Spirala svetla

C

Pismeni  zadaci    II razred                                                           

 

    Sadržaj stranice:

                              1. Primeri tema za pismene zadatke

                              2. Najbolji učenički radovi

 

1. Primeri tema  za pismene zadatke                    

    

 Biram uski / široki put ( Venclović)

„Sapere aude“ ( Imaj smelosti da čuješ! ) (Dositej O.)

„Knjige, braćo moja, a ne zvona i praporce“ (Dositej O.)

„Crni bivo u srcu“ (G.S.Venclović)

„Plač Serbije čiji su se sinovi po raznim zemljama rasejali“ (Z.Orfelin)

„Zakon i vera može se promeniti, a rod i jezik nikada“ (D.Obradović)

„Po zakonu i po veri svi bi ljudi dobri mogli biti“ (Dositej O.)

„Veruj mi, moj sinko, (...) da imam kakvu vlast...“ ( Dositej O.)

„Nada mnom je nebo zatvoreno, ne prima mi plača ni molitve“ ( Njegoš)

„ U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci“ (Njegoš)

„Ko na brdu ak’ i malo stoji više vidi no onaj pod brdom“ (Njegoš)

„Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi“ (Njegoš)

„Kad je viđu đe se smije mlada, svijet mi se oko glave vrti“ (Njegoš)

„Iza tuče vedrije je nebo , iza tuge bistrija je duša“ ( Njegoš)

"A u ruke Mandušića Vuka, svka puška biće ubojita" (  Njegoš)

„Strah životu kalja obraz često“ (Njegoš)

"Bog se dragi na Srbe razljuti" ( Njegoš)

"Neka bude što biti ne može" (Njegoš)

"Vaskrsenja ne biva bez smrti" ( Njegoš)

 „Nije istina van tebe već u tebi samom“ (Puškin)

"Zbogom pesme, zbogom kolo..." (Radičević)

"Pevaj , igraj do večeri..." ( Radičević)

Oj, (Karlovci) , mesto moje drago " ( Radičević)

"Ljubim li te, il' me sanak vara ? " ( Zmaj)

"Ala j' lep ovaj svet, onde potok, ovde cvet" ( Zmaj)

„Pobediš li sam sebe, smirićeš se i postaćeš slobodan“ (Puškin)

„Slobodu hoćeš samo sebi“ (Puškin)

Paralele – Zemfira , Lorelaj, Tatjana

„Zbog Vas ja lutam svetom grubim“ (Puškin)

Spleen Bajrona i Evgenije Onjegina

„ Jedna me samo tišti misao“ (š.Petefi)

„Život je kao senka hitroga oblaka u reci“ ( Petefi)

Da nisam voleo...

Alekova sloboda i sloboda Petefija

Pogled na svet Đure Jakšića

„Ljubim li te...il’ me duša vara?“ (J.J.Zmaj)

„Među javom i med snom“ ( L.Kostić)

„ Dve se u meni pobiše sile, mozak i srce“ (L.Kostić)

Svako nosi svoj krst

Večna istina:  čovek , kad mu je najteže, ostaje sam

Laza i Lenka D. posle 20 godina (satira)

Jututunska himna na današnji način (satira)

Ljudska komedija

„Uspeh jedino merilo sposobnosti, novac jedino merilo uspeha“ (Balzak)

 „Ne krivi ogledalo ako ti je lice ružno“ ( Gogolj)

Snovi i stvarnost u pripoveci Vetar

Kuda ćemo? (Vođa, R. Domanović)

„Svet je ovaj kakav merdiven – jedan se kači, drugi pa slazi“ (Čiča Gorio/ Zona Zamfirova)

„Aha! Je l’ vidiš šta je vlast?“ (Sreten Branislava Nušića)

„Pa neka bude volja Božija“ ( Jureta Lukešić Sime Matavulja)

Raščovečenje u Domanovićevoj Dangi

Brak ( Ana – Karenjin/Sofronije – Sofija / Delfina i Anastazija...)

Prava deteta (deca u romanu Večiti mladoženja/deca u romanu Ana  Karenjina/ Janko u Vetru)

Homoseksualizam – sloboda izbora ili poremećenost uma?

Samoubistvo – herojski akt ili kukavičluk?

Eutanazija – pravo izbora ili smrtni greh?

Droga – uživanje ili smrt?

Brak – ljubav i razumevanje ili okov?

Edipov kompleks ( Janko u Vetru)

Lice i naličije ljubavi (Zemfira – Aleko/ Onjegin – Tatjana/Ana – Vronski/ jure Lukešić – Marica/ Janko – Marija/ Zona  - Mane/...)

O vlasti ( Narodni poslanik/ Revizor/ Glava šećera/ Vođa/ Jututunska narodna himna)

Patologija samoubice ( Ana Karenjina)

 O iskonskoj potrebi čoveka da traži obećanu zemlju ( Vođa Radoja D.)

Svet je skup prevarenih i varalica  ( Čiča Gorio / Revizor)

Prividna sloboda  Rastinjaka/Janka/Aleka...

Intervju sa...Vukom, Hajduk-Stankom, Kopitarem...

Vuk, život posvećen ideji

Vojvođanska duga ili Naš sokak ( o multikulturalnosti)

Moje bi(h), njeno jer ( je l' )  ( lekcija iz jezičke kulture)

"Znači" koje, možda, i ne znači...( jezička kultura)

Radanova ispovest ( Glava šećera, Glišić)

Sarmaševići našeg doba ( Glava šećera, Glišić)

Naše velike majke ( Edipov kompleks)

Janko iz naše ulice ( Vetar, Laze L.)

Pečat vremena na čelu naše generacije ( Danga, R. Domanović)

Glas razuma našeg doba ( Danga i Vođa, Radoje D.)

Alekova sloboda (ni)je i moja sloboda ( Cigani, Puškin)

Lažni brak jedne Delfine i Anastazije ( Čiča Gorio, Balzak9

Revizor moje savesti ( Revizor, Gogolj)

Serjožin pogled na brak svojih roditelja ( Ana K., Tolstoj)

Jedan dan bez novca ( Tvrdica, Sterija)

Moje misli ponedeljkom u 7h ( Dositej, o potrebi učenja...) 

Moj doprinos kulturi Srbije ( prosvetiteljstvo)

Moj (ne)prijatelj škola ( prosvetiteljstvo)

 

 

2 . Najbolji učenički radovi    

    

       a) Spisak radova

Ratni mir Sovaža i Morisoa, Miloš Kreculj

Sreća je..., Marija Todorović

Penelopa Laze Kostića, Miljana Vujasinović

Opraštanje od života, Teodora Rajačić

Biram svoj put, Miloš Kreculj

Utakmica između života i smrti, Marija Đorđević

Kraj drugog kruga, Teodora Prole

 Pred kraj drugog kruga, Damjan Obućina

Intervju sa Čučuk Stanom, Isidora Blažanović

Uspon orla, Damjan Obućina

Čovek je dobio život, ali ne i vlast nad njim, Saška Maksimović

Moje misli ponedeljkom u sedam, Katarina Dragičević

Dan bez novca, Marija Radulović

*** , Dragana Petrov

Želja je zajednička svima, a volju imaju malobrojni , Jelena Đorđević

Na pragu sveta odraslih, Irina Marina

Oskar za režiju za film "Moj život", Jovana Banjac

Pevaj, igraj do večeri, Teodora Prole

Dušin uzlet, Miroslav Jovanovski 

Odgovor na "Plač Serbije " Zaharija Orfelina, Nemanja Dimitrijević

Krila slobode, Jelena Trifunović

Krila slobode, Tijana Jovanović

Imaš li smelosti da čuješ ? Ana Kovačević

Imaš li smelosti da čuješ? Sara Perišić

Volim te kao Petrarka Lauru što voleo je, Isidora Jović

Volim te kao Petrarka Lauru što voleo je, Anđela Matović

Biram uski put, Kristina Dinić

Biram uski put, Miloš Đikić

Biram široki put, Jelena Stojanović

Biram široki put, Sunčica Milenković

Biram uski put, Bojana Šuput

Biram uski/široki put, Nikola Filipović

Biram uski put, Mladen Jovanović

Biram široki put, Silvija Radosavljević

Ostrvo snova, Nebojša Kaluđerski

Volim te ljubavlju Dantea prema Beatriče, Siniša Petković

Donkihotsko viđenje života, Gordana Gava

Moje selo, Gordana Stanojkovska

Crni bivo u meni, Sandra Stojkov

Crni bivo u meni, Vuk Radojičić

Crni oblak nad mojim selom, Milica Stevanović

Slobodu hoćeš samo sebi”( Puškin), Ksenija Milićević

Veče, Ivana Stamenkovski

 

-------------------

        b)Radovi

 

 

Ratni mir Sovaža i Morisoa

            ,,Otišli su."

            Kisa je spirala   prašinu i krv sa betona. Miris vlažne smrti mu se uvlačio u nozdrve, budio čula. Oblak dima je polako nestajao, iako su zgrade još uvek gorele. Zidovi soba, slike, odeća i igračke koje deca više nikada neće uzeti, bili su razbacani okolo. Zaostali u bedi ležali su mrtvi. Njihova srca su stala u otkucaju, oči zamrznuto gledale u prazno. Za nekoliko dana će bleda, suva koža viseti sa raspadnutih mišića i kostiju. Osećao je glad, zarežao je i iskezio zube, lenjo zamahnuo repom, okrenuo se i otišao. Prelazio je preko mrtvog grada. Plač i vrisci su ometali zvuk kiše. Šapama je gazio raskvašenu zemlju i mahovinu. Zalajao je i u grudima osetio slobodu. Šuma mu je odgovorila vetrom na mestu koje nije dotaklo rat, koje nije osetilo bol spaljivanja i gubitka. Spustio je glavu na suvo, šuškavo lišće i poslednji put zatvorio oči.    

             Konačno mir.

                                                                          Kreculj Miloš, II 2 (maj, 2016)

 

Sreća je...

                  Poskakujem i tako se pripremam za predstojeće veliko iskušenje koje, doduše, ponavljam već nekoliko puta, ali se iznova radujem.

                 Vetar koji duva u suprotnom pravcu rashlađuje, ali istovremeno i mrsi kosu, koju je baka taman očešljala. Znam, dugo sam plakala i trpela tu stvar sa bodljicama u kosi da bi mi je sada vetar opet umrsio. Brzo zaboravljam na tu nepravdu i nastavljam sa pripremama. 

                Saginjem se, zatežem pertle, poslednji put pogledam iza sebe, ka baki, da vidim da li me posmatra. Inače, kada odemo do prodavnice, ona bi uvek ostala ispred po nekoliko minuta sa ostalim ,,čija si ti, malecka?" bakama, koje su me uvek častile i vukle za obraze i pričala o raznim stvarima, meni, maloj, nerazumnim.

                Ne gleda, udubila se u razgovor, a ja zatim hvatam zalet i krećem da trčim niz ogromnu nizbrdicu, doduše - put, tolikom brzinom da sam imala utisak da mi gore mala stopala. Nisam mogla da se zaustavim, landarala sam rukama i vikala, a u isto vreme, smejala se najglasnije moguće.

                Nakon doživljaja, da, to je za mene stvarno i predstavljao doživljaj, zaustavljam se niže niz put, zadihana i crvena kao jabuka.

                Sedam na beton koji je bio vreo, a rukama ga pipkam isto kao i vrelu vodu za koju moja baka smatra da je mlaka kada me kupa. Grubim, odlučnim koracima, približavaju mi se, sada pokojnici, stari sa vilama na leđima i džakovima iz kojih ispadaju letnje jabuke. 

               U dvorištima se čuju uzvici i zviždanja baka koje upravo hrane kokoške, a onda i horsko kokodakanje. Iza mene, na bunaru, bakin drugar, a moj veliki obožavalac - deka Mile vadi kofom vodu iz te ogromne rupe bez dna. Uvek sam mislila da on tu donosi vodu da bi je sačuvao, pa posle dođe po nju kada ga niko ne gleda.

                Evo je i baka, nosi mi sladoled i već sa brda se smeje i viče :,,Gde si ti meni pobegla, mišu mali?". Ustajem i ozarena trčim ka najlepšoj mogućoj dečjoj nagradi. Hvatam baku za ruku i umorna i srećna u isto vreme krećem se ka svojoj kućici.

                Danas sam, kao i svaki dan proveden kod bake na selu provela kao u bajci koja se završava srećno,a taj kraj predstavlja toplo mleko i keks na stolu dok ležim u krevetu i čekam da mi se završi omiljeni crtani.

                 Eto, to je sreća.

                                                      Marija Todorović, II 2 (mart, 2016.)

 

 

 

Пенелопа’ Лазе Костића

            Долази касно у ноћ. Улази кроз мој отворени прозор. Полако, нечујно, шуња се до мог уха. “Ко си ти? Шта радиш овде?'' питам. Нема сенку, не проговара.

            Не прозборивши ни реч, наводи моју руку где да иде. Реч по реч, кап по кап мастила, нит по нит свиле. Стрпљиво плете своје плетиво. Путујемо кроз време...

            Поново видим своју музу. Осмехује се, обасјана месечином. Приближавам се, пружам руку, а кроз стакло мог прозора сунце похлепно пружа своје танке прсте. Она нестаје. На хартији је остала само жврљотина од мастила - поцепана тканина. “Запали је!''  глас се пробија из даљине..

            И тако, из ноћи у ноћ, видљив траг њеног постојања буде  само пепео.

Миљана Вујасиновић, II3, dec.2015.

 

 

Opraštanje od života

             Čovek se rodi, raste i sazreva, stari i umire, ali desi se da neki ljudi uspeju da dožive preranu smrt.

            Branko Radičević je bio pisac. Imao je brata koji je mlad umro od tuberkuloze. Branko piše pesmu ,,Kad mlidija’ umreti” koju posvećuje bratu. Pesmu započinje opisom prirode koja vene, umire. Ta slika prirode +opisuje lirskog subjekta koji ne može direktno da se suoči sa bolešću koja je i njega kasnije zadesila kao i njegovog brata. Opis prirode prelazi u direktan opis bolesnog stanja lirskog subjekta. On se oprašta od života. Svoju decu, pesme, naziva siročićima, jer nema više vremena da ih najlepše ukrasi, ostaviće ih nedovršene. Za kraj, lirski subjekat sebe upoređuje sa rekom koja ima svoj izvor i svoj vir, ali u tom viru se nalazi uvir - smrt.

            Saznanje da ćemo mladi umreti jeste teška okolnost za čoveka i ljude koji nas vole. Kada bi meni danas bio poslednji dan, ja bih učinila sve da bi taj dan bio jedan od najlepših, oprostila bih svojim neprijateljima i učinila bih da me moji najbližnji pamte na najlepši način, po najboljim uspomenama.

Teodora Rajić II3,  dec.2015.

Biram svoj put

          Prvi korak. Udarac. Drugi korak. Pad. Osećam tvrdu, suvu zemlju pod prstima. Ožiljci mi se otvaraju, a krv vlaži suvu zemlju. Bol je ponovo ovladao mnome.
       Hodam sam. Moj put vodi kroz polja Asfodela. Prilaze mi mrtvi. Ponekad zastanu, pričaju mi. Usamljeni su. Nebo  je mračno. Geja ponovo želi da dodirne Uran,   jedino ja stojim između njih noseći  teret neba. Kapljice znoja prave   brazde po mom prljavom licu. Neizdrživ bol  seče moje telo, noževi   otvaraju rane i krv mi   natapa  odeću. Jos uvek se nadam da će neko podeliti teret sa mnom. Izbijaju mi sede vlasi. Nema nikoga okolo. Da li je to tišina ili su se moje uši privikle na  zvuk iz one jame, na zvuk nirvane? To je moj put. Uska, neosvetljena staza, besciljno lutanje sa svojom   senkom  koja je podelila patnju života sa mnom.

         

          Zivot čine  izbori. Mi hodamo   stazama sledeći  svoje  snove.

          Odlučio sam da uzmem olovku i da se nadam da je ono što radim ispravno.

                                    Miloš Kreculj, II 2 ( okt.2015.)

 

Utakmica između života i smrti

            Gorka je istina o životu i smrti - rađanje, odrastanje, ljubav, sreća, bolest i na kraju gašenje istog - smrt. Kažu da život može biti poput bajke, neke nestvarne bajke i da može da se sve ruši za tili čas.

            Gledam ljude oko sebe, gledam svoju porodicu i saosećam sa Zmajem. Imam osećaj da se nalazimo u istoj situaciji. Njegova ljubav prema Ruži, jača je od bilo čega na ovom svetu. Tako je i moja "ljubav" jaka, ali da li je dovoljno? Osećam da se gasim iz dana u dan. Zahvalna sam što se svakog jutra budim, ali ne sa osmehom, već sa tugom jer se ceo moj život pretvara u dramu. Dramu čiji kraj neće biti srećan. Ispred mene -  jedna lepa budućnost, iza mene -  bezbrižno detinjstvo sa najlepšim osmehom koji više nije tu, pored mene, a između, u sadašnjosti -  jedna velika praznina. Toliko je sreće bilo dok, jednog dana, sve nije krenulo da se gasi. Počela je utakmica između života i smrti. Mislila sam da ćemo biti kao jedno, da ćemo se zajedno boriti da sve prođe kako treba, da opaka bolest ne pobedi, ali... Borili smo se, jesmo zaista. Borili smo se verom, pozitivnom, ljubavlju. Kada je sve crno, vidimo i nešto belo, vidimo svetlo kada je tama, ali i za to treba hrabrost. Ne želim i ne mogu da poverujem da moj oslonac, moja hrabrost i ljubav nije više sa mnom. Izgubili smo borbu. Ljubav i dalje talasa u vazduhu, praznina ostaje i boli. Boli svaki dan, još više noć, i tako iz dana u dan.

            Život nije bajka, svaku grešku skupo plaćamo. Stih jedne pesme kaže:"Sve je laž, samo pusta laž, što se oko nas u krug vrti. Sve je laž, samo pusta laž, sve je laž, osim smrti". Meni se ceo život sveo na stih te pesme, na utakmicu između života i smrti u kojoj je smrt pobedila.

Marija Đorđević, II4 ( mart, 2015)

Kraj drugog kruga

            "A zašto vi mene sada morate da bodete, a ja hoću mojoj kući sad!"

             "Sestro, a je l’ smem ja sad malo da jedem, pa posle da šetam, pa onda malo da odspavam, ako nije problem i da mi se promeni posteljina"

            "Brzo, lavorče Milunka povraća i jedne pelene za Anku preko puta."

            "Tako ti ja kažem, dete moje, uči školu vidi ja jadna, u bolnicu me život strap, a kada sam bila mlada, bila sam ono pravo devojče k’o stena..."

            "Živa bila sto godina, da ti deca budu lepa ko prolećni cve,t da završiš lepo školu, da budeš srećna…"

            Nasmejem se, zahvalim i pređem u sledeću sobu... Tako ceo dan, uvek ista priča. Jednima sam psiholog, drugima čistačica, neke tešim, neki plaču, neko od sreće neko od tuge, a neki nisu ni svesni da su u bolnici pa pobegnu, izgube se i onda jurimo za njima. Koliko god teško bilo, spreman si uvek da nekom olakšaš muke i pružiš par toplih reči i malo nade za bolje sutra. I kada sav pretrneš kada čuješ reč "lopata" uvek se setiš da bi na tom krevetu mogao biti neko tvoj, stisneš zube i sa osmehom odradiš svoj posao. A od sve moguće teorije, zbog koje noćima ne spavamo, ni traga ni glasa. Svako na svoj način priprema terapiju. Umesto uglova, prave se čvorovi, gledaju se turske serije dok pacijenti zapomažu. Mada, kako kažu, to je današnja slika bolnice.

            Kada sam shvatila da medicina nije samo nošenje belog mantila, već je bilo kasno...Druga godina je polako pri kraju,   sve špriceve i igle zamenile su olovke i sveske. A uzvike i vapaje pacijenata smo preuzeli mi, učenici, moleći da se kontrolni odloži. Uloge su se brzo zamenile. Mada sam u ovom filmu shvatila da ne nose svi superheroji ogrtače, neki nose bela odela i, za razliku od drugih, oni su stvarni. Možda sam baš iz tog razloga zavolela ovu medicinsku, iako je druga godina bila "ni u raju ni u paklu".

            Ipak, moram da priznam, ko je išao u medicinsku školu, ni pakao mu neće teško pasti.

            Teodora Prole, II4, maj, 2015.

 

Pred kraj drugog kruga

            Pre jače od godinu dana bili smo na startu trke, evo sad već prebrzo vozimo ka trećem krugu.

            Tačnije, u toku je završnica drugog, završnica u kojoj moramo da damo gas do "daske" u suprotnom, morali bismo  ponovo voziti drugi krug. Verujem da to niko ne želi. Ovo je samo jedan deo, jedna stopa životne trke svakog od nas.Trke koja se ne sme protraćiti. Na svakom putu bude i rupa kroz koje se lako propada. Da  ne bismo propadali kroz te rupe, moramo, u svoj zbrci i gunguli, pažljivo slušati i gledati.

            Često je slucaj da slušamo, a ne čujemo, još češće da gledamo, a ne vidimo. Zato i u punoj brzini moramo oprezno voziti, moramo biti spremni da zamenimo gumu kada pukne.

            Damjan Obućina, II 4, maj, 2015.

 

Čovek je dobio život, ali ne i vlast nad njim 

             Život je šansa. Šansa da pokažemo ko smo i šta smo. Da pokažemo za šta smo sve sposobni, šta možemo da postignemo i koliko možemo da izdržimo. Ali ''šansa'' je previše jednostavna reč. Iza nje se krije bezbroj drugih značenja.

            Igra. Pojam koji je meni najsličniji životu. Kada počneš da učestvuješ u njoj, ne možeš raditi šta i kako želiš. Postoje pravila. Pravila koje moraš poštovati. Svaka igra ima svoja pravila i to je čini jedinstvenom. Tako, svako od nas igra svoju igru po datim pravilima. Niko ne može znati kada će se završiti, kako će se odvijati. Da li ćemo izdržati ili će nas savladati. Dakle, nemamo vlast nad njom. U ovoj igri naići ćemo na bezbroj protivnika, prijatelja, sreće ili nesreće, dobrih ili loših perioda, umora, suza, znoja, povreda, osmeha. Sve su to prepreke koje moramo izdržati. Jedino što možemo kontrolisati u njoj su naši postupci - ispravni ili pogrešni - i svi oni donose neku posledicu. Nad posledicama isto nemamo vlast. Svi imamo svoju svrhu u toj igri, bila ona mala ili velika - uvek ima značaja. Svi mi imamo različit  cilj u igri. I mi odlučujemo kako ćemo doći do njega, ali sve to kontroliše i sama igra. Ona će nam dozvoliti, ili nam neće dozvoliti, da taj cilj postignemo, ona će nam odrediti kad, šta i kako uraditi. Odrediće nam prepreke i olakšice. Odrediće nam čak i volju za ostvarenje tog cilja, odrediće nam i žrtvu koju smo spremni da podnesemo. I pored svega, sve igre se prepliću dugim nitima sudbine i sve su vrlo blisko povezane. Moramo da naučimo mnoga pravila I to tokom   cele igre. Ona se nikad ne završava, samo se menjaju igrači i njihov ''rok trajanja''.

            Ne možemo kontrolisati život. On može kontrolisati nas  i to svakog od nas. Bez izuzetaka. Život jeste dar, ali ne tako jednostavan kao što mislimo. 

  Saška Maksimović II 3 (maj 2015)

 

 

Intervju sa Čučuk Stanom

            Hodajući kišnim i hladnim Londonom prilično neraspoložena i potištena, baš kod poznatog Big Bena, naišla sam na Čučuk Stanu, ženu koja je strah i trepet u Srbiji. Priča se da je se najviše boji njen suprug, slavni hajduk Veljko Petrović. Odlučila sam da joj priđem i pozovem je na toplu čokoladu. Pristala je, iako mi je priznala da joj se više sviđaju engleski pabovi. Zakazale smo susret.
            Čekajući je u kafiću, saznala sam na netu da je izuzetno sklona šali. Kada je ušla, uočila sam njenu lepotu i malo drskosti u očima, razgovor je počeo:
N: Hvala što ste pristali na razgovor.
C.S: Da, da nema problema.
N: Kako Vas je put naneo u London?
C.S: Nesto sam se posvađala sa Veljkom i odlučila da sebi dam malo lufta. Znate, kada se posvađamo, ja dođem u London, a Veljko ubije par Turaka. Tako nam opstaje brak (smeh).
N: Svi se dive vašoj ljubavi, a kako ste se uopšte upoznali?
C.S: Eh, nije to bilo baš davno. Sve se desilo na jednom skupu. Ja sam tamo bila sa prijateljicom, bas tik iza Veljka. On je pričao sa nekim čovekom i dobro sam čula kad je rekao da nijedna nikada neće zagospodariti njegovim srcem. Šta ću, takva sam, morala sam da mu dokažem suprotno (a u međuvremenu smo se zaista zavoleli).
N: Zanimljivo, zaista. Zanimljiva je činjenica da ratujete uz Veljka.
C.S: Tako je. Nije bas da ja volim da se bijem sa neprijateljem, nego me je strah da se Veljko ne zaljubi u drugu. Ovako ga kontrolišem (namiguje mi).
N: Da li ste i Vi, kao Veljko, vezani za Negotin?
C.S: Naravno, nego šta. Negotin je prelep. Da vam otkrijem nešto, onu rečenicu "Život dajem, krajinu ne dajem" rekla sam ja, a Veljko ju je preuzeo. Baš smo se posvađali oko toga.
N: Da li je Veljko "glava" kuće?
C.S: Ne, ne, ne! Zar pored mene?! Ja donosim sve odluke, a Veljko ih primenjuje. Moja odluka je bila da istopimo sve što može da se upotrebi kao municija, u nedostatku iste. Ja donosim sve odluke, i u kući i na ratištu.
N: Za kraj, da li Vam je prijao razgovor?
C.S: Da, baš jeste. Nego, da vam kažem, hrana je bolja u Negotinu i Srbiji nego ovde. Kako preživljavaju ovi Englezi? Ja ovde ništa ne mogu da jedem. Bolje   se vrati  što pre u Srbiju, a i ja ću, čim mi se Veljko izvini jos trista sedamdeset pet puta. Pozdrav, do sledeceg viđenja.
            Shvatila sam koliko je Stana izuzetna osoba. Ostavila me je bez reči i nadam se da ću je u skorije vreme opet sresti. Da odemo ponovo do tog paba.

Isidora Blažanović, II 3, decembar 2014.

 

Uspon orla

Neke ptice nikad ne polete,a ima i onih koje dosegnu visine, visine velikih razmera. Doseći te visine je najteži deo leta ka genijalnosti.Na to putovanje se mora krenuti snažno i odlučno, uz kofere pune samopouzdanja i znanja ne osvrčući se na kritike i dobacivanja drugih letača.Vazdušne struje su turbulentne i logično je da će tog orla zadesiti nevolje. Tad do izražaja mora doći njegova glad za uspehom. Uvek postoji i druga strana medalje iza koje se krije žrtva. Orlovi najčešće nemaju svoje gnezdo u kom će ih čekati porodica, prijatelji, gnezdo puno ljubavi i sreće. To je žrtva koju visokoletači moraju podneti,žrtva za koju ja mislim da nije vredna kasnijeg uspeha. Jer, ako nemamo nekoga da nas čeka kod kuće,da nam daje snagu, ljubav i veru, onda nam je sve u životu džaba.

Da bi mogao da razumeš orla, moraš i ti sam da budeš visokoletač.

Damjan Obućina II 4,okt. 2014.

 

Moje misli ponedeljkom u sedam

             Jutro, pomalo tmurno, mirisalo je na kišu, mada kiša nije padala. Sat je kucao šest sati, ali ja sam već bila ustala, ustala sa mišlju sa kojom ustajem svaki dan.

           Polako sam se kretala ka laboratoriji znajući da neću zakasniti - ja nikada ne kasnim. Gledala sam kako se drugi ubrzano kreću, razmišljala o siluetama ljudi koji su prolazili, svako od njih ima svoju priču, svoj život, svoj put... O čemu li oni misle? Iz tih misle trže me miris tople kafe iz obližnjeg kafea, receptori mi behu toliko nadraženi da nisam odolela da uđem i naručim jednu za poneti. Korak mi je postao oštriji, ljudi, kola, svi su i dalje prolazili, ali se više nisam obazirala. Pila sam kafu i preslišavala se o rezultatima Rajznerove metode koju trenutno ispitujem. Misli mi behu haotične, ali primarna misao, zapravo pitanje, bilo je zašto mi se rezultati ne poklapaju...

           Stigavši u laboratoriju asistentkinja me je zamolila da pričuvam njenu kći. Pristala sam iako sam bila na dobrom putu da dam sebi odgovore na višegodišnje pitanje. Ja, četrdesetogodišnja žena zelenosmeđih očiju zagledala sam se u devojčicine prozirno plave oči i istog trena moje se napuniše suzama.

         “Ne radi to sebi.” pomislih, “Zašto plačeš? Imaš bolji život od majke tog deteta. Ako ovo uspe, očekuj međunarodna priznanja i nagrade!”

         Sledećeg jutra se nisam osećala najbolje i nisam otišla na posao...stajala sam kraj prozora. Kazaljke su pokazivale sedam sati, kiša je padala...A ja, ja živim sama u velikom Beču, nema dečjeg smeha, nema zagrljaja muškarca. Gorda, jaka, odgovorna i bez ljubavi. Ta ista misao sa kojom ustajem svaki dan nije u vezi istraživačkog rada kojim se bavim...To pitanje je zašto nisam prebolela traumu koju sam doživela kao četrnaestogodišnja devojčica koja je trebalo da se igra, raduje i voli, a ne da spozna nepravdu, iskorišćavanje, proračunatost, bol...

         Ta misao nije prošla ni kada sam kao pedesetogodišnjakinja dobila Nobelovu nagradu za rad iz biohemije... Da li će ikada proći?

      Katarina Dragićević II 4 (okt. 2014.)

 

Dan bez novca

          Novac je danas, svugde u svetu, bitna stavka u životu. Novcem se kupuju stvari, takoreći može se kupiti sve osim sreće, ljubavi, zdravlja pa i pameti.
          Jednog sunčanog jutra, tokom letnjeg raspusta, izašla sam u šetnju. Stigla sam u park i potom sela na klupu. Posmatrala sam ljude oko sebe. Videla sam poslovne ljude, koji su u svojim urednim odelima i sa torbama u rukama kretali na svoje sastanke. Ljude koji su kretali na posao. Primetila sam d aim je zajednićko   to što su svi žurili, to što su gledali na sat,  jer ''vreme je novac''. Prolazili su bezvoljno, umorni od silnog noćnog rada, od važnih priprema za sastanak. Pokazivali su samo da jedva čekaju da stignu na željeno, zakazano mesto sastanka.
         Zatim sam okrenula glavu i videla poznanika svojih roditelja kako sedi na klupi sa svoje dvoje dece. Bili su u teškoj situaciji, jer je on pre pola godine ostao bez posla. Jedini spas im je bio taj što mu žena radi kao prodavačica.
Njih dvoje su podelili jednu kiflu. Toliko su imali za doručak. Zatim je jedan od dečaka nudio parče svome ocu. On je odbio. I pored osećaja gladi, čovek se šalio sa svojom decom, igrali su se zajedno na igralištu. Bili su svi srećni, pre svega dečaci jer im je otac posvetio svoje vreme.
          Ponovo su mi misli skrenule ka onim poslovnim ljudima. U neku ruku bila sam srećna što oni i njihova deca ne znaju kako izgleda dan bez novca. Pogledala sam iz drugog ugla, došla sam  do zaključka da oni nikada neće uživati sa svojom decom u sunčanom jutru.
         Sreća, ljubav i zdravlje su bitni. Novac nije sve i dan bez njega može da prođe lepše i bolje nego dan sa njim. 

 Marija Radulović, II 4 ( okt.2014.)

     

    ***

Godine unazad u meni stoje, gomilaju se noći u suzama, a dani u osmesima.Volela bih da me neko pita: "Kako si?" Rado bih mu odgovorila.

        Kažu da vreme leči sve, ali meni se čini da je moje vreme stalo...osećam se usamljeno, u neku ruku nedorečeno. Fali mi nesto. Znam...nedostaje  mi mama. Nikad nisam pričala o tome sa drugima, nikad me nisu pitali šta me to godinama tišti. Od nekog sam čula da, onda kad nađes pogodno vreme, mesto i način, kazes ono što želiš. Našla sam sve to sada.

        Užasan je osećaj kad znaš da određenu osobu nećes nikada videti, da mamu više nećeš moći zagrliti. Ja ne mogu da zamislim svoju budućnost bez nje. Teško mi je kad vidim druge kako sa svojim majkama pričaju, kako ih one savetuju,  grle, ljube. Nikada neću ponovo imati šansu da sednem kod nje u krilo i da me ona privije na svoje grudi, a da ja uz otkucaje njenog srca zaspim bez i jedne muke u grudima. Obožavala sam taj osećaj, uživala sam sa njom, ali nedovoljno. Danas mogu samo da maštam o njoj. Ponekad ne mogu da se setim njenog lika, njenog glasa sve dok ne uzmem sliku i ponovo, sve ono što sam u dubini duše sakrila, probudim. Ja   i ne znam kako se osećam...iako je prošlo sedam godina, sa tim ne mogu da se pomirim, ne želim. Nedostaje mi ta naša prošlost, naše šetnje, njen osmeh koji polako bledi. Ostaje samo moja nada da cu ja moći svom detetu pružiti sve ono sto je meni  nedostajalo.Trudim se da ponovo sazidam svoj svet koji pluta beskrajnim morem u nedogled.

          Često se pitam zašto bas ja imam takvu sudbinu, zašto ja sve to moram da trpim? Naravno, na takvo pitanje odgovor ne postoji...a i ne zelim da ga znam, jer ne dam nikom ovaj bol baš zato što on predstavlja moj život.

Dragana Petrov II 3 ( mart, 2014.)

 

 

Želja je zajednička svima, a volju imaju malobrojni  

           Godine truda, zajedničke igre i druženja   sada postepeno blede i izmiču iz mojih ruku. Folklor je za nekoga reč, a za mene ceo svet.Upravo me je ovome naučila žena koju smatram drugom majkom. Sa njom sam proživela i dobre i loše strane dosadašnjeg života.Naučila me je prve korake, ali naučila me je i da se smejem, da se družim, da uživam u onome što radim.Svih jedanaest godina imala sam preveliku želju i volju da dolazim na folklor i da naučim nešto novo.

        U ovom trenutku srušio mi se svet.Na mesto ove žene dolazi potpuni stranac. Ona odlazi. Koračajući stazama natopljenih mojim suzama razmišljam o svemu. Šta li je zapravo ono što treba uraditi?! Imam veliku želju sa celim ansamblom da je vratim, da nam bude još bolje, ali bojim se da se ne ugasi volja, kao sveća koja je do sada gorela i obasjavala moj život...

       Moja nada za njenim povratkom se gubi gledajući ljude oko sebe koji tako olako odustaju, ali moja volja je jaka i daću svoj poslednji atom snage da je vratim.

                                Jelena Đorđević II 2, mart 2014.

 

Na pragu sveta odraslih

          Svako od nas iskusio je čari detinjstva, ali mi se čini da odrastanje nikad nije bilo pred većim iskušenjem nego što je danas. Odrastanje predstavlja zbunjujuće iskustvo kroz koje se samo jednom u životu prolazi.

          Moja generacija je sad na tom pragu, nemamo kud. Tu smo, gde smo. Neko od nas samo proživi i projuri kroz taj deo života ne sluteći da je prešao granicu između bezbrižnog detinjstva i odraslog sveta. Tek kada se osvrnem iza sebe, sagledam sve, shvatim da je to doba samo proletelo.

         Gledam sebe i svoj život. Do pre par meseci moglo je bilo šta da me iznervira i da uđem u raspravu sa bilo kim. Sada to gledam zrelijim očima, a sebe vidim kao drugačiju. Stojim na pragu, osvrćem se iza sebe. Vidim sve ono što je lepo, oko mene lete slike bezbrižnih dana, a u meni igraju tuga, briga, a ujedno i uzbuđenost. Plašim se da krenem napred jer ne znam šta će mi odrastanje doneti, a šta odneti.  Mač sa dve oštrice ! Postajem sam svoj čovek, imaću svoje pravo glasa i moć odlučivanja, ali šta ako me život ne bude milovao i ako ne budem znala da se nosim sa svojim problemima? Plašim se! Prolazi me jeza, krećem napred na put, za mene nepoznat. Vraćam se, ne mogu dalje. U mojoj glavi hiljadu misli, problema i želja. Znam da, šta god ja želela, moram dalje jer život je takav, nemilosrdan, pun trnja, uspona,ali i padova. Evo krenula sam, polako, ali sigurno, koračam,   u meni odzvanja zvuk tih koraka. Hmm, opet ta jeza. Hvata me panika. Imam osećaj da padam, kao da se sve oko mene ruši, moje želje za srećnim životom. Tonem, a nemam za koga da se uhvatim.

         Odjednom osećanja se menjaju. Obasipa me  čudna želja za uspehom. Uspevam da se izborim sa negativnom energijom. Hejjjjj pa ja koračam bez straha, pa zar sam stvarno uspela ? Da, jesam. Uspela sam! Postajem ponosna na sebe, jer sam sama u svojoj glavi bez ičije pomoći odlučila da krenem putem koji nije lak. Znam, neće biti lako, ali jaka sam ja. Uspeću, jer ipak konci mog života u mojim su rukama.

         Irina Marina II 2 (mart, 2014.)

 

Oskar za režiju za film ''Moj život''  

        Krojač sam svoje sudbine, kovač onog što se na velikom platnu prezentuje ljudima koji neprimetno pokušavaju da komentarišu I kritikuju greške napravljene nespretnim rukama.

       Ne skidajući osmeh sa lica, ustajem sa velike plave stolice, prelazeći pogledom preko lica oduševljene publike koja aplaudira onome što ja nazivam svoj život. Mada se i nisam puno trudila, krojanje je išlo samo od sebe, ljubav je iz mojih ruku prosto tekla, suze iz mojih očiju su jednostavno padale osvetljujući crveni konac, čineći ga težim. A taj crveni konac se umotavao oko dimenzija, daleko, nasmejan, padao preko zvezda, vinuo se u obzor na horizontu gde se plavetnilo svetskih voda spaja sa neobazrivom lepotom bezgraničnog neba. Obmotavao se tako godinama, noćima, mučio se danima da prikačen na iglu prolazi kroz moje ruke čineći svet boljim mestom, dokazujući meni da se nada za bolje sutra isplati, gurajući me napred ka izlazećem suncu. Poklanjam se polako, sasvim sigurna da je režiser u meni odradio sasvim dobar posao, režirajući  film o životu jedne nespretne krojačice. Poklanjam se znajući da je moj crveni konac prošao kroz sve i svja. Znajući da se obmotao oko zemlje videći čuda, sada verujući u pravu ljubav, razmišljajući o svojoj nelagodnoj, ostvarenoj, neočekivanoj sreći, sudbini, radosti, bolu, čežnji, patnji. Razmišljajući o svemu onome kroz šta je morao proći, pretrpeti, prećutati, uraditi kako bi se sada našao na velikom platnu, ispred zelene procvetale livade, gde se narod okuplja gledajući nemo u sve ono što je umetnik u meni kreirao. Poklanjam se glamuroznom aplauzu, izrazima oduševljenja, gađenja, ponosa, iznenađenja i osuđivanja. Poklanjam se svemu onome kroz šta su jedne izmučene ruke morale da prođu kako bi ispustile prve suze, osetile znoj i miris krvi među drugim grabljivcima života.

       A zatim se uzdižem, podignem glavu sasvim ponosno, gledajući krupnim očima ka otvorenom nebu, ka belim oblacima znajući da sam svoj posao odradila fantastično. Znajući da će u mojoj memoriji biti urezani mnogi porazi, uzdizanja, ljubavi, napori, osmesi, mnoga prijateljstva, gradovi i priče. Znajući da je moje krojačko umeće, moja umetnost napravljena jednim crvenim koncem donela meni danas u rukama   Oskara za   Moj život. Nema vše klonuća zbog  onoga šta je bilo i nema   straha za ono  što me čeka iza ćoške.

                     Banjac Jovana II 1 ( mart 2014.)

 

               Pevaj, igraj do večeri!

''Hej! Ti, stranče! Jesi li za ples života? Odvešću te na bal boja, sreće,  smeha. Pođi sa mnom i pusti nek te igra vodi." Čuh te reči i naivnim koracima zaigrah...

Na putu do bala sve je bilo tmurno, tamno, hladno i mračno. Nisam bila sigurna da je ovo bila dobra odluka. Vrata su se otvorila. Zanemela sam. Dočekao me je "bum" boja, smeha, igre, veselja i zelenila...Svi su bili kao jedan, a opet svi su bili posebni na svoj način. Igrali su i pevali po stazama života. Uvukli su me u kolo. Plašila sam se da ne bih znala igrati kao oni, ali sam ipak pokušala. Na samom kraju kola bila je devojčica u dugoj roze haljini prepunoj sjaja i šljokica, dok je na početku životno kolo predvodio stariji čovek sede brade obučen u uniformu. Svi smo pratili njegove korake. Naravno, bilo je i onih koji su slučajno "ispali" iz kola, ali na kraju su svi završili istim koracima. Okruživala me je priroda čiju lepotu do sad nisam ni opazila. Kolo nikada nije stalo, kao ni muzika. Na kraju večeri dolazili su novi igrači, dok su oni stariji odlazili, ali je za njima ostajala njihova uniforma, ordenje pa čak i stare pocepane nošnje koje bi nas stalno podsećale kakvi su oni igrači bili. Igrala sam neprekidno. Toliko sam zavolela svoje kolo i igrače koji su ga činili posebnim, da nisam  ni primetila da  sam na kraju kola -  predvodila sam. Svoj poslednji ples odigrala sam najbolje što sam mogla. Okrenula sam se, a kolo je ostalo iza mene. Ostavila sam par stvari za sobom. Noge su mi bile kao ukopane. Nisam više mogla da igram. Muzika je i dalje svirala, a novi član je već zauzeo moje mesto u kolu.

Ispred mene se sad nalazila tama, gusta magla i mrak. Poslednji atom snage sam iskoristila kako bih malom dečaku u svečanom odelu viknula "Hej! Ti, stranče! Jesi li za ples života? Odvešću te na bal boja, sreće, smeha... Pođi sa mnom i pusti nek te igra vodi." Krenuo je za mnom onako nesigurnim naivnim koracima...

 Teodora Prole  II 1, oktobar 2013.

 

                         

           Душин (уз)лет

 

    Тражио сам је дуго, лутао безгранично, желео да прекинем, али наставих. Трагао сам јер нисам желео сам да се смејем, сам да шетам, сам да лутам. Нисам желео да останем играчка самоће.

    Дуго је трајало, али негде и некако сам је спознао. Прве речи биле су: ,,То је она“. Почео сам да осећам топлину унутар своје душе. Дланови су ми се угрејали, очи затрептале, срце заиграло. Превише леп осећај. Стајала је тамо неколико метара од мене, баш ту поред клупе, окренута леђима са раскошно дугом косом која је покривала њену смеђе-кожну јакну. Ветар је благо дувао, а коса заиграла. Мамила је моје срце на заједнички плес. Кренуо сам ситним кораком ка њој. Згазих неприметну грану . Чувши то пуцкетање, она се окрете. Бело лице зрачило је као Северњача. Водило ми је осећања баш као што је поменута звезда водила разне освајаче мора. Затрептала је очима. Оборила ме тим погледом који је представљао срећу. Те искре су веома јако светлеле. Колико сам већ сада заљубљен! Стао сам и такође одговорио заљубљеним погледом. Насмејах се. Њен осмех ме је тотално разоружао. Све сам се више заљубљивао у ту лепоту, грациозност и став среће. Изустила је: ,,Колико да те чекам?“ Нисам знао да одговорим, њен глас... Збунио ме је . Лепши  тон до тада нисам чуо. Пружила је леви длан са упадљиво црвеним лаком који је једва вирио испод јакне. Поново је проговорила: ,,Дођи.Време је да наставимо даље, али заједно.“ На то сам се и ја насмејао и  кренуо. Ухватио  сам је за руку, дупло мању од моје. Померио  сам један дугачак прамен њене косе шапатом: ,,Коначно смо ту, заједно, моја потрага је завршена.“

     Моја душа је добила крила, задовољно је почела да лети и осваја нове хоризонте света. Најлепша ствар је то што је поред себе добила још једну такву заљубљену, добру, верну и ведру душу. Ту су се наши путеви укрстили и желим да се више никада не разилазе.   

            Јовановски Мирослав II-4 (октобар, 2013.)

 

Odgovor na “Plač Serbije” Zaharija Orfelina

 

U školama   svakodnevno učimo o velikim junacima koji su istoriju   Srbije doveli do samog usijanja, ali sa njihovom smrću,  umrla je i naša nada za bolje sutra. Zašto?

            Odgovor je jednostavan. Nema potrebe žaliti za starom slavom i starim junacima koji jesu  junački izginuli, ali njih nema više. Moja generacija , kao i svi mladi ljudi u Srbiji, želi  da nas i našu prelepu zemlju izvedemo iz   senke stare slave i starog junaštva jer ona za nas   predstavlja nešto   čime se ponosimo, ali ne i ono za čim treba žaliti. Srbija treba ponosno da izađe iz senke prošlosti i da se suoči sa budućnosću . Ona ne treba da juri za modernim državama već da se okrene svom narodu.Treba da pruži nadu mladim školovanim srpskim sinovima koji ne žele da pobegnu iz svoje domovine,već žele da pomognu njenom napredovanju i usavršavanju. Treba da se ujedini i da se bori  sa neprijateljima jer iza nje stojimo mi, njena nada kojoj treba samo dati priliku da se pokaže.

            Sa ovim pismom, Zaharije, saljem ti i nadu da će Srbija okrenuti svoju glavu od slavne prošlosti ka nama, onih koji čekamo   spremni da se suočimo sa njenom budućnošću.

                                      Nemanja Dimitrijević II 1(jesen 2013.)

           

             Krila slobode

Kada ostanemo sami između četiri zida, sa svojim mislima, tek onda smo spremni da razmišljamo o svemu. Razmišljamo o problemima, o nečemu što nas muči, boli. Pitamo se zašto se to nešto nama dešava. Zašto je život ponekad surov, nepravedan. Zapravo, ko smo mi da Boga to pitamo, on je taj koji zna zašto je to tako.

Često pomislim  na sestru, invalida, kolika li je njena želja da drugačije živi? Koliko li ona želi da poleti svojim krilima, da oseti lepe stvari, da uživa u društvu. Kada pomislim na nju, shvatam da je moj život lak. Da moji problemi i nisu toliko veliki u odnosu na njene. Ponekad bežim od stvarnosti, od ljudi sa željom da sakrijem tugu. Setim se Tanje koja nije želela da drugi vide njen bol, da je vide tužnu. Ona skriva tugu zbog ljubavi prema Onjeginu, ja svoju, zbog sestrine nesreće. Bezbroj puta sam sanjala kako mi sestra trči u zagrljaj, grli me svom snagom. Govori mi da me voli. Ali iz toga sna uvek me budi mokar jastuk od mojih suza. Taj san pun je mojih želja koje se ne mogu ostvariti.

Ma koliko bilo tesko, ja idem kroz život hrabro, jer znam da je ona   pored mene. Ipak kopka to   jedno pitanje - kada će moj anđeo poleteti svojim krilima?

                    Jelena Trifunović II 2(jesen, 2013.)

 

 

 

         Krila slobode

Postoji period u životu kada mislimo da je život bezvredan. Postoje trenuci kada potonemo u sebe, odbacimo sve one stvari koje bi nam pomogle da shvatimo da ništa nije bezvredno, da možemo pomoći sebi. Ponekad živimo kao odvojeni od sveta, svega bitnog, kao da nigde ne pripadamo. Svakim danom nam se u glavi stvara misao o slobodi, o želji za nečim većim. Taj nas delić sekunde prožima na kratko, smiruje iskru želje u nama, ali ne zadugo. Naš duh želi još da putuje, ali je nemoćan da izađe iz kaveza u koji su ga zatvorile utvare stvarnog sveta. Taj duh se bori danima, sve dok mladost ne uvene, dok san o slobodi ne umre. Koliko smo samo puta pokopavali sebe, zatvarajući se između četiri hladna zida, stapajući se sa njima. Koliko smo samo puta mislili da smo bezvredni! Ali mi jesmo slobodni! Pogled, lep dan, utešna reč, osmesi dragih ljudi...sve je to deo slobode. Treba da živimo, da ne oklevamo. Na kraju krajeva, to jeste suština.

   Tijana Jovanović II 1 ( jesen 2013.)

 

 

 

        Imaš li smelosti da čuješ?

 

            Naša slavna Srbija polako propada.Kako opada privreda,tako imamo manje novca u budžetu.Uzimamo kredite i samo se još više zavaravamo..Ko nas potkrada?

            Imamo li smelosti da čujemo da nas, za, možda, nekih desetak godina, neće biti?Da će nas kupiti Rusi ili „preplaviti“ Kinezi? Po novom popisu stanovništva znatno je opao natalitet.Iskreno bih to pravdala manjkom para za život i razmišljanjem roditelja da deci treba mnogo toga da se obezbedi.Od mesta za stanovanje do novca koji će se potrošiti na garderobu, nameštaj...U ovom savremenom svetu će ih svi razumeti,pa i ja,ali šta je sa Romima koji žive u montažnim kućama ili u najboljem slučaju kao potstanari, a ipak imaju više od troje dece, pa i neki Srbi žive tako.Niko nema razumevanja ni potrebe da im pomogne.Dobijaju, možda, dečiji dodatak ili socijalnu pomoć koja je mala svota novca za izdžavanje porodice.Neki čak ni toliko ne dobijaju.Imamo li smelosti da čujemo da sve više mladih odlazi u inostranstvo da se školuje i radi zbog boljeg života,zbog boljeg obrazovnog sistema?Neki se vrate,ali koliko ih je?Još uvek slavimo ono što je bilo,ali šta je sa ovim danas?Ne možemo zauvek živeti u prošlosti.Treba da znamo šta se dešava zemlji,a ne da nas zavaravaju mediji zataškavanjem.Treba se suočiti sa problemom i naći rešenje!

             Prošlost smo preživeli i rado ćemo je se sećati,ali budućnost ćemo živeti i o njoj treba razmišljati i za nju se boriti.Za ono što je ostalo od nas, od Srbije...

              Ana Kovačević II3 (okt.2011.)

 

         Imaš li smelosti da čuješ?

   

 Ima li Srbija smelosti da čuje?Ima li smelosti da prihvata ljude različitih rasa,seksualnog opredeljenja,ljude koji su prosto drugačiji od „prepisanih“ društvenih normi?Ili se  to pak nikada neće dogoditi?

             Ovih dana vrtela se svuda galama oko gej parade.Dok sam slušala raznorazne govore,žalbe,pridike i strahovanja vlasti šta će se dogoditi,pomislila sam:„Koliko su ljudi zaista spremni da idu protiv nekih stvari?“

Homoseksualci su za mene sasvim obični ljudi i moja mama je jednom izjavila: „I oni su ljudi kao i mi,to šta rade u krevetu, ne tiče se nas!“ Tada sam i sama shvatila da treba da imam razumevanje i poštovanje za sve i svakog.Romi ili bilo koji čovek danas na našim područjima,sa različitom bojom kože,nije kriv što je takav i ne treba da ga je stid.Možda tamo negde - na kraju sveta neki naš čovek, ili ti Srbin,doživljava istu diskriminaciju.

Ko je toliko jak da zabrani nekome da izađe na ulicu uzdignute glave,jer je i sam ponosan na to šta je i ko je,kao što se i mi sami ponosimo na to šta smo mi sami?

Vlast se zamera i boji se nereda,a ljudi koji besne sa zlom u očima čekaju te jadne ljude na ulici. Oni nemaju nimalo pameti. Jedno divljaštvo koje oni nazivaju velikim Srpstvom se budi u njima,a tu verujem nema nimalo Srbije.Oni nisu Srbi ako žele nekoga da isprebijaju do krvi, pljuju i ponižavaju pa, možda, čak, da bi pokazli kako oni navodno štite naše srpstvo, i ubiju.Zapitam se tako ponekada zašto ljudi  ne žele da otvore oči pred stvarima koje život donosi  i zaključujem da iza toga,iza svih tih velikih i hrabrih ljudi, stoji samo jedno - STRAH!Nisu spremni da ne veruju u predrasude,nisu svesni da su se te stvari možda ranije dešavale,za vreme njihovih predaka ,istih Srba koji nikada ne bi ukaljali obraz države.Ljudi su slepi i veruju u laž,veruju samo u to što im neko, ko je na vlasti ,podmetne.Srbi u celini su jedan neverni Toma,veruju u ono što vide (a šta stoji iza vlasti i ostalih ljudi koji su moćni ?),a bave se kriminalom i ostalim zločinima koji je javna tajna.Narod ne zanima stvarnost i oni samo žele da do smrti sačuvaju nešto što je već odavno izgubljeno.

            Apelujem na sve da podrže slobodu i moć opredeljenja.Ne deskriminišite ljude,jer možda ćete i vi jednom baš od vašeg naroda,doživeti isto.Boja,jezik i seks,ne čine čoveka.                                                                                      

                                         Sara Perišić II3  (okt.2011.)

 

  Volim te kao Petrarka Lauru što voleo je

 

             Odjednom, neočekivano, pojavi se osoba koja ti promeni život.Od trenutka kada je ugledaš, znaš da je ona prava.Pri svakom pogledu srce hoće da iskoči.Ali ta ljubavi je platonska.Ceo život misliš i voliš tu osobu, a ne poznaješ je.

            Volim ga, volim ga, volim ga!Razum neće da sluša.Jednom kad ugledaš te oči, nalaziš se tri metra iznad neba.Te oči koje su boje meda zauvek zapamtiš.U hladnim noćima poželiš da je kraj tebe, da podeliš ljubav sa njom.Iz glave nam ne izlazi, šeta lagano po mislima. „Eh, da si samo tu!“ Sada potpuno razumem Petrarku.Jer „zauvek“ nije dovoljno.Nemam snage da se suočim sa njom, svojom ljubavi, pa da doživotno patim.Jedan prolazak pored njega dovoljan je da pretvorim dan u noć.Ljubav tinja kao plamen…Polako…I ne dozvoljavam da se ona ikad ugasi.Ali opet, on je nekako nedostižan.Samo je njegov zamišljeni lik tu kraj mene.Meni je i toliko dovoljno, za ovu ljubav.

            Ma koliko god ova ljubav bila slepa, za mene je duboka i čista. Ni moja ljubav se neće ugasiti baš kao i Petrarkina prema Lauri.

                                   Isidora Jović II3 (okt.2011.)

 

 

 Volim te kao Petrarka Lauru što voleo je

 

            Sve je počelo kada sam te ugledala na stanici. Još tada sam bila svesna da je ta ljubavi nemoguća, ali to je bilo jače od mene.

            Prolazio si pored mene sa uzdignutom glavom,  nisi me ni pogledao.Tvoje smeđe oči bile su uperene negde u daljinu, dok ti se svaki pramen crne kose presijavao na suncu.Svaki tvoj pokret bio je lagan, kao da si lebdeo.U tom trenutku sam se zapitala da li te je zabolelo kada si pao iz Raja?Za mene ti si anđeo, jednostavno zračiš božanskom toplinom.Od tada sam počela da mislim na tebe i danju i noću, da se raspitujem ko si, jer ti ni ime nisam znala.Dok sam šetala gradom, činilo mi se da je svaki dečko koga ugledam sličan tebi, kao da si to ti.Nije mi bilo bitno da li nosiš markiranu odeću ili neke najgore krpe.Nisam znala kakva si osoba, jesi li zao ili dobar čovek, ali sam bila sigurna da si nešto savršeno, bezgrešno.Mogla bih da sedim pored tebe, samo da te gledam, samo da pričam sa tobom, bez ijednog dodira, gubeći se u tvojim očima. Kada bi me makar pogledao, ali ja te sigurno ne zanimam.Ne znaš ni da postojim.Ipak, kad god te vidim, uvek mi izmamiš onaj tajni osmeh.Ne prestajem da mislim na tebe, na tvoje oči, kao dva ogledala.Bila bih presrećna kada bih ja bila u njima, kada bi ti mene voleo kao ja tebe.Tako čisto, bezuslovno, bez ijednog dodira ili izgovorene reči.

            Nikad neću odustati od tebe, jer možda me baš taj zadnji pokušaj dovede do cilja, do tvoje ljubavi.

                                            Anđela Matović II3  (okt.2011. )

 

................................................................................................................................................

 

        Radovi sa pismenog zadatka ll 4  od 18.10.2011.

 

PUT

 

Dosta i dosta takvih ima

što širokim putem putuju svoj život,

ama uska su vrata i tesni put je

kojino uvodi ljude u život

i malo je koji ga nahode.

                             G.S. Venclović

 

      Biram uski put, Kristina Dinić

 

            Sve je to počelo kad sam krenula u prvi razred.Polako,postepeno sam počela da se gojim.Jela sam sve više testa,slatkog,pila sam dosta sokova. Polako je sve to počelo da prelazi granice normale.Svake godine bila sam sve deblja i deblja.Jela sam jako puno i, naravno,uživala sam u tome.Dok sam u školi, samo sam milsila o tome kada ću da dođem kući i da jedem.Znala sam da mi je mama spremila nešto lepo,ukusno,sočno.

            Ali jednog dana svemu dođe kraj.Bio je to 13.1.2010. kada sam odlučila da počnem sa dijetom.Za svoje godine imala sam mnogo,mnogo više kilograma nego što treba.Smetale su mi.Osećala sam se teško.Znala sam da je najbolje za mene da smršam.Počela sam da jedem manje,iz ishrane potpuno sam izbacila hleb i slatko,jer je to nešto što sam jako volela i za šta sam znala da me je toliko ugojilo.

U početku mi je bilo jako teško.Plakala sam danima gledajući moje kako sve što ja ne smem, oni  jedu.Pomislila sam,kako je njima sada lepo,uživaju,a ja ne smem.Bila sam čvrsta u svojoj odluci da ću smršati pa sam istrpela .Kako su dani odmicali želja za hranom se smanjivala,ali i kilogrami su se topili.Na vagu sam stajala skoro svakih pet minuta,jer nisam verovala da imam sve manje i manje kilograma.Osećala sam se jako srećno i zadovoljno.Nekada sam i uzela nešto što nisam smela,ali ne u onim količinama kao pre.Nakom osam meseci ja sam imala trideset kilograma manje.Nisam verovala.Bilo mi je sve to čudno,samoj sebi sam bila drugačija.Ljudi iz moje okoline me nisu prepoznavali.Na ulici su me zaustavljali i divili se,niko nije verovao da sam to ja.Svima sam bila čudna. Kada su me hvalili i divili mi se,to mi je veoma prijalo.Ali mislim da u svemu ovome ne bih uspela da nisam imala podršku porodice i prijatelja.Oni su bili uz mene sve vreme.Dosta ljudi me je pitalo za dijetu, dala sam im recept.I oni su želeli da pokušaju, jer su videli da je neko uspeo u tome.

Danas imam mnogo manje kilograma nego pre.Verujem da sam mnogo zdravija.Ne jedem testo,slatko.U mojoj ishrani je sada mnogo više voća,povrća,žitarica..



    Biram uski put, Miloš Đikić

 

            U životu imamo jedinstvenu priliku,priliku da biramo između širokog i uskog puta.

            Široki put bi bio utaban i vrlo poznat put, jer većina ljudi ide tim putem koji je lakši.Ja biram uski put,nepoznat,naporan i trudim se da budem poseban.Samim odabirom mog budućeg zanimanja krećem na jedan od uskih puteva.Moj put je oblast medicine.Dosta je naporan,mnogo gradiva, dosta učenja i razumevanja je potrebno za ovaj put, ali pre svega je neophodna humanost i volja.Rad sa drugim ljudima kojima je teško i koji su bolesni je vrlo naporan,ali mi smo tu da im pomognemo.Naša volja i želja treba da ih ohrabri za dalje! Takođe mi smo ti na koje dosta ljudi treba da se ugleda,naša pravilna higijena,pravilno držanje tela, zdrava hrana treba da bude primer drugima kako bi lakše i bolje živeli.Međutim ovim putem je teško hodati! Puno je prepreka o koje se možes lako saplesti i pasti. Primer je zdravstvena nega koja je vro teška i nerazumljiva,ali je glavni predmet i naš posao zavisi od nje,zato je moramo znati u svako doba dana ili noći. Pravilno neprimenjena nega može dovesti do lošeg ishoda koga se svi mi plašimo! Zato pamet u glavu, redovno učimo, sa razumevanjem,jer niko od nas ne želi da nosi nekoga na duši.

    Ja na svoj put krećen hrabro,spremno , podignute glave i otvorenih očiju,ali pre svega obazrivo!

 

   Biram široki put  , Jelena Stojanović

 

            Hah !Sedim nagnuta nad  papirom i ne znam kako i šta da pišem. Pitam se,da li je to zato što uopšte ne znam kojim putem krenuti.

            Smatram da u životu treba raditi ono što mislimo da je u redu,bio to uski ili široki put. Ako se pod uskim putem podrazumeva zdrava hrana, rekreacija,dijeta,onda sigurno ja ne idem tim putem. Zdrava hrana? Život je jedan i treba jesti ono što volimo,a ne mučiti se nečim celog života. Hrana koju ja jedem je i voće i meso, jednostavno sve ono što volim. Dijeta, ja nemam razloga za tim! Rekreacija,naravno,ali sve u normali. Iskreno, ja mislim da idem širokim putem. I stvarno se divim onim ljudima koji izdržavaju, menjaju svoje navike, kako bi uspeli, divim se onima koji jedu zdravu hranu i rade još još puno toga za svoje zdravlje. Ali opet mislim, treba raditi ono što volimo,ipak je život jedan i nema repriza. Mi koji idemo širokim putem, mislim da ne uništavamo nikog i da radimo ono što volimo,a naravno uživamo u životu. Možda to nije dobro za nas i naše zdravlje,ali opet ne primećujem da ovi koji idu uskim putem žive duže od nas. Svi smo mi ljudi,pa kako smo nastali, tako ćemo i umreti. Ništa u životu nije večno, pa tako nismo ni mi.

            Možda ja grešim,možda ne razmišljam kako treba,ali isto tako ne treba uništavati svoje snove i želje. Tako da, ljudi, radite i jedite ono što volite,jer posle možda  nećeti imati priliku da to izmenite.

             

                                                                  

  Biram široki put, Sunčica MIlenković

 

            Postoje dva puta: široki,kojim ide više ljudi i uski kojim ide manjina.

            Milsim da nekada, ona većina na širokom putu zavidi onoj manjini na uskom putu.Oni na uskom su mnogo hrabriji i ja im se divim. Iskreno,mislim da ih je Gergelj sve povukao na pravi put. Puno volim životinje i zato ga podržavam,divim se jer već godinu dana ne jede meso. Svaki dan slušam njegove priče i znam koliko mu je stalo do toga,ali nismo svi dovoljno hrabri za takav korak. Nikada ne bih povredila ni jednu životinju,ali,nažalost,idem onim širokim putem. Znam da svako ima pravo na odluku,ali to je žalosno. Svaka čast izuzecima. Nadam se da će Gegi ostati svestan i nastaviti da vodi ljude na pravi put. Naravno,tu se našla i Kristina koja je uspela da pođe uskim putem. Ne poznajem je dobro,ali mi je drago da je uspela u onome sto je želela. Postigla je rezultate. Sada se bolje oseća ona i njeno telo. Svaka čast!

             Iako većina ide širokim putem,budite vi oni koji ćete ići uskim! Uvek ima nešto što možete učiniti,da biste postali pešak uskog puta.

 

                                 

  Biram uski put, Bojana Šuput

            Koračamo utabanim stazama nesvesno dozvoljavajući da nam društvo nametne svoje standarde, plašeći se ismejavanja...
    I tebe drugovi ponekad „zezaju“,govoreći ti da si „štreber“? Često mi se zbog toga dešavalo da ne želim da se javljam na času kako bih izbegla neumesne komentare.Shvatila sam kasnije da nije vredno truda takvo moje ponašanje. Mislim da znanje ne treba da se ismejava,j er ono umnogome određuje našu budućnost.Zato sam odlučila da ću se pre boriti za svoj uspeh učenjem, nego što ću se truditi da se prilagodim društvu. Ima dana kada posustanem, pomislim da li se vredi boriti (učiti), ali moji snovi i želje me vuku dalje.Drago mi je što u tome nisam sama, ima mnogo ljudi koji dele moje mišljenje. Puno je i onih koje sam svojim postupcima navela da krenu uskim putem.Ponosna sam na to.
             Mada,mislim da je u današnjem iskvarenom svetu težak uzak put, teško je biti svoj. Nagledala sam se toliko ljudi koji su isfolirani, dvolični, umišljeni. Sve to samo kako bi se prilagodoli okolini.To je zaista tužno.U svemu tome mnogi zaborave ko su,šta su i šta zaista žele.
            Savetujem drugima da svoj život uzmu u svoje ruke. Krenite putem koji pre svega čini vas,a ne druge, srećnim. Samo tada možeš biti zadovoljan sobom i možeš ostvariti svoje snove. A drugi, drugi će svakako pričati i pokušati da te povrede.To ne znači da treba da posustaneš,  to treba da ti bude podsticaj da nastaviš dalje.
            Per aspera ad astra! 
                                

  Biram uski/široki put, Nikola Filipović
     
            Tokom čitavog života, čoveka prate mnoga iskušenja i izbori koji ga mogu sputavati i odvesti na „pogrešan put“ i u kojim često prevagnu čovekova „glupost“ i radoznalost kao i težnja za nečim materijalnim što je njemu kao smrtniku nedostižno.
            Da li će neko krenuti širokim putem popločanim grehovima hiljada drugih sputavajući sebe nagomilavanjem pregršt grehova (koji su ga bukvalno zarobili i nedaju mu da diše) ili će, možda, kojim slučajem krenuti onim uskim putem popločanim istrajnošću i verom koja ga održava na tom putu? Uski put nije namenjen svakome, on je samo za one sa čistom dušom i dobrim srcem kojih baš i nema puno na ovom svetu,zato što preostala populacija žudi za materijalnim zadovoljstvima i društvenim statusima koji ne vrede ništa manje od tog samog širokog „iskvarenog“ puta.Što čovek više žudi za ovim svetom i njegovim materijalnim bogatstvima, sve više tone u jamu očaja i samosažaljenja što otežava odricanje od svih tih bezvrednih stvari radi jednog duhovnog stanja kojim bismo bili bliži ulasku u Raj i samom našem tvorcu, Gospodu Bogu.
             
            Interesantna stavka je da su skoro svi svetitelji hodali jednim uskim putem, kroz meditaciju, telesno i duhovno pročišćenje, očistivši svoje duše od sitnih požuda, strasti i grehova, dokazujući da su vredni pokajanja, izdvajajući se od tvrdica, rasipnika, izdajica, sladostrasnika, jeretika, mnogobožaca, ljubomornih i prezrivih ljudi, kao i prevaranata.

            U svakom od nas podsvesno postoje shvatanja i razumevanja uskog (pravog) puta i širokog puta ( put kajanja,grešnika). Na nama je da taj put mudro i izaberemo i koristimo kroz ceo naš život.
                  

  Biram uski put, Mladen Jovanović

            Svako od nas bira svoj put, neko ranije, a neko kasnije.
            Ranije sam išao širokim putem, putem koji bira većina ljudi,ali mislim da sam nesvesno krenu na široki put prateći većinu svojih drugova.
            Veoma dugo sam išao širokim putem i nedavno sam shvatio da je to veoma loš put, a shvatio sam to uz pomoć druga koji duže vreme ide uskim putem.Shvativši da je široki put veoma loš i da je od mene napravio nezdravu osobu, odlučio sam se za zdraviji, uski put.Taj put je veoma težak za mene, ali ja sam uporan i istrajan. Mislim da ne bih uspeo bez podrške porodice i druga, kao i razredene. Zahvaljujući uskom putu,osećam se  zdravijim, opuštenijim,veselijim, mršavijim i svesnijim.Uz pomoć druga naučio sam puno principa zdravijeg života. Počeo sam i da radim jogu koja je veoma zaslužna za moje osećaje. Počeo sam da držim dijetu koju mi je dala drugarica.
            Mnogo ljudi zaobilazi uski put, neko nesvesno,a neko i namerno. Zaobilaze uski put najčešće zbog toga što je veoma težak i zahteva puno odricanja, ali ta odricanja su veoma korisna.
            Mislim da svako treba da izabere uski put,jer su staze uskog puta mnogo sigurnije nego širokog puta, biće mnogo manje mržnje među ljudima, nasilja, tuge, ali biće više ljubavi,sloge, a gde je sloga tu je i pobeda.
                          


  Biram široki put, Silvija Radosavljević

             Ne želim da se razlikujem od drugih i zbog toga biram široki put, put kojim svi idu,  koji je već utaban i izgažen, jer kada bih gradila svoj neki uski put, ljudi bi me gledali čudno i ne bih se uklopila u društvo, barem imam takav utisak, mada nisam probala, a možda ću početi da gradim neki uski putić.
            Širokim putem idu ljudi koji ne žele da menjaju sebe i svoju ličnost nego žele da ostanu takvi kakvi su i njihovo svetlo na kraju pećine se vidi i blizu je, dok ljudi koji bi želeli na neki način da se razlikuju od drugih ljudi i hteli bi da idu uskim putem, moraju prvo da ga sagrade. Treba da prođu kroz razna iskušenja i da se odreknu svega i svačega da bi išli takvim putem. Takav put baš treba da se izgazi i svetlo ljudi koji idu takvim putem, na kraju pećine se ni ne vidi. Naravno, ne pišem ovo iz ličnog iskustva,već sam slušala „ispovesti“ druga iz razreda koji je već izgradio svoj put i sad uzdignute glave korača tim putem.
            Ipak,ostajem pri svom,idem širokim putem do kraja života. 

............................................................................................................................................

 

    Ostrvo snova

                San – neobjašnjiva pojava, nastaje spajanjem slika iz prošlosti i iskrivljenih slika samoga sna. Te su slike  pune energije, one su daleko od našeg života , ali  mi njih želimo kao njegov sastavni deo.

                - Gde se nalaze snovi?

                - Na ostrvu snova!!!

                To bi ostrvo bilo mesto slobode, sreće...To je mesto gde možeš biti uspešan bez truda, voljen bez zasluge, gde možeš biti svoj bez zakona.

                Ali ostrvo snova nije i ostrvo bajki gde sve ima svoj srećan kraj. Na ostrvo snova odeš, kad svakodnevnica postane preteška, i, na žalost, vratiš se po buđenju.

                      Nebojša Kaluđerski  II 1   (mart, 2010.)

 

  Волим те љубављу Дантеа према Беатриче

            Полако одрастам и почињем да схватам много штошта.После многих лепих ствари које су ми се догодиле,напокон сам се и заљубио.

             Не знам какав је то сјај у очима те црнокосе девојке,румених образа,божанственог осмеха,белих блиставих зуба попут низа бисера.Још увек ми није јасно зашто баш она,поред свих лепих девојака.Вероватно зато што је она за мене нешто посебно,нешто величанствено.Можда остали који је познају то не увиђају,али ЈА то знам.

            Сваки њен поглед значи ми све.Сваки њен осмех  даје ми моћ да пребродим све препреке које ме чекају у животу.Свака њена реч,па и најобичније "ЗДРАВО",даје ми инcпирацију да наставим даље, да се не осврћем за собом, да заборавим на поразе  и све лоше ствари.Њен глас,нежан попут најнежнијих звукова харфе,прати ме гдегод да кренем.Када сам нерасположен, довољно ми је само да помислим на њен сјај у очима и одмах ми се враћа осмех на лице.

          За њу бих дао све.Дао бих јој све петице и тројке,четворке и двојке.Дао бих јој своје срце,дао бих јој своју младост,своје детињство,све лепе тренутке које сам до сада доживео,све бих дао за само један загрљај.

         Понекад ми дође да јој приђем и кажем јој:"Волим те!"Али то „волим те“ можда неће схватити онако како ја желим.Можда ће се наљутити,окренути се и отићи далеко од мене и мог срца,а то би за мене било превише.Тада би се мој свет распао,сви би моји снови пропали.

        Док пишем овај састав,гледам кроз затворени прозор моје учионице,  поглед допире до опалог лишћа Народне баште.Туга у мојим очима није због те јесени,јесен дође и прође,туга у мојим очима је због те омалене црнокосе девојке,чије име не желим да вам кажем.Могу ја њу назвати и Беатриче и Дулчинеа,али ће она за вас остати само мала црнокоса девојчица.

       Као што каже наша најпознатија песникиња:

"Дођи! Снови  моји у густоме роју према теби лете.

Дођи!Без тебе се пати!

Дођи!Све крај мене осмех ће ти дати

и у свему чежњу опaзићеш моју!"

            SINIŠA PETKOVIĆ   ll 2 (okt.2009.)

                      

       Донкихотско виђење живота                                                                                         

                    Већина људи у животу иде широким путем.Гледају да од рођења постану неко и нешто у животу,да створе брак,дом и децу и да ту децу изведу на прави пут,Међутим,Дон Кихот је имао другачији поглед на живот.

                     У данашње време људи су спремни свашта да ураде.Урадили би било какву неправду само да би стигли до свог циља.Дрогирају се,опијају,пуше само да би постали "фаце" у свом друштву.Мало је њих који не иду таквим путем,мало је њих који иду уским путем,мало њих води живот као Дон Кихот.

                   Дон Кихот је имао другачији поглед на живот.Он је у свом свету имао љубав,срећу,поштење,правду...!Желео је да промени свет,да га начини бољим,поштенијим...Данас у нашем свету такве људе називају лудим,бескорисним,глупим....Данас људи гледају једни друге.Дон Кихот се у свом свету борио са разним чудовиштима.Данас се људи боре за власт,што подраземева новац,славу!

                 Из свега видимо да је Дон Кихот уствари једини нормалан,он се борио за правду...А ми?!?За шта се ми боримо?!?Ми се боримо за безвредне ствари...Ми смо уствари ти који су луди!

                  GORDANA GAVA ll 2 (okt.2009.)

 

     Moje selo

                    Zašto mi nosiš lišće? Ko ti je rekao  da diraš to uvelo , žuto lišće koje je na onoj grani dočekalo svoju starost, što diraš kad je ono deo mene? A šta mi zauzvrat nosiš?Sneg? Ne, ne dolazi, zaledićeš mi srce, dušu. Ja sam samo cvet koji umire kada ti dođeš, ti si moj najveći neprijatelj.

                E, moj druže, ti lipo visoka, što sa iste zemljice vodu pismo, i tebi su dani odbrojani, i ti ćeš na zimu svenuti. Svenućeš  k’o junak u boju kad ti kosu stanu vući huligani, kad ti nokte stanu sekirom rezati. Tako se i ja osećam kad surova i hladna zima dođe. Krećem na put , nit’ znam kud ću , nit’ znam s kim ću, ali put bez povratka je.

                Retko viđam u poslednje vreme ljude na ulici, a ako, pak, i ima nekog, taj sigurno cepa drva. Zar na toj hladnoći sekira seče? I ruke bi se zaledile i noge ne bi izdržale teško telo, a ona bez milosti seče drugova naših tela... Kao da joj nije žao što poseče celu šumu našu, što ću uskoro ostati bez društva... I još se čudim što surov gospodar meseca decembra odnosi pčelice što krupne bisere behu brale s livada naših, kada svemirci ove zemlje uništiše našu prirodu.

                Selo moje polako postaje pustoš jer u njemu sve aga do age, ako nije aga, onda je njegov sin. A rečica na kojoj ljudi ranije behu pecali...šta reći?! Ranije su znali naći i upecati neku zlatnu, sjajnu, bajnu ajkulu što želje ne ispunjava, a sada , kako vidim,  izvuku poneku konzervu, ubacuju tu novčić, ne bi li im se ispunilo zamišljeno. E, moj druže, u ovom selu  sve je  tužno i ružno, a kad postade malo lepše. uništiše ga Tatari kao malo vatrice što tinja. Kuće su ti najbolje, komšije se klade čija će prva da padne, ali dobro, biće bolje, jednom... Na jednoj polomljena vrata, na drugoj prozor fali, ali , nema veze, važno je da u svakoj kući zvoni bar pet mobilnih. Pa nije ni čudo što nam je takva okolina, kad u njoj žive varvari, a ne ljudi.

                I još nešto , druže moj, kad me ne bude bilo, pozdravi mi prijatelje naše i neka se čuvaju ove hladne i surove zime, koja odnosi sve , a za uzvrat ništa ne daje.

            Gordana Stanojkovska   II 4  (dec.2009.)

 

      Црни биво у мени 

                       На свету има бољих и лошијих људи.Свакако да добре људе више поштујемо и волимо.Сматрамо да су добри због неких особина које нам се допадну код њих,али углавном не размишљамо да и особа која личи на анђела,није анђео.У сваком човеку има зла.

                       Неко га вешто потискује,неко га крије претварајући се,док неко ужива у томе да повређује друге.У коју групу спадам ја?Да ли могу да признам да сам ја зла?

                      Умем да будем себична,да понекад искористим ситуацију да бих добила оно што желим,када ме неко повреди да га мрзим.Па... мислим да је то зло у мени.

                     Признајем,има га,али ја нећу остати зла,јер не желим то.Трудим се и увек ћу се трудити да у борби између добра и зла,победи добро.Верујем да сви можемо бити добри,ако пођемо од себе,ако посматрамо себе и поправљамо своје грешке,ако верујемо и волимо Бога,без обзира ко смо и одакле смо.

                   Једно је сигурно,увек ће постојати добро и зло и никада нећемо бити ни потпуно добри,ни потпуно зли.Ја се нећу трудити да будем анђео,јер и када бих то могла бити ,на земљи би ми поломили крила.Када морам да се браним,показаћу и лошу страну,али када у некоме препознам трунку добра,даћу све од себе да бар личим на анђела.

                       Сандра Стојков II-2 ( okt.2009.)

 

      Crni bivo u meni

                  Verujem da zla ima u meni.U suštini,dobar sam čovek,gajim lepa osećanja,činim dobra dela svakodnevno,a onda, kada mi najdraže osobe zabodu nož u leđa,jednostavno poludim.

                  Imam 16 godina,sitne sam građe,svetla kosa,zelene oči...ljudi me vole.Kada me izdaju drage osobe, ceo svet mi se ruši,put ispred mene podseća na mračnu dolinu,put ka smrti.Loše se ponašam,izgubim poštovanje prema majci,komšijama,ostalim prijateljima,ignorišem ih sve,tretiram ih kao kučiće.U školi nije ništa bolje.Ophodim se prema profesorima sa tolikom dozom ironičnosti da se ne mogu prepoznati.Npr.:"Profesorka,baš vam je divna frizura!"A ona na to kaže:"Jao,puno ti hvala."A ja u sebi mislim:"Kako je glupa,frizura joj je odvratna!"

               A i inače volim da teram inat kada me spopadne crni bivo.Kada se posvađam sa devojkom kao kreten ne želim da joj popustim.Moram ja da joj se svetim.Zamoli ona mene da se nađemo u malom parkiću pokraj njene kuće,a u parkiću samo dve male žute ljuljaškice i jedna ugaona klupa za bake i deke.Sedi ona sama na ljuljašci,uplakana...i zapeva mi:"Srećo,volim te...ti si sve,sve što želim za sebe!" Umesto da me ti stihovi odmah emotivno obore,ja nju ležerno oteram u ... kažem joj:"Glupačo,ne obraćaj mi se,ti si mene ostavila...zar se ne sećaš!?!"

              Sve bi ovo bilo super kada bi bila istina,ali nije.Baš dobro lažem i mislim da sam upravo pronašao crnog bivola u sebi.

                 RADOJIČIĆ VUK  II-2 (okt.2009)

 

Crni oblak nad mojim selom

 

„Selo moje lepše od Pariza“

crni dim nam duše nagriza.

Starčevo, moje rodno selo,

moje selo, skoro uvek belo,

belina se spušta do zemlje,

nikom tada drago nije.

 

Rafinerijo, prokleta da si!

Zašto manastir upropastila si?

Zašto ljude sahranila si?

Zašto smeh sa lica skidaš?

Zašto sreću ne darivaš?

 

Crni dim u plućima,

 još crnje misli u glavama,

mnogi ljudi suze rone nama.

Zar pare čine čuda?

O, Srbijo , da li si luda?

Pare ne donose sreću,

ja ovakvo selo neću!

               Milica Stevanović   II 4  ( dec.2009.)

 

          „SLOBODU HOĆEŠ SAMO SEBI" (Puškin)

 

     Sloboda... Sjajan je osećaj kada znaš da možeš da misliš i radiš šta želiš. A šta je sa onima koji nisu stigli da saznaju šta ta reč znači, a sloboda im je već oduzeta?

     „Zašto se uvek zavučeš u sobu kada se dotaknem te teme?“ ljutito ga je upitala. „Kad god započnemo neki razgovor, stalno isto. Ne mogu više da te slušam, prevršila si svaku meru!“ Trudio se da bude smiren. „Da, najlakše je otići, pobeći od problema i ostaviti ih tako nerešene“, vikala je. Sve je izgledalo kao jedna uobičajnan prepirka, dok se nije čuo tresak vratima, udarac stolice o pod i lomljava stvari. „Zar misliš da ćeš me time ućutkati i izbrisati prošlost?“ dobacila je kroz suze. „ Ućuti, zadaviću te!“ siktao je kroz stisnute zube. Tako je nastalo ono što se svakim danom u toj kući dešava. A on, on je sklupčan sedeo i drhtao ispod stola, svi ti zvukovi i vikanje probijali su mu uši. Trudio se da misli na svoju zvezdicu koju je svako veče posmatrao kroz prozor  sobe, kojoj se molio svako veče. Nadao se da će je jednog dana dostići, da će postati kosmonaut. Već danima ga već niko ništa ne pita. Nikoga ne zanima šta se njemu, tako malom, vrzma po glavi. Te večeri je izgubio zvezdicu, prekrili su je crni oblaci, puni kiše, oblaci koje ne može sam da skloni. Mesec je sakrio crni, kišni oblak, a sunce koje ih može spasiti, zašlo je. Da li će ponovo izaći i oterati oblake? Sva deca se  na igralištu igraju, a on razmišlja ko će skloniti crni oblak koji se nalazi između sunca i meseca i time osloboditi njegovu zvezdicu.

     U njegovim očima još uvek se vide lopte njegovih drugova kako odskaču, a njegova lopta...njegova lopta je stala.

                 Ksenija Miličević II-2  (2005)

         Veče

            Biva prohladno.Dok sedim na terasi stare planinske kuće lišće koje biva naneseno oštrim vetrom kao  suvo zlato  pada u moje toplo krilo, baš na  topli džemperić za moju malu „Crvenkapicu“.

            Ova jesen može biti tako tužna. Ah, kako sam joj samo lep džemperić ištrikala. Dohvatam se štapa, baš onog lipovog, koji mi je on napravio.  Koliko je samo ljubavi tu bilo da gotovo mogu da osetim njegove snažne ruke.

            Rekao je da će se vratiti, Bože ,zašto li ga još nema. Neko mora da bude prvi. Bože, pusti ga, obećao mi je još pre toliko leta... Više se i ne sećam... Miris stare lipe još se oseća u kući iako joj je pozna jesen otela  suvo lišće. Sada sam tamo sama. Nikoga nema da se našali, da upita za zdravlje, ali ja imam razumevanja. Neka ih mladi su, puni života, pa naravno da ih više privlače lepše i življe stvari. Zaista se divim sebi, toliko toga sam naučila! Eh, šta sve kroz ovaj život nisam prošla! Ali ne mogu da poverujem da sam stara, sve mi se čini kao tren. Hej, neka me neko uštine da vidim da li sanjam. Jesam li ja još ona devojčica sa zlatnom talasatom kosom koja juri kroz život?! Davno je to bilo... Ali bilo je lepo...

            I tako dok sedim u stolici za ljuljanje, sećam se davnih i lepih vremena. Samoća je tako hladna, hladnija od ovog planinskog vazduha... Samoća je tako tamna ,tamnija od ove večeri koja se spušta...

            A ja sam tako sama....

            Znam da će uskoro doći, ne on, već moja deca i njihova deca. Živim još za taj trenutak. Dušo moja, ne, nisam ljuta, znam ja da Bog nikada ne bi pustio najlepšeg anđela iz raja, tamo me čeka.

            U daljini se čuju zvuci automobila. Pa neka su i miljama daleko poznaću taj ton. Stižu moja deca!!! Mislima ih zovem: „Hajde, dečice,ovamo! Evo vaše majke!“. Rukama raširenih ih čekam. Ali sve tiše i tiše ih dozivam, jer mi u ovom trenutku nešto drugo odvlači pažnju.

            Kakav je to šum? Kakva je to belina? Kakav je to sjaj? Ovaj tunel je tako lep i prijatan. Iako sam sama, ne plašim se. Svetlo postaje sve jače i jače, ne to nije svetlo njihovog auta koji se probija kroz gustu planinsku tminu, to je nešto neopisivo, divno, uzvišeno...

            Čujem glas moje male unuke koja srećno uzvikuje moje ime, sigurno joj se dopao džemperić... ali meni je toliko lepo ovde da ne mogu da se odazovem...

            Stamenković Ivana II2 (2004.)

 

Members Area

Casovi srpskog jezika i knjizevnosti

- za osnovce 

- za srednjoskolce

- za studente Filoloskog fakulteta         

   tel. 061 6378056      

Novo!  Časovi preko skype-a, uplatom na žiro račun

          

Tumacenje snova

         Kontakt

Recent Blog Entries

Recent Photos

Webs Counter

Newest Members