao što će ga ubediti i da prizna zločin jer jedino u pokajanju ima praštanja. Njena  vera u Boga je velika, dovoljna za oboje. Čini se da je Raskoljnikov u Sibiru manje usamljen no za vreme svoje tzv. slobode.

                 Oba junaka su istovremeno oličenja i krivice i kazne, krivice u odnosu na čoveka jer su ubice (direktne ili iz potaje) ali i u odnosu na Boga koga odbaciše. Kazna je samim tim neminovna i ona će uslediti u oba slučaja. Nurudina će ubiti u zoru, a kazna za Raskoljnikova i nije Sibir već saznanje da nije dostojan Napoleona, odnosno da je i on samo „jedna estetička vaš“ i ništa više, kako sam zaključuje.

                Prof. Draga David   (2010.)

  

 PROBLEM NASLEDNIKA I NASLEDSTVA U „KORENIMA“ D.ĆOSIĆA

                                   (ogledni rad)

                Aćim Katić , čovek jake volje, zna šta hoće. Hoće da sakrije trag svog korena , jer preziva se Katić, dakle ima prezime žene , a to ga boli čini se više od svega u životu. Daće život Đorđu i Vukašinu , ali neće uspeti da im prenese sebe. Đorđe ostaje bez poroda, a Vukašin će se prikloniti tastovoj političkoj partiji i time negirati ono što Aćim jeste bio ceo svoj život – radikal.

                Čak i onda kad je Vukašin izjavio da neće slediti politiku svog oca, Aćim ne posustaje. On je još jak, gazi sve pred sobom sve dok neće doživeti razočarenje u vođstvo svoje sopstvene stranke. Onda će se prikloniti Adamu, svom unuku, znajući dobro da mu unuk nije. Unuke s Vukašinove strane vidi samo izdaleka, budući da se otuđio  s Vukašinom. Zato će prihvatiti i porod Tole Dačića,sluge,  kao svoj, sateran u tesnac pred nemogućnosću da Đorđe bude taj koji će život loze Katića preneti dalje. A opet, izgleda samo Simka i zna pravu pravcijatu istinu o Adamovom poreklu i neće priznati pred Đorđem tu istinu po ceni smrti. Tako će osigurati Adamu mesto u porodici Katić, ona je to platila svojim životom, a da nije skrivila svojom voljom jer se indirektno  od nje zahtevao   naslednik , bez pitanja čija krv u njegovim žilama teče. I tako će Aćim, shvativši žrtvu , a i dar, biti taj koji će Adama na konju preneti kroz selo, time ućutkavši glas sela i premostivši bruku.

                Ipak, mada je problem naslednika i nasledstva rešen, nijedan član porodice Katić ne bi se mogao smatrati srećnim. Nijedan  od njih i ne traži sreću, oni prate tradicju patrijarhalne Srbije , gde je najbitnije da se seme ne zatre zaboravljajući pritom da radi tog cilja ne treba žrtvovati čoveka u sebi.

    Prof. Draga David (2010.)


     EPILOG   ILI   OPET   STIŽE    PROLEĆE

                Zima je okovala jednog čoveka i zavejala  njegove tragove.Kažu da je gotovo...ovo je njegov kraj. Ipak on pokušava da shvati gde je.

                -Hej, ima li koga? Stigao sam? Da li me neko čuje?!

                Dugo ostade u tišini, a onda se  ču  glas iz vetra:

                -Nisam te očekivao tako brzo!

                -Gde sam? Šta mi se dogodilo?

                -E, vidiš, sinko, ti si dobio šansu da  nešto uradiš sa svojim životom. Da postigneš nešto i pobediš prolaznost. Naravno, kao i većina vas, ništa nisi uradio. Živeo si život bez cilja , čekajući Godoa. Pritom si vodio računa samo o sebi, a drugi ti nisu bili važni. Sada je došao trenutak da platiš za sve svoje greške, tvoj Godo je stigao. Spreman je,  ipak,  da ti pruži još jednu šansu. Imaš mogućnost da se pročistiš i iskupiš za sve svoje grehe. Pazi samo, ovo je poslednja šansa!

                Čovekovo lice se obasja radošću, uzviknu:

                -Stiglo je novo proleće!

     Gordana Štefan      lV 3   (31.maj 2010.)

 

  EPILOG   ILI   OPET   STIŽE   PROLEĆE

                Sedim  STOP  sama  STOP  Hladno je  STOP  Ni sa kim, nikuda  STOP  Sve je tu  STOP  Ja  STOP  Tren mnogo duže traje  STOP  Sada  mi ne klizi kroz prste  STOP  Mnogi  bi možda rekli  da, ustvari, i nisam sama  STOP  Imam ovaj tren  STOP   I on ima mene  STOP  Možda me baš to i plaši  STOP  Uznemirava  me , a opet sam nekako mirna  STOP  Što više mislim o tome – sve dublje tonem  STOP Prepuštam se  STOP Gde sam sada  STOP  Da li je to što tražim  STOP  crna kutija  STOP  Crno nije moja  boja  Stop  Traži dalje  STOP  Ne odustaj  STOP  Naći ćeš  STOP   Ovo je taj trenutak  STOP  Život  teče i kada te ne bude bilo  STOP  Budi jaka  STOP  Ostavi traga   STOP  Osvesti sebe  STOP  Proleće je tu  STOP Tvoj izbor i nije samo tvoja sudbina  STOP

     Radmila Vuksanović  lV 3   (31.maj 2010.)

  

Biti stranac u svom životu 

      Toliko nade, toliko snage, toliko energije...za šta?.
Koliko puta još treba da stavimo masku na lice i zadovoljimo druge? Koliko puta još pobeći u samog sebe? Koliko još puta oberučke prihvatiti…


….A to čuči, to čeka...

      Svaka reč je još jedna laž, jos jedan rez na zjapeću ,živu  ranu… okrvavljenu ranu iznova i iznova… Ona boli, ona žiga, ona moli da se zatvori, da se zaceli… niko ne čuje… Vapi za spokojem, za snom, za samo malo mira… čeka, nada se da će je ostaviti na miru…samo pusti snovi… a ti toneš sve dublje i dublje u…

…I ono  je gladno…Traži još….

      Svi se smeju, svima je svejedno, svi čine isto... Svi traže, neprestano zahtevaju, urliču, još više  povređuju… samo to znaju! Hoće da naprave od tebe nešto, da budes neko, da imaju zvanje kojim će se ONI  diviti, da naprave IME…a niko ne pita kako je tebi. Nikog nije briga. Nikog nije briga što…


…Tama dolazi...

      Očekuje se da prođe, zar ne? Zašto je onda tu? Zašto onda traži još? Zar nije dosta što uze sve, hoće i ono malo svetla da prekrije…?
Smej se... Samo se smej... Obuci nešto lepo, nešto veselo i vedro... Ponašaj se pristojno, poštuj druge... Budi ono što se od tebe očekuje...

…Ambis je dubok... dubok i tih…

      A na kraju... Šta ćemo sa krajem?

…Ko sam ja?

    Nevena Radovanović IV 3 , maj 2010. 

                                          

     ZLOČIN I KAZNA DOK ČEKAMO GODOA

                - Hajde, idemo!

                Stigao je Godo, ionako sam danas živeo isto kao i juče , a vrlo slično kao što bih i sutra živeo. Kakav apsurd! Moram da uradim ovo, da uradim ono, ma, drugi put ću...Bože, kakva sam ja vaš! Ista kao i druga. Šta  ću, nisam tražio da se rodim.

                Danas mi je baš dosadno, shvatam svoju prolaznost. Reših da uradim nešto veliko – ubio sam čoveka, zapravo vaš, sutra ću drugog , šta me briga!A onda nađem Knjigu, pročitam Lazarevo vaskrsenje i osetim bedu, žalost, jad i kajanje. Bože, zašto sam to uradio? Kako se uopšte usuđujem da Te pitam, ja sam samo čovek. Sedoh čekajući  kaznu za svoj zločin pritom ispisujući sve kako je bilo, ispisujući svoju nesvesnost. Sad imam bar dokaz da sam živeo, a ti dođi, slobodno dođi, znam da me nećeš izneveriti. Pozivam za svedoka Vreme, reci im da sam živeo!

                -Živiš i dalje u nečijim mislima, ha!ha!ha! Iz jedne ruke   trava ti raste , na drugu ti kiša pada , ha!ha!ha! Niko ti ni grob neće znati, zavejaće ga sneg...Ti si samo još jedan prolaznik sa koferom punim peska. Dalje...sledeći! 

    Jelena Lazarov  lV 4 ( 31.maj 2010.)

                       

    ZLOČIN I KAZNA DOK ČEKAMO GODOA

                I bismo bačeni  i  dade nam se mogućnost da znamo. Ti se vapaji  naši kao vulkani ni danas nisu ugasili, još se u njima nazire najdublja čovekova čežnja pa se lava bludi kao kuga širi, kao dim koji se kovitla pred očima našim, zavodeći nas.

                I sva mudrost ovoga sveta da se sakupi u jednom čoveku ni tada on ne bi bio Bog, ni tada ga čeljusti zloćudi kazne ne bi zaobišle. A šta kada neko bude kažnjen pre nego što je počinio zločin?

                U grehu smo začeti, u grehu ćemo otići. Ostaje nam samo da se nadamo da će na ovaj dolap krika koji put blesnuti i jecaj ljubavi dok se užareno telo  koprca  pod bleštavim nebom strasti gurajući pred sobom svoj kamen u traženju svrhe življenja i osmišljavanju pravdanja pred Godoom.

                I sutra će svanuti sunce, i sutra će pirnuti vetar, ali sutra...sutra nas neće biti. Milion trenutaka i svaki je sa onim drugim isprepleten kao sito, kroz koje ponekad tek istekne koja vredna kap , čista i zdrava, obogaćena mineralima mudrosti i zebnjom da li se putem duge može premosti bezdan  i zablistati ponovo. Reka života , prepuna virova, gutajući odnosi za sobom sve propušteno, samo ponekad stane da nas suoči sa odrazom našim koji ni tada nija sasvim miran, već uzdrhtalo zatreperi svaki put kad se zapitamo ko smo mi zapravo i svaki put zatalasa kad se zapitamo da li smo mi mi.

                Već od rođenja polagano umiremo , a svaka se naša reč  toliko zaprlja prolazeći kroz usta nečista da po izlasku odmah pada na zemlju ni ne stigavši do svog slušaoca. Najviše od svih ljubeći čulo dodira, zakržljalo i suvo, postajemo i sami takvi. Sami smo sebi najveća kazna.

                Svrha čekanja nije čekanje, u čekanju treba naći smisao kad smo već bili dovoljno gordi da se suprotstavimo volji Božijoj.Sada nam je dato da dokažemo da li zaista nismo baš toliko mizerni  i da li smo znanja zaista dostojni.

      Marina Krstić   lV 4 (31.maj 2010. 

             

     ZLOČIN I KAZNA DOK ČEKAMO GODOA

                Kofer sa peskom nosimo i , mada nam mnogo smeta, plašimo se da ga ostavimo.

                Ubijamo pokušavajući da se uzdignemo, a Godo nam još jedan kofer, sada greha, stavi da se još teže po zemlji vučemo.  Pokušavamo da se osvetimo, a Godo nam dželate pošalje da o prolaznosti razmišljamo. Pokaže nam onda Santijagovu ribu , ali nam kosti samo ostavlja. U iskušenje nas stavlja, šalje nam Mefistofelesa, a on nam život uništava.

                Da li Ga na kraju ipak vidimo ili po Danteovim krugovima pakla ostajemo da šetamo?

       Trifunović Petar  lV  3  (31.maj 2010.)

     

 „ I  NAJMANJI  ČOVEK  MOŽE  BITI  KOMPETENTAN  AKO  SE  

  KREĆE  U  GRANICAMA  SVOJIH  SPOSOBNOSTI  I  UMEĆA“   (Gete)

               U čovekovoj prirodi  odavno je usađeno  nešto , na prvi pogled, neobično, crno  i jezivo hladno.

                To je Senka, tamna strana čovekove duše gde se, iz dana u dan do besvesti, vode bitke između dobra i zla,  logičnog i nelogičnog, između razuma i tradicije, želja  i neostvarenih snova.Upravo zbog slabosti čoveka čuju se krici, vapaji. Mefisto je usled toga Faustu hteo uzeti dušu. Da je Faust bio svestan svojih granica i svojih mogućnosti, ne bi jadna Greta ubila svoje dete i majku. Ali čovek je to , pun želje za zadovoljstvima bez obzira na cenu i ishod svojih postupaka.

                Očito Faust nije shvatio smisao življenja , a smisao je upravo u misli Getea: „ I najmanji čovek može biti kompetentan ako se kreće u granicama svojih sposobnosti i umeća.“

     Stan Petre Aleksandru   lV 4 (31.maj 2010.)

              

   RECI, DA LI SAM TO SVE   IZMISLIO?  ŽIVOT  KAO  I  SMRT, VEČNOST  I                   PROLAZNOST... LJUBAV BOGA I MRŽNJU ČOVEKA?

                „Hej!“ „Da?“ „Da li me voliš?“ „Molim?!“ „Voliš li me?“ „A šta je to ljubav?“ „Znaš li šta je život?“ „ Pa... ne baš...“

                Neka pitanja nemaju odgovore, neki odgovori nemaju pitanja. Neki mirno spavaju , neki mučeći se tim pitanjima i izmišljenim  odgovorima budni dočekaju svako svitanje.

                Čekam...čekam...čeeeekam! Da li ću dočekati? A šta, zapravo, čekam?! Ni to pitanje nema odgovora. Dok čekam psujem, pljujem, izležavam se , ogovaram, ne radim ništa vredno , ne ostavljam   trag o svom  postojanju. Sanjam , maštam, želim...ništa se ne ostvaruje. Molim Boga da mi nešto da, a pritom ništa Mu nisam dala. Sebe uzdižem, poistovećujući se s Njim, nisam ni pravi vernik.

                Živim, primećuju me trenutno...ako me primećuju...Da li će me iko pamtiti kad umrem? Možda moja deca, unuci, ako ih budem imala. Posle njih niko neće ni znati da li sam postojala. MORAM da ostavim trag.Da sagradim  crkvu? Most? Ne znam ja to, briga me! Niko i ne mora da me se seća! Svakako sam beznačajna gnjida koju će jednom zgnječiti...hm, da li je takvo mišljenje ispravno?

                                Zračak sunca mi upada u oko i ne dozvoljava  mi da vidim put kojim bih pošla. Sunce žari, vetar sve jače duva. Sve su to samo prepreke na životnom putu. Eh, da sam kupila naočare  možda bih i progledala, ali mene je i to mrzelo!

                Ne znam šta je život. Ne znam šta je smrt, ne znam šta je večnost, ali osećam prolaznost. Nisam sigurna da znam šta je mržnja, kao ni šta je ljubav. Znam samo da sve prolazi. Nestaje, sve . Godina za godinom , samo odlaze.

                Neke stvari proleteše kroz moj život  ostavljajući samo sećanja. Kažu, vreme ističe. Nisam baš sigurna jer mi činimo vreme živeći život, umirući..Ja ću umreti, ali rodiće se neko  novi, nebitno gde.

                I šta uraditi? Tražiti sreću u osveti? Graditi sreću na tuđoj nesreći? Oprostiti drugima, oprostiti sebi greške koje sam učinila. Trudiću se da gajim ljubav, da iza  sebe ostavim bar nešto, makar pismo ...

                 Odluka je doneta! Neću se truditi da budem Bog jer nisam izmislila ni život, ni smrt, ni večnost ni prolaznost...Božija ljubav je nešto što svako može da ima, samo treba da otvori vrata svoje duše i da dopusti  Bogu da se tu nastani. Pokušajmo zajedno da savladamo zlo i  prolaznosti možda neće ni biti.

    Viktorija Bokun   lV 4 (31.maj 2010.)

                          

   RECI, DA LI SAM TO SVE IZMISLIO? ŽIVOT KAO I SMRT,          

VEČNOST I PROLAZNOST ... LJUBAV BOGA I MRŽNJU ČOVEKA?

                Tražim put u središte lavirinta sebe dok staze postaju sve tesnije. U meni samo strah tinja – da li ću se izgubiti u minijaturnoj večnosti u kojoj se sve razbaruši i razruši? U mestu u kom se sav mir i tišina koja ostaje prilagođavaju Njemu?

                Ta  bezmisao u meni pomeri neke davne trase  Dunava pa ja tečem i kad stojim. Budim se i shvatam da sam bez toga  samo kap vremena koja je po nebeskom ataru rasuta kao seme i biću samo kap večnosti dok ne otplatim sve grehove i davna prokletstva.

                Ležem. Zatvaram krug i opet sanjam nebesku krčmu skrivenu daleko od danas , u nigdini bez prostora i vremena, negde  između života i smrti.

                U grudima mi jedan kompas govori da je ono na istoku, uvek okrenuto Suncu.

       Kivić Milan   lV 3 (31.maj 2010.)

                     

      „ IZBOR ČINI SUDBINU“  ( Leopold  Szondi )

                Sudbina – zar to nije ona dama koja u jednoj ruci drži mač , a u drugoj vagu i knjigu?

                Uvek je tu i mač nikad ne ispušta.Stalno me prati.Čita iz te knjige sudbine, zapisuje nešto, nešto važno...retko kada se nasmeje.

                Idem pravo, gledam svoja posla i ne razmišljam o dami u belom...Srećem mnoge nepoznate i odnekud poznate. S nekima i zastanem, popričam. Neki produže sa mnom do prve raskrsnice, ili , ako mi se posreći, idu i po dve tri i više...ali na kraju se uvek isključe.   

                Tada mora da se zastane. Dama sedi , piskara, a ja se pitam čime li sam uvredila ljude u crnom i belom pa me napuštaju , ali se obično ne sećam naših razgovora.

                Dama piše...Obično dugo sedimo na raskrsnici... Levo ili desno ili...?

                - Nazad ne može! – jedine su reči koje mi upućuje u tom muku.

                Neko mi stavlja ruke na oči i smeje se. Samo ne ON!

                - Dobar dan ! Kako ste mi?

                - Nije loše...

                - Treba mala pomoć oko pravca...? O, moje poštovanje , Sudbino!

                - Gospodine Izbore , konačno!  Bilo je vreme!

                S njim uvek priča, pregovara, domunđavaju se, kikoću. Prema njemu je uvek ljubazna.

                Onda on podiže pogled, dok mu Sudbina referiše šta sam uradila, namigne mi i postavi nemo pitanje: kuda?

                Pokažem rukom.

                Nasmeja se, duboko se pomoli i ode.

                -Možemo li sad da nastavimo?

                -Možemo, možemo... – Sudbina bi dugo imala osmeh posle odlaska Izbora.

                -Da li sam dobro izabrala ?

                - Videćemo po putu , dete!

            Radovanović Nevena   lV 3 (31.maj 2010.)

         

    „IZBOR ČINI SUDBINU“  (Leopold Szondi)

                Čovek, malo prolazno biće stvoreno od Božije ruke,  još jedna vaš  u moru drugih vašiju. Večni smo koliko i kap kiše na suncu.

                U svakom kutku sveta postoji neki Raskoljnikov koji će uzeti pravdu u svoje ruke. Život je pun različitih boja, treba samo izabrati pravu. Neko će se posvetiti veri u Boga i probati da iznese svoj kamen do kraja, dok će drugi izabrati, naizgled lakši put – samoubistvo. Šta god da izaberemo , prolaznost i kazna nas vrebaju, uloviće nas sigurno. Večni smo onoliko koliko nam je duša večna, onoliko koliko smo vredna dela ostavili za sobom. Možda će se naći neki Ćamil koji će o tome pričati. Pravi put je teško izabrati, a ukoliko pogrešimo, kazna je tu. Ahmed Nurudin je zbog svoje greške prepustio svoj život ništavilu. Bože moj, kako ću ja da završim? Nisam ravnodušna kao Merso, niti hrabra kao Santijago. Hoću li i ja jednog dana uloviti svoju ribu života?  Svojim delima lagano već krojim svoj život, a dela baš i nisu u skladu sa željama.

                Guram svoj kamen polako, ali sigurno i čekam svoju kaznu nadajući se da neće biti strašna jer  čovek sam samo , a ne lik iz književnog dela.

    Marija Đorđević lV 4 (31.maj 2010.)

  

      „IZBOR ČINI SUDBINU“  (Leopold Szondi)

                - Izaberi!

                - Ne mogu...ne znam...Tražiš od mene da donesem odluku o nečemu od čega zavisi kako ću provesti  ono  malo vremena koje ću dobiti!

                - Moraš!

                - Daj mi još malo vremena!

                - Nema , isteklo je!

                -Šta  ako pogrešim?

                - Nije moje da znam. Tvoj život – tvoj izbor!

                - Ali, kako sada da znam da li želim osvetu koja je tako slatka, ili da li želim moć  pa da  me svi pamte po zlu, ili da odaberem ljubav i sreću, ili da se prepustim životu, pa kuda me odvede...Čekaj, sad ima više puteva...Kako to?

                -Sama si ih stvorila, sada je vreme da odabereš jedan! Izaberi svoj put i sudbinu!

                - Onda biram život u kome sam svesna svoje prolaznosti i nebitnosti . Biram da u svojoj svesnosti pokušam da nađem put ljubavi i da preko svojih dela ostavim bar neki trag koji će ostati kao znak mog postojanja.

                -Dobro, zbogom sad!

                -I to je to ?!

                -Ovo je početak, tvoj život tek počinje!

      Stošić Ivana   lV 3  (31.maj 2010.)

 

Members Area

Casovi srpskog jezika i knjizevnosti

- za osnovce 

- za srednjoskolce

- za studente Filoloskog fakulteta         

   tel. 061 6378056      

Novo!  Časovi preko skype-a, uplatom na žiro račun

          

Tumacenje snova

         Kontakt

Recent Blog Entries

Recent Photos

Webs Counter

Newest Members