Spirala svetla

C

Pismeni zadaci    III razred                                                     

  

    Sadržaj stranice:

                             1. Primeri tema za pismene zadatke

                             2. Najbolji učenički radovi

 

1. Primeri tema za pismene zadatke

 

Žal za mladost Bore Stankovića

KUDE, Koštan ?!

Čeznem da ti kažem ...( tragom stihova Desanke M.) 

Žena ( tragom Dučića, Rakića, Disa...)

"Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.." Dis

Tajanstvena pesma života

Trinaesti apostol (o izdaji )

 Ali ja više nisam ja , niti je moj dom više moj ( o raseljenom svetu / o izmenjenom stanju svesti/ motiv Lenore )

Moja Sumatra ( beg od stvarnosti )

Crvene trešnje mog zavičaja

Beskrajni , plavi krug . U njemu moja zvezda

Željan sam zraka, mleka i bele jutarnje rose ... ( o čistoti duše)

Sveto saznanje: Ja sam Čovek ( o čovekoljublju )

Razgovor s dušom / Osama

Izgubio sam strah od smrti  ( o ratniku u meni)

Gdje je riječ utjehe?  ( o nama danas )

I što pogledam, sve je pesma , čega se god dotaknem , sve je bol  (nemogućnost ostvarenja sbe kao jedinke)

Molitva ( Sagledajući užas koji slika međuratna književnost osmisliti svoju molitvu za čoveka)

Čeznem da ti kažem...( strah od ljubavi ) 

„Drama je u čoveku, a ne u spoljnim manifestacijama“ ( Čehov)

Pretprazničko veče ( Šantić)

Čovek – boja prolaznosti stvari (Dis)

Život kao tamnica (Dis/ Šantić/Rakić)

Rakićev "dolap" (ni)je i moj "dolap"

Pandurovićevo slavljenje života u "Svetkovini"

Razgovor sa Dučićem / Rakićem / Disom o Animi

Kraljevi azura (Bodler)

Beli krin vrh vala ( Rembo)

Tajanstvena pesma života

Labud (Malarme)

Cveće zla (Bodler)

Zvezdana pruga (Rembo)

„ Il pleure dans mon coeure“ (Verlen)

„Dosađujem se jer ne radim ništa, a sa druge strane, ne radim jer se dosađujem.Gde je izlaz?“ (Malarme)

Stremljenja i klonuća Čehovljevih junaka u drami  Ujka Vanja

„ U ćutanju je sigurnost“ (Andrić)

„Na riječi je sazdan ceo ovaj Božiji dunjaluk“ ( Andrić)

„ Najjače oružje je reč.Reč uništava bez tragova“ (P.Koeljo)

„ Ovaj život je bolnica u kojoj je svaki bolesnik opsednut željom da promeni mesto“ (Bodler)

Moderna – nezadovoljstvo stvarnošću

„Lepoto , dođi iz pakla ili raja, svejedno“ ( Bodler)

Poezija – odraz nesvesnog

 Osećam večeras... (Desanka M.)

Pusti me, majko...(Desanka M.)

S nežnošću gledah  nežnošću stopa ti trag (Desanka M.)

Nikad više isti cvet neće nići...(Desanka M.)

Iz smrti za slobodu, sloboda uvek niče (Desanka M.)

Žao mi je Čoveka  (Desanka/ Andrić)

Posle jedne odluke , sve postaje lako i jednostavno (Andrić)

„Smisao i suština njegovog postojanja kao da su bili u njegovoj stalnosti“ (Andrić)

„Nije dovoljno jednoj stvari okrenuti leđa pa da prestane da nas goni i muči“ ( Andrić)

“Čovek često misli da čuje ono čega se boji ili čemu se nada“ (Andrić)

... – gladna životinja koja živi u čoveku  (Senka u čoveku)

Jer ja , to je neko drugi (Rembo)

Jezik duše za dušu ( Rembo)

„Stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša“ ( Dučić)

„Svet je moja predstava“ ( Šopenhauer)

„Ništa nije ni dobro ni zlo nego ga takvim čini naše uverenje“ (Šekspir)

Stvari su u svetu u zavisnosti jedna od druge i na razdaljinu među sobom povezane (Bodler/Andrić/ Crnjanski/ Bora Stanković)

Um ne poznaje ni prostor ni vreme

Sve su Jelene  Andrejevne duboko nesrećne žene (Čehov)

Manolino - prošlost Santjaga , Santjago - budućnost Manolina

„Zamoli i biće ti dato; traži i naći ćeš; kucaj i biće ti otvoreno“ (propoved na Gori)

„...ćuti raspeti Bog“ (Šantić)

„...trne zadnji rumeni zrak“ ( Šantić)

Bakreno nebo raspaljeno sija (Šantić)

Ja se noćas bojim sebe sama (Dučić)

„O sklopi usne, ne govori, ćuti“ ( Rakić)

„Ja u tebi volim sebe sama“ (Rakić)

Anima (Dučić/Rakić/Dis)

Napred , vranče, nemoj stati! (Rakić)

Pogled na Boga (Šantić/Rakić/Dis/Čehov)

Pogled na čoveka (Šantić/Rakić/ Dis/Pandurović/Čehov)

Moj dolap

„...moja glava rađa sav svet jada“ ( Dis)

Slutim, a slutiti jedino znam (Dis)

„Možda spava, možda živi...“ (Dis)

Lanci života (Pandurović)

„Sve je samo jedno, kao što je jedno sve“ (Bora Stanković)

„Čovek bez ideala je mrtav čovek (Orvel)

„Smisao ljudskog postojanja je traženje savršenstva“ ( Ričard Bah)

Šetač dugom (Bodlerov albatros/Astrov  Čehova)

Twilight zone (Ofelija Remboova/ Malarmeov labud)

Kap

Cvet / Lotos/ Ruža/ Božur

Misao

Svetlost

* Pri izradi ovih tema koriste se odlike stila pravca datog u zagradi :

Mladost - nezaustavljiva mašina (futurizam )

Revolucija misli (ekspresionizam)

Revolucija dela (realizam )

Grebem po duši svojoj ( nadrealizam )

Unutar sebe - putopis ( nadrealizam )

Pozdrav oku tvom ( romantizam )

Sanjano , nedosanjano ( romantizam )

Nebo je tmurna kapa ( ekspresionizam )

Svet jednog lekara ( ekspresionizam )

Raspuklo se proleće ( simbolizam )

Borba za čoveka - Japan (romantizam )

Borba za vlast - Libija ( realizam )

Crna ptica (simbolizam )

Zona sumraka - 2012. (futurizam)

Crveni se zemlja ( simbolizam )

Bez posla (realizam )

Zaustavljen trenutak ( nadrealizam )

 Univerzum po mojoj meri

I onda se otvori nebo...

 Intervju sa anđelom

Na galeriji svog uma

Život iz ugla mojih roditelja, a gde sam ja?!

Objavlljujem rat ratu

Santjago mog detinjstva

Moja Odiseja

Provalija između hteti i imati, želeti i moći, reči i dela

Život pod staklenim zvonom

Radost postojanja

Moć iluzijaMotiv svadbe, 

2. Najbolji učenički radovi                                                                                  

    a) Spisak radova

Istina o samoubici, Marija Todorović

Istina o samoubistvu, Uroš Anđelković

Bože, neka žeže tvoja reč, Dunja Gučinski

Čovekov let iznad ništavila, Anja Komnenić

Mostovi, ljudska potreba za spajanjem, Elma Bećirović

 Čeznem da ti kažem, ali strahujem da..., Elma Bećirović

Čeznem da ti kažem, ali strahujem da..., Marina Stojanov

Čeznem da ti kažem, ali strahujem da..., Milica Petričević

Motiv svadbe, Kristina Petrović

Motiv svadbe, Milica Petričević

Motiv žene kod Dučića i kod Rakića, Anja Komnenić

Život iz ugla Disa, Rakića i Šantića, Dunja Gučinski

Dan bez reči, Kristina Petrović

Dan bez reči, Dunja Gučinski

Sveto saznanje, Miloš Futć

Knez oblaka, Miloš Futić

Ja se noćas bojim sebe, Anđela Ivanović

Moj dolap, Miroslava Cvetković

Moji prvi izbori, Alen Kugić

Remboova Ofelija, Strahinja Vasić

Impresije, Magdalena Agočević

Radost postojanja, Dragana Ilić

Jelene Andrejevne našeg doba, Lazar Špehar

Boje mog imena, Miroslava Novak

Crna ptica, Mirjana Marković

Crna ptica, Jelena Stanković

Likovi u mojoj glavi, Ivan Pešić

Borba za čoveka, Biljana Milošev

Borba za čoveka, Sanja Ćalić

Za čoveka, Jelena Šulja

Neprekidne strele…”(Tagore) , Vanja Angelovski

Ljubav, Vanja Angelovski

Pozdrav oku tvom, Dragana Bečenjag

Mladost- nezaustavljiva mašina, Stefan Ćirković

Bez posla, Branko Stojiljković

Nikad isti cvet…, Jelena Šulja

Ko sam ja sad? Biljana Mihajlović

Modre masline mog zavičaja, Sara Avramov

Moja Sumatra, Sanja Ćalić

Čeznem da ti kažem, Mišel Munćan

Čovek bez ideja…, (?)

Sanjano, nedosanjano, Branka Rajić

Odnos Sofke i efendi Mite, Nataša Stojičevska

Lanci života, Biljana Mihajlović

Lanci života, Branka Rajić

Ja se noćas bojim sebe sama, Gordana Stanojkovska

Ja se noćas bojim sebe sama, Jovana Janković

Ćorkanov let iznad ništavila, Svetlana Vladisavljević

Ćorkanov let iznad ništavila, Stefan Ćirković

Oda lepoti, Siniša Petković

Smisao ljudskog postojanja, Olivera Macedonac

Smisao ljudskog postojanja, Dragana Albert

Smisao ljudskog postojanja, Miloš Milić

Smisao ljudskog postojanja, Mirjana Marković

Smisao ljudskog postojanja, Helena Jović

Pobeda nad sobom, Mirjana Marković

Koštana, samrtna pesma…, Mišel Munćan

Ja u tebi volim sebe sama, Igor Miletić

Bidni čovek…” , Gordana Stanojkovska

Lanci života, Jovana Lazarević

Život je najteži zalog, Jovana Lazarević

Pišem, brišem – svoj život, Stefan Milenković

Motiv Lenore, Ivana Grozdanović

Romansa mesečarka; Ivana Stošić

Epilog Ive Andrića ( Ex Ponto) , Nevena Radovanović

Plava grobnica( Milutin Bojić) , Marko Jovanović

Starac i more ( E.Hemingvej) , Marina Krstić

Pobediti sebe- cilj vredan življenja, Sneža ?

“Ali teško je biti čovjek, gospode!”(Ivo Andrić) , Jovan Skuljan

Lanci života, Dragana Vasiljević

Izgubljena generacija, Ivana Dragomir

Izgubljena generacija, Danijela Ćirika

Izgubljene generacije, Tamara Marić

Čuj, reći ću ti svoju tajnu…” ( D.Maksimović) Maja Jovičin

“…ćuti raspeti bog” , Dijana Stankovski

Zašto ćuti raspeti bog? Jovana Sirovi

Zašto ćuti raspeti bog? Suzana Matović

Osećam noćas…, Marijana Raković

Zvezde od inja, Dragan Malinović

Meni jeste bez krila mojega…, Ivana Stamenković

Slutim, a slutiti jedino znam” (Dis), Danijela Bojić

Život , moj Todore, proždire kao groblje! Danijela Bojić

Ali teško je biti čovjek, gospode!” ( Ivo Andrić) , Marina B.Mihajlović

Tajanstvena pesma prolećnog vetra, Aleksovski Sanja

Ćuti raspeti bog, Kristina Rilak

Ćuti raspeti bog, Prihoko Jelena

Neizgovorena reč, Sanja Zbrnovljević

Motiv ženske lepote, Nenad Stojadinović

“Sluti, a slutiti jedino znam” ( Dis) , Kalinović Miloš

Starac i more, Ljata Edina

Šta li te to spreči da postaneš pesma? Jovanović Branislav

--------------------------------

          b) Radovi

·

Istina o samoubici

Sećam je se, kao kroz maglu, ali je se ipak sećam. Sećam joj se širokog osmeha, jasno, ali njenih  dela ponajviše. Bila je večito nasmejana osoba.

Volela nas je i uvek nam se radovala. Nama, dečici ispred njene zgrade. Stalno nam je davala bombonice i jabuke i uvek odlučno silazila sa trećeg sprata kako bi nam skinula loptu sa jele ispred ulaza.

Kažem vam, ta žena ne bi ni mrava zgazila, a i bila je jedna, od nekolicine baka, koje su volele da čuju naše dranje i smeh. Ali onda je počela da nas tera, počela je da nas poliva sa prozora i da viče na nas, kada nas čuje kako se glasno smejemo. Nije nam se više radovala i nikada više nismo osetili ukus nezrele jabuke, koja je bila tako slatka kada ti je neko pruži, za koga znaš da nema ništa, a sve bi ti dao.

Videli smo da je počela da nosi marame, a pre je baš volela da suši svoju, ne tako gustu, ali svilenu kosicu, dok je bila naslonjena na vreo sims prozora. Primetili smo i da joj je lice postalo belo i da su joj krupne oči sve više dolazile do izražaja, okružene tamnim podočnjacima. Nije se više ni smejala, valjda su joj i zubi bili izmenjeni, baš kao i čitavo lice, mislili smo. Sećam se, probudila sam se jednog jutra, a majka mi je tiho i u žurbi rekla nešto, kako ne bih razumela, ali jesam: ,,Baba Milka je otišla, ne znam da l' ćete je sresti još dugo, ali ostavila vam je malo jabuka i bombonica.''.

I zaista, od tada pa do dana današnjeg, nismo je sretali. Baka Milka je skočila sa simsa na kome je uvek oslanjala svoje drhtave laktove. Pala je na šljunak u kome smo uvek krili loptu kako je ne bismo nosili kući. Kažu da je bilo dosta krvi i da joj je plava marama, prilikom pada, skliznula sa ćelave glave. Džepovi su joj bili puni bombona, a one su se rasule po tlu. Prošlo je to vreme u kojem je ona bila u našim životima, blede i slike, postaju nejasne, ali sada razumem maminu rečenicu: ,,Nije ona vas mrzela, Majo, samo nije mogla da se pomiri sa time da joj neko određuje kada će vam se poslednji puta nasmejati.'' Izgleda da je baka Milka više ,,volela'' rak dojke, a potom i metastaze na plućima od nas, pa im se predala, ali poslednji osmeh ipak jeste upućen nama. (dec.2016)

                                                              Marija Todorović, III 2( dec.2016.)

 

Istina o samoubistvu

Hladna noć, ideš kući, u školi si dobio "keca", devojka te ostavila, roditelji se svađaju kod kuće… o čemu rezmišljaš? Misliš da si sam, ali, zapravo, oko tebe kruši stotinu glasova, glasova koji traže način da rešiš probleme. Uvek ti se javlja taj glas, nekad i iz šale, ali je tu, glas koji govori da je rešenje smrt. Misliš: "I ovako ću da umrem jednog dana", samo što tog "jednog dana" ćeš imati nešto što si ostavio iza sebe. Možda to i jeste rešenje tvojih problema, ali je to verovatnije samo beg od njih.Ne razmišljaš o bolu koji ćeš prouzrokovati svojim bližnjima.Ti misliš da si hrabar, da si odlučan, da će da te žale zauvek,ali si, zapravo, bezosećajna kukavica za koju će svi reći: "Ma,budala". Probao si alcohol - nije rešio probleme, probao si drogue - nije rešila probleme, zašto misliš da će samoubistvo rešiti? Tako misliš zato što tražiš lako rešenje, ali nema takvog rešenja. Život će te tući, koliko god da si opak, srušiće te na kolena, na tebi je da li ćeš primeniti lako ili teško rešenje, na tebi je da li ćeš da "legneš" ili ćeš da ustaneš.

                              Uroš Anđelković, III 3 ( dec.2016)


 

                                             Bože, neka žeže tvoja reč

 

Ovako miriše tuga, jadna i prokleta bila…

Miris njen mučninu mi stvara,

I evo, stojim sam, međ’ oronulim spomenima.

 

Sudbo moja gorka u čemerna, pogledaj me danas!

Pogledaj i plači nad ubogim stvorom,

Plači za cvetove što stradaše i njihove majke,

što od bola kose čupaše.

 I evo, sa ogorčenjem stojim sam,

međ’ oronulim spomenima.

 

Bože, zašto toliko žeže tvoja reč?

Aveti u crnini ožalošćeni u redu stoje,

Krvavim suzama ruže da zaliju,

Gde si,  Bože, ima li te ?

Da li vidiš kako uvenuše tvoji cvetovi?

 

Vojnici moji nek ostanu zdravo,

Narod slabi časno da brane,

Mene ovde na groblju ostaviše,

Jer  telo moje klonulo je,

Rane stare otvoriše se,

Crni gnoj iz njih potekao je.

 

Anđeli kameni sa spomena oživite,

Mene bogalja k sebi pozovite,

O, Bože, ma proklet bio,

i ti, i tvoja reč!

 

Smiraj  i spokoj tražim,

Da ne gledam više taj krvavi prizor,

Da jecaje ranjenih ne čujem više,

Nek me hladan vetar sa sobom ponese.

 

Ovako miriše tuga,

jadna i bedna, ma prokleta bila!

Miris njen mučninu mi stvara,

I evo stojim sam, I čekam smrt,

međ’ oronulim spomenima…

                                                     Dunja Gučinski, III 1  (maj 2016.)

 

 

Čovekov let iznad ništavila   

 

            Korak po korak. Sve sam bliže ivici, a tako sam visoko. Trudim se da ne pogledam dole, samo to ne. Šta bih i imala da vidim? Ništa, jedno obično ništavilo. Dole su ljudi, ograničeni i puni mržnje. Spremni su da ratuju zbog različite nacije, vere i boje. A ko je stvorio te razlike? Bog? Ako to predstavlja veru, onda ne verujem. Ne verujem ni u naciju jer je glupost. Da sam Srpkinja trebalo bi da mrzim Hrvate, a da sam Hrvatica trebalo bi da mrzim Srbe? A koja je razlika? To ti ljudi dole ne vide. Ne shvataju da mrze ono što bi, da su rođeni tamo, voleli istom jačinom, i isto tako branili ono što sada ubijaju. A koja je poenta svega, smrt i ubijanje? Je l' ih tako Bog savetuje? Ne želim da budem deo te maskarade, gde većina glumi vernike i patriote, dok se manjina bogati. Menjala bih sve to za ovu svoju visinu, neizvesnost i strah koji ona donosi, sve zbog slobode. Jer samo tako možeš i biti slobodan, tek onda kada shvatiš da je sve to ništavilo i da svakako nemaš više šta da izgubiš. Kao Ćorkan. Iako te ismevaju jer nemaš stvari koje oni smatraju bogatstvom, izdigneš se, uzletiš i daš sebi šansu da pogineš, ali istovremeno i šansu da budeš apsolutno svoj, totalno slobodan, a to je bogatstvo kakvo se materijalnim stvarima nikada ne može steći. Jer, iako padneš  i ostaneš dole, uvek ćeš biti previsoko za njih, jer si pokušao, oslobodio si se okova kojima te društvo stalno steže. I uspeo si.

            Nekada večnost stane u samo jedan trenutak.

                                                              Anja Komnenić III 1 (maj, 2016)

 

 

Mostovi, ljudska potreba za spajanjem

            Veliki i slavni višegradski most. Njegova lepota plaćena je ljudskim životima.
Tako ponosno zdanje već vekovima odoleva svim nedaćama, a njegova duša, duša je ljudi, ljudi koji žive tu. On povezuje njihovo detinjstvo i snove malog dečaka sa dalekim i svetlim Stambolom. Pred njim se rađalo, plakalo, smejalo, umiralo, veselilo, volelo i živelo. On je svedok istorije i stradanja jednog naroda. I dan-danas on stoji, kao svedok, kao dokaz, trofej ili sećanje? Ispod njega je hladna, brza, neobuzdana i divlja reka Drina, baš kao i duša Višegrađana. A on je njihov simbol, čuvar i snaga.Verni kerber na kojem ostaju ožiljci vremena, ali koji ne gubi lepotu niti snagu.
            To je most između istoka i zapada, patnje i slave, između tuge i sjaja...Između ljudskih duša i onih koji su pokušali da im to oduzmu.  

                                            Elma Bećirović, III 1 (maj, 2016)

   

Čeznem da ti kažem, ali strahujem da...    (romantizam)

         

         Čeznem da ti kažem da je moj život, moji ciljevi, da je sve to jedino stvarno onda kada si ti sa mnom. Jedino tad ima smisla i smrt i život. Da ti kažem da život tada punim satima koji su prazni, nebom čije mi plavetnilo olakšava da sputavam misli o tebi. Punim ga osmehom ljudi koji me vole i koje volim, ali nikad nikoga kao tebe. Kad naslutim  veliku sreću, uvek se setim kako bih mogla da je podelim sa tobom. Čeznem da ti kažem da sam sanjala sa nama plavog dečaka, zlatne kose i vodenih očiju. Čeznem da nam jutra budu topla, a noći duže i da život stane u džep.

            Čeznem, ali ne mogu da ti kažem sve svoje devojačke snove.

Elma Bećirović, III 1  (mart, 2016.)

 

           Čeznem da ti kažem, ali strahujem da...   (romantizam)

           Strah. Drhtaj u glasu, preskakanje srca, klecanje kolena.

           Za mene je najveći strah ostati bez nje, a za nju, za nju je najveći strah ljubav. Ona se plašila mnogih stvari. Plašila se grmljavine, uvek je govorila kako je kišni dan izmori, tera da odustane od svih planova i vrati se toplom krevetu, pa čeka da prođe.

            Mila, da li ću ja za tebe biti samo jedan kišni oblak koji će te izmoriti i pokvariti ti dan? Da li ćeš u tom kišnom danu tražiti utočište u drugom zagrljaju? Toliko bih ti stvari vrištao, toliko "volim te". Hoćeš li otvoriti kišobran i zaštititi se od mene poput hladnih kapljica sa neba? Mila, čega da se plašimo? Izađimo napolje, igrajmo na kiši, učinimo da taj tmurni dan prođe, isterajmo dugu, boje. Možeš li to, možemo li to zajedno?

            Čeznem da ti kažem, mila, da si u mom životu jedina svetlost, ali strahujem da je u tvom srcu već došla oluja.

                                 Marina Stojanov III 2   (mart 2016)

 

 

 Čeznem da ti kažem, ali strahujem da...  (romantizam)

           

            Čeznem da ti kažem najlepše reči koje ti imam reći, ali se ne usuđujem, strahujući da bi me mogla odbiti.

            Noć je. Svuda je tama. Ulične svetiljke obasjavaju vreo prašnjavi put i stare brezine krošnje. U vazduhu se oseća miris lipe koji na trenutak nestaje pod silinom njegovih nemirnih misli. "Odlučio sam, idem do nje. Sve ću joj reći, nemam se čega plašiti!"         U ruci nosi buket sveže ubranih ruža, punih ljubavi, nežnih i lepih, baš kao ona. Dlanovi mu se znoje i steže mu se stomak od straha, ali on hrabro "guta knedlu" i još bržim, većim, sigurnijim i hitrijim koracima ide ka njenoj kući  podignute glave. "Volim te! Toliko te volim da ne mogu više da ćutim, molim te budi moja!" Tako ću joj reći. Jasno i precizno. Ne, ne može tako, biće iznenađena, pa neću videti ono što stvarno oseća. Moraću drugačije.

             Hiljadu misli mota se po glavi našem hrabrom mladiću, razdraganom i zaljubljenom. Krute cipele stežu njegova hladna stopala koja žurno koračaju ka velikoj želji, ka velikom cilju, strepeći od osećaja povređenosti i tuge. Hladan vazduh struji kroz šavove njegove široke bele košulje, hladeći ga, a on bi se ježio svaki put kada pomisli na strah. U ruci steže ruže koje su raskrvarile njegove drhtave prste. Za sobom ostavlja  krvavi trag bola i tuge.

            Sve je bliže cilju. Ponovo šeta ulicom straha, ulicom koja vodi do sreće (ili bola?), ulicom koja otkriva toliko toga. I onda zastane. Tamnocrveni plodovi zrele trešnje odvlače njegovu pažnju. Uzima jednu, stavlja je u usta, a njen sladak sok  kvasi njegova, od strepnje isušena usta. "Sve ću joj reći, danas je taj dan..." U glavi čuje glasove njihove razigrane   dece i vidi njenu sliku kako, držeći glavu na njegovim grudima,   polako tone u san. A on je mazi, nežnim prstima prolazi kroz dugu plavu loknastu kosu rasutu po zajedničkom jastuku. A onda, ona  otvara oči, pogleda ga hladno, bezosećajno  se zagledavši  duboko u njegove   oči tamnog sjaja  skoči i odgurnu ga od sebe, odbacivši  tako svu njegovu pažnju, nežnost i ljubav. I onda zalupi vrata. Toliko glasno, toliko hladno, toliko jako, da ga probudi iz sopstvenih misli.

             I on pade, pade u prašinu kao pogođen strelom, ispustivši ruže, ispustivši hrabrost, ispustivši sve ono lepo iz sebe. I ostade da leži tu, na mekanoj travi, obeshrabljen, preplašen i slomljen. Ostade da ubeđuje sebe kako će joj reći sve jednog dana, kad bude vreme za to. A sada još nije, sada će da ostane   tu do izlaska sunca, do novog  rađanja nade. Ostaće da čeka i mašta, da voli u sebi, ionako je u tome najbolji... To mu je postala navika.  

                                         Milica Petričević III 2   (mart 2016)

 

 

   Motiv svadbe (Koštanina svadba i Sofkina svadba)

             Dan venčanja, a ujedno i svadba, trebalo bi da bude jedan od najsrećnijih dana svake devojke. To je dan kada će se ovekovečiti njena ljubav, kada će mlada pred    najmilijima reći sudbonosno  ’da’ i obavezati se na zajednički život  sa svojim izabranikom. Devojka  treba tada da bude   lepa, doterana u dugoj beloj venčanici, nasmejana i srećna. Međutim, nije sve uvek u našim rukama i ne ispadne sve uvek onako kako bismo mi želeli i kako smo planirali.

            Lik Koštane je  sinonim za slobodu i nezavisnost. Ona je puna života, prelepa i u potpunosti svoja. Koštana je cenila svoju slobodu i njen pogled na venčanje nije bio nimalo romantičan. Štaviše, skoro da te zamisli da se ona uda i postane ’nečija’ nije ni postojalo. Dan   njene svadbe bio je najtužniji u njenom životu. Naterana ja da pođe na silu za čoveka koga ni ne zna, a kamoli voli. Oduzeta joj je  sloboda, rajska ptica se našla u zaključanom kavezu zvanom brak.

            Sofkina svadba je jednako bila neradosna vest za Sofku, baš kao što je bila i za Koštanu. Ona je isto morala da pođe za čoveka koga nije volela.  Dan, kada joj je otac saopštio da će morati da se uda da bi izvukla svoju porodicu iz bede,   bio je  dan kada su se srušili svi njeni snovi. To je dan kada je čula komentarisanje žena kako njen budući suprug nije za nju, to je dete   koje joj je dosezalo do pazuha. Na sam  dan venčanja ipak će se truditi da očajnički zadrži Tomčinu ruku, koja je klizila iz njene, kao da joj je stalo do tog braka. Sve što je usledilo nakon venčanja, tri dana svadbe Sofka je hrabro podnela, ali sa žalošću u srcu kao i Koštana.

             Motiv svadbe u ova dva dela umesto da se prikaže kao simbol početka jednog novog, srećnog zajedničkog života, prikazan je kao tragičan jer upravo je to bio trenutak kada su obe bile svesne da su sve njihove želje i planovi   bili uništeni i da će morati da se nose sa sudbinom kakvu je za njih odredio neko drugi.

Kristina Petrović III, dec.2015.

 

 

Motiv svadbe (Koštanina i Sofkina svadba)

            Znamo da je život mučenje i patnja, ako nismo to na svojoj koži osetili, onda nam je  rekao neko ko je to osetio. A pristati svesno na večno mučenje samo da bi svom ocu obezbedila ugled i dovoljno novca, veoma je bitna i velika stvar i dosta teška odluka. Danas ima puno devojaka koje se udaju zbog novca, za bogatog čoveka, misleći da sreća leži u skupoj odeći, dobrom automobilu, velikoj kući i luksuznom nameštaju. Ipak, sve to one rade svojom voljom, niko ih nije na to nije naterao. I Sofka se udala zbog novca, ali taj novac nije tražila ona, već njen otac. On ju je prodao,   kao predmet, kao nešto neživo. Samim tim, prodao je i njenu sreću, njenu ljubav, njen mir i spokoj, njenu mladost i buduću porodičnu sreću. I koliko srećan može biti onaj koji tokom cele svadbe gleda   nemo i  strpljivo podnosi svoju žrtvu?   Koliko sreće može doneti svadba na koju odeš uplakana, primorana, da budeš sa čovekom kojeg ne voliš, za kojeg ne želiš da se udaš, koji želi da te kupi dukatima?

            Oduzeti nekome slobodu, pravo na ljubav i sreću, isto je kao i oduzeti mu život. Mada, uzeti nekome život u ovakvim situacijama, blaže je nego uzeti mu slobodu, jer čovek živi kad je slobodan, a ako je nečime zarobljen, on ne živi, već preživljava. Obe  devojke, i Koštana i Sofka,    odrekle su se prava na reč, prešle su preko svog ponosa i udale su se, svesno su krenule u pakao.   Koštana se istrgla panduru iz ruku i sama ušla u kočiju. Sofka je čvrsto držala Tomčinu ruku u crkvi da je ne ispusti, obe su pokušake da se drže uspravno pred tragedijom koja je sledila. Pomirile su se sa sudbinom i zakoračile u brak, gvozdeni teški krug koji će ih stezati i pritiskati celog života. Krug   bola i tuge. I obe su hrabro zakoračile, ostavivši iza sebe   nadu i sreću, ponos, mir i želje. Krenule su  napred  prazne i hladne, izmučene i nesrećne, ranjive. I onda, da li je život za njih uživanje ili bol? Da li je smrt nešto teško ili olakšavajuća stvar? Da li je ovaj brak nešto lepo i drago, ili je stena na srcu i pustinja u duši? Zna se, nije potreban odgovor.

            Primoran brak je primorano oduzimanje sreće - primorano oduzimanje sebe.

Milica Petričević, III 2, dec.,2105.

 

Prikaz žene kod Dučića i kod Rakića

            Dučić opisuje  ženu u pesmi "Zalazak sunca", a Rakić u "Iskrenoj pesmi". Iako je motiv isti, njihovi stavovi i pogledi na ženu se veoma razlikuju.

            Osnovna razlika je što lirski subjekat u pesmi "Zalazak sunca" o svojoj ženi mašta, a lirski subjekat u "Iskrenoj pesmi" sa svojom ženom spava. U Dučićevoj pesmi, lirski subjekat je sam i u životu nema stvarnu ženu. Uzrok toga je što on hoće princezu, idealnu, baš onakvu kakvu je zamišlja. Sa druge strane, lirski subjekat "Iskrene pesme" ima ženu pored sebe sa kojom želi da uživa. Problem je što ona ne ume da uživa, ne ume da se prepusti. Ona traži reči ljubavi  i laži, ne obraća pažnju na  uživanje u trenutku već samo želi da nahrani svoj ego. Ništa više od njih ne uživa ni Dučić. Dok je opčinjen svojim maštanjima i zamišljanjima nje kao savršene, sve to i može podsećati na sreću. Ali onda nastupa otrežnjenje i taj sudar sa realnošću lupi ga kao šamar. I on je nesrećan i usamljen,  preti da će da  zaplače ukoliko mu kažu da takva žena ne postoji   i    nikada se utešiti neće. Za razliku od njega, kod Rakića nema sudara s realnošću i nema šamara. On je svestan da je star i da su mu ovo možda poslednji trenuci za uživanje, on ženu naziva   ‘bednom’. Ona kao da je slepa jer ne vidi šta joj se pruža i svaki osećaj kvari rečima.  On ne plače, jer, za razliku od lirskog subjekta u pesmi "Zalazak sunca", lirski subjeekat ne očekuje   savršenu ženu sa kojom će imati sve.

            Obe su pesme  ljubavne priče ispričane iz ugla muškarca. Te priče su tužne, tragične i bez srećnog kraja.  

Anja Komnenić, III, dec.2015.

 

Život iz ugla Disa, Rakića i Šantića

            (Tamnica, Dolap i Veče na školju)

 

       Svako od nas ima drugačije viđenje života. Ova tri pisca su uspela da prikažu raznolikost ljudskog razmišljanja.

       Dis u pesmi ,,Tamnica” mračnim, sablasnim tonom opisuje  život kao tamnicu, mir postoji samo u majčinoj utrobi. On ne vidi smisao života, ne vidi više svoje zvezde, piše   o smrti. Čovek rođenjem dobije život -  vreme, samim tim dobije i smrt. Pesma je pesimistički nastrojena prema životu. Čirski subjekat se ne oseća  slobodno i ovaj svet njega guši.

            Rakić, sa druge strane, piše o životu na malo drugačiji način. On nema toliko aluzija na smrt i nema sablasan ton, ali i u „Dolapu“ postoji  prikaz teškog života. Sebe predstavlja kao konja, vranca, koji vadi vodu – život -  iz bunara  tako što sve vreme okreće dolap, ali pod pretnjom biča, koji predstavlja moranje.

            Aleksa Šantić piše o  ljudima koji se mole i očekuju  „Božiju reč” -  Božiju pomoć, jer imaju jako težak život. Šantić ne prikazuje  niti besmisao života kao Dis, niti težak život u moranju kao Rakić, već prikazuje ljude kojima je    nadu u Bogu, a on ćuti.

       Smatram da je prikaz odlično urađen i da se svako od nas ponekad može pronaći u nekoj  od ove tri pesme, jer im je tematika u samoj srži donekle ista, a to su ljudska osećanja i razmišljanja o životu u momentu kada nije sve obojeno šarenim bojama.

                                                                             Dunja Gučinski, III-1, okt.2015.

 Dan bez reči

           Sećam se takvih dana. Onih kada ti reči jednostavno zamru u grlu. Kada bi   želeo da nešto kažeš, da vrištiš i izbaciš to nešto iz sebe, ali ništa ne radiš, samo ćutiš. Onih dana kada ne znamo kome bismo se konkretno obratili za pomoć i kada rešenje problema ne nalazimo u sebi. U tim trenucima svi se mi, na kraju, obratimo našem stvaraocu.

          Svi imamo trenutke kada pomislimo da su naše brige previše teške da bismo ih rešili sami. Tada se očajnički   nadamo da nas neko posmatra od gore, nadamo se da će on promeniti stvari, da če srediti nevolju u kojoj smo se našli. Ali...šta ćemo, kada se obraćamo, kada molimo klečeći očiju uprtih u nebo za pomoć, a odgovor ne dobijamo? Tada se zapitamo, ako je zaista tamo neko gore ko čini takva čuda, ko je  stvarao  svet rečima, zašto je zanemeo pred našim problemima? Zašto se dešavaju ratovi, zašto vlada siromaštvo? Zašto deca umiru? Da li je on slep? Da li zaista ne vidi svu nepravdu i zlo koje se dešava u svetu? Učeni smo da je on po prirodi dobar, da prašta i da pomaže…Pa kako je onda sada, on, tako potreban, ostao bez reči? Možda je to, zapravo, samo iluzija, neka klimava nada čoveku toliko potrebna da veruje da na ovom svetu nije sam. Da veruje, da postoji neko ko ga gleda i pazi od gore. Međutim, u trenutku kada čovek sedi u sobi sam i ćuti, u sebi moleći se Gospodu da mu on da tu reč toliko potrebnu i kada odgovor ne dobije, on shvata da jedinu pomoć koju može naći jeste da se okrene samome sebi.
       Život je, kao što svi znamo, ponekad surov, okrutan. I nekada jednostavno nemamo više snage za borbom. Prepuštamo se banalnostima, postajemo jeftini i tako tužno izgubljeni mislimo da sve držimo pod kontrolom.  Ništa mi ne kontrolišemo, tu smo samo da se adaptiramo, ako ikada savladamo i tu veštinu. Ali ko kontroliše naše živote? Postoji li zaista neko, ili je ceo naš život samo niz besmislenih slučajnosti?

 Kristina Petrović III 2

 

                                             Dan bez reči

          Tišina je. Ne čuje se šuštanje lišća na vetru, ne čuje se cvrkut ptica, ne čuje se ljudski glas. Tišina je. Ljudi oborene glave i zabrinutih lica prolaze jedni pored drugih, bez reči, kao da u njihovom telu duše nema, kao da su njihova tela samo prazne ljušture. Ne oseća se život, sve je zamrlo.

            Vidim gomilu ljudi bez nade  koji idu u crkvu , kao i svaki dan, da se mole za hranu, da se mole za spas. Ali, kao što i oni ćute, ćuti i Tvorac neba i Zemlje i svega ovozemaljskog. Tvorac h posmatra… Ušao sam za njima, kleknuo, stopio se sa nemom gomilom i tada osetio jezivi strah. Njihova hladnoća me je naterala da se  tresem, a njihov strah,  da i ja počnem da se bojim. Svi ćute. I narod I Bog. Zašto ovaj narod ne dobije blagoslov i spas kada tako  očajnički mole, kada svakodnevno, ponizno u crkvi kleče sa svećama u rukama i suzama u očima? Zar se Bog ne može smilovati? Zakašljao sam se i omeo ih u dubokoj molitvi, otrgnuo sam ih za tren  spokojstva molitve. Dugo sam u crkvi razmišljao i došao do mogućeg zaključka: zar se mogu samo Bogu prepustiti tako,   ni ne trudeći se? Zato   Tvorac ne odgvara. Želi  da nauči te ljude, koji sada već i nisu ljudi nego aveti,   da se sami bore za svoje, ne može im sve sa neba pasti. Tu je Bog nemoćan. Ne mogu očekivati od Boga koji je sve rečima stvorio, da rečima rešava i ljudsku muku. Za sve moraju skupiti koliko-toliko one snage iz poslednje njihove nade, iz poslednjeg zraka Sunca.

         Slabašni ljudi se dižu sa  kolena, sa istim onim unezverenim i nemoćnim pogledom. Nemo, pognute glave izlaze iz crkve. Jeza je i dalje tu, strah je u njihovim srcima, a tišina pritiska. Nemušta Božja poruka nije doprla do njih.

         I tako, iz dana u dan, sa prvim jutarnjim i poslednjim vecernjim zracima Sunca                                                                                                                                                                                                                      Dunja  Gučinski  III-1

 

Sveto saznanje

Od malih nogu sam učen

da mrzim Muslimana,

Bosanca i Hrvata.

Guraju nas da, kao pre,

puca brat na brata.

Naučio sam da nema razlike

između rana,

iz svake curi ista mržnja,

sve su pune krvi.

Nije bitno kakav je spomenik

svakog ispod zemlje,

grizu isti crvi.

Kad se rat završi,

ne smemo sa ishodom

da se šalimo

trebaće nam neko

na koga ćemo sve da svalimo.

Ko će biti kriv?

Srbi ili Hrvati?

Malo im je bilo krvi?

Hajmo se opet klati.

Uništavaćemo gradove i živote

a ko će to da plati?

Puno je crvenih mantila,

koji su nekad bili beli.

Ginuli smo za tuđe ideje,

iako nismo hteli.

Spustiće se magla rata,

sve će postati jasnije

ali pale živote

niko neće pamtiti kasnije.

Zamišljam rat,

krvav sam do kolena.

Za mnom plaču majka

i moja voljena.

Njihove suze,

ja ne mogu nikom oprostiti.

Bože moj, još jedan krvavi rat,

nemoj dozvoliti!

Milš Futić III, 5. mart, 2015.

 

Knez oblaka


            Kao što ne razume mrav

            šta i zašto ubija lav,

            tako i čovek ne razume čoveka boljeg od sebe

           

            Hvale dečakovu inteligenciju i pitaju  se

            zašto nema osmeha na licu

            kad dobije peticu.

            Misle da ga kući maltretiraju,

            da ima probleme,  

            hteli su bolje da ga upoznaju,

            ali nisu mogli

            jer taj dečak nije poznavao samog sebe.

            Kroz godine konačno sebe upoznaje,

            shvata da je njegovo telo tamnica

            i okreće se svojim mislima,

            jer misli ne znaju gde je granica

            i nije hteo da mu drugi govore

            koja ce biti njegova poslednja stanica.  

           Pisao je pesme kojima su se  divili,

           ali za njega je to bila samo

           jos jedna mastilom isprljana stranica.

           Niko ga nije jos upoznao, a verovatno i nece,

           ali uvek ce ga pamtiti kao dečaka

           koji se najglasnije smeje, kada nije imao srece.

 

          Taj decak se nada da ce ga neko upoznati

          i da nece ostati sam,

          ali žao mi je dečakovog zivota

          i znam da ga samo ja razumem.

          Ako uprlja ruke, obraz nije uprljao.

          Čudno što sam sve u životu sa njim sam prošao:

          i ponos i sramotu.

          

          Ako se pitate kako sve ovo znam,

          moram vam reći, taj dečak sam ja sam!

 

         Miloš Futić III5, maj 2015.

Ja se nocas bojim sebe

            Svaki put kada sunce zađe, mene nemiri progone. Boli me bol koji se nakupio. Čaša sam zaleđene vode koja samo čeka momenat da pukne. Razne misli mi prolaze kroz glavu. Zasto tako? Zbog čega se to desilo?

            Znam i sama da se sve dešava sa razlogom, ali ne znam koji je razlog da nevino biće pati zbog greha drugih? Da li će se to promeniti? Hoće. Ali kada?
            Noć je prelepa, isto toliko kao i pupoljak   u rano proleće. Nekad poželim da me nema, ali da mogu da čujem one ljude što su mene zanemativali, da zavirim u njihova srca, da znam da li im nedostajem, da li sam im draga ili ... Samo to. Ne tražim mnogo, samo malo ljubavi i poverenja. Moje srce je zapostavljeno. Pojavljuje se tuga, žaljenje, ljubomora. Fali mi taj jedan sa malom dozom ljubavi. Žalim svoj zivot, da sam mogla birati, ne bih izabrala ovaj. Ali pošto su me stvorili, moram ga i održavati.

            Bilo je noći kada se zatvorim u sobu i svu svoju bol podelim sa četiri zida i jastukom, a ponekad je ta bol odnosila mene i predaleko.  Nisam sklona samopovređivanju i uspela sam izbegavati te neke stvari koliko god sam mogla. Znam i nadam se da će jednog dana biti sve u redu, te tmurne misli otići će zajedno sa mnom kada bude došlo vreme za miran san i novi početak. 

Anđela Ivanović III5, maj 2015.


Moj dolap


          Celog života se vrtimo u krug. Gde smo bili? Nigde. šta smo radili? Ništa.
          Kod bake i deke na selu, ponekad je dosadno, zato često odem iza brda, gde je jedan stari dolap. Već godinama kažu, ne služe se njim. Sednem tako na panj pored njega, izvadim čitanku. Okrećem listove i zaustavljam se kod dela 'Dolap'   Milana Rakića. Priča me podseća na moj život, na život svakoga od nas. Ovde, priča deluje mnogo stvarnije. Mogu da vidim dolap kako ponovo radi, vidim jadnog i iznemoglog konja kako ne staje i čoveka što ga tera i ne daje mu ni trenutak odnora, ni minut da dane dušom koju kao da nema. Trava je zelena, baš kao u priči, konj je bio gladan, ali nee! Šibnu udarac po leđima, nema za njega ništa, a on jadan radi, vuče dolap i dovodi vodu, a on žedan. Zaneta pričom, nagnuh se na dolap, malo vode žubori, nema konja da navuče još.
        -Hajde! Moraš kući! - trgnu me bakin glas - Škola počinje već sutra! Gotov je raspust!
        Kao ni jadan konj, nemam puno izbora. Uzimam stvaru i odlazim. Nekoliko godina kasnije, vraćam se da vidim da je li dolap i dalje onakav kakvim sam ga ostavila. Tu je, priča opet živi i taman kada sam se prepustila sećanju i doživljajima sa prethodne posete, trze me dečiji glasić:
       -Mama, zovu te iz firme, kažu da moraš da se vratiš ranije sa godišnjeg.
       -U redu, idi kod bake.
       Pogledam opet onaj dolap, ošinu me nešto kao bič.
       Često nam se kroz život dešavaju stvari koje moramo da radimo i ponavljamo. Mnoge stvari moramo da propustimo. Ne vidimo da mi sami držimo bič.

 

            Miroslava Cvetkovic, III 5, maj 2015.

 

Moji prvi izbori

(ekspresionizam)

           Iako nisam punoletan, iako nemam još uvek osamnaest godina, ja pak imam nešto da vam kažem. Svih ovih godina koliko sam živ, nikada nisam razmišljao koliki značaj ima glasanje i koliko nam to pomaže da bismo preživeli. Shvatio sam.

           Politika nema nikakve veze s tim da li mi imamo volju da radimo i da li imamo želju da postignemo nešto u životu po čemu će nas pamtiti i pominjati naše ime, našu porodicu kao dobro, kao najbolje. Naša stvar je da li ćemo mi zaraditi za naš hleb, za našu porodicu, da prehranimo našu porodicu! Na ovim izborima ni za koga ne bih glasao, jer nam to ništa u životu neće promeniti sem drugog imena na televiziji!!! Nikakvu pomoć nam neće pružiti ako se samo promene imena na televiziji i drugi glas nekog drugog političara! Svi samo pričaju isto, a i rade isto... ne rade NIŠTA! Kasnimo za nekim zemljama po dvadeset godina, sistem rada nam je zastareo, zdravstvo je na nuli! Ako nešto neko može da učini, to ste samo VI sami i niko više sem VAS!!! Neće političari da zarade za vaš hleb, nego vi sami! Zajedno treba da se izborimo za naša prava i za našu porodicu! Možda nemam dovoljan broj godina da pričam nešto ovako, ali mislim da i mi mladi koji tek ulazimo u život, imamo pravo na svoje mišljenje i na svoj stav! Ovo ću isto reći svom budućem detetu bez obzira kakav će sistem i kakva će politika biti, jer kako se ono kaže: ''Svako je sam krojač svoje sudbine''.

Alen Kugić, III 1 ( mart, 2014.)

         

Remboova Ofelija

Sjajno, bajno, svaki je dan lepši nego prethodni !

Ponesena tim misterioznim osećanjem zvanim ljubav ti ploviš. Radost! Sreća! Savršenstvo! Mislila si da nema kraja, tu si pogrešila. Počinju svađe, nemiri, kao najtanji led pukne sve. Od onolike sreće savršenstva i ljubavi nije ti ostalo ništa. Samo praznina. Mračna, tiha praznina bez dna. Onaj nemir, koji je započeo sve, smiruješ dimom ili dva, dok ne pređeš na cele cigare. Kako dani odmiču sve više se širi praznina. Broj cigara se povećava i poziva alkohol u pomoć. Piješ, pušiš, piješ i tako u krug, uništavaš i poslednji deo sebe. Kada shvatiš da alkohol slabo pomaže, okrećes se drogama. Čini ti se da popunjavaš onu prazninu, a ona samo raste, dok te skroz ne proguta. I više te nema, skočila si u ponor ludila.

Svi smo na ivici tog ponora, ne predaj se!

             Strahinja Vasić III 1( jesen, 2013)


    ИМПРЕСИЈЕ

,,Ово вам је последњи писмени" - управо рече професорка. Размишљам о томе како су брзо прошле ове три године, као да смо јуче кренули у средњу школу.

 Седим, гледам свој разред и присећам се свих тренутака од кад смо први пут ушли у нашу учионицу. У почетку се нисмо сви волели, али временом смо се заволели и онда су почеле групице ко се са ким дружи.У првој клупи смо увек заједно седеле Мирослава, Миња, Елена и ја. Ех,та прва клупа... Било је јако занимљиво, носим лепе и ружне успомене из прве клупе. Било је ту доста преписивања, поготово у првој години из анатомије. Друга клупа : Јована, Наталија и Милица, супер су другарице. Милица, Миња и Биља су увек биле ту да дају најбоље савете и никада нас не би нешто погрешно посаветовале, увек буду у праву. Марија и Кристина - досадно је када нису у школи. Мара је увек спремна за расправу. Ивана и Марина су се увек издвајале, али су као другарице добре и хоће да помогну. Светлана је као другарица добра, али нередовна у школи. Е,сад су на ред дошли дечаци...Погрешила сам,то више нису дечаци већ момци. Сем Борјана који се још увек понаша као дете. Две године старији од нас, озбиљан, миран, одличан ученик, у неком свом фазону је Лазар...Филип и Маринко увек спремни за шалу. А највећи ,,фрајер" у разреду је Деки. Кад има девојку, увек га бранимо од осталих девојака из школе, све га јуре, ма опасан је. Не желим да изоставим Слађану и Теодору, иако више не иду са нама у разред и даље се дружимо са њима. Сунчица, наша разредна, много сам је заволела.Увек сам јој помагала, писале смо и рачунале заједно оправдане и неоправдане, стално сам писала књижице са њом... Од прве године сам желела да је загрлим и пољубим, трудила се и жртвовала много за нас. Сада Миња која је увек насмејана, седи поред мене и плаче док пише овај писмени. И у мени су се пробудиле емоције док пишем. Нећемо никада више седети овако и писати писмени из српског, неће бити пушкица, свађања, плакања, смејања. Још увек не могу да верујем да смо још само пар месеци заједно. Прву годину ћемо сви памтити по анатомији, предмет који нам је правио највише проблема. Али смо се сви трудили и помагали једни другима и сви завршили прву годину, само је пар њих ишло на поправни. Друга година...Српски...Е,то су биле праве муке. Много смо се плашили професорке, али је на крају године испала добра и дала нам добре оцене. Трећа, завршна година... Брзо је прошла, памтићемо је по матурској екскурзији, али можда буде и других ствари за ова три месеца, па нам можда они обележе ову годину. Професори су одлични. Били су фер и коректни, дозвољавали су нам и више него што би требало. Не могу да напишем све о чему тренутно размишљам, немам толико времена да бих написала све што нам се дешавало и чега ћу се увек сећати.

Моје III-5...

Кристина, Марина, Биља, Миња, Марија, Елена, Јована, Наталија, Милица, Мирослава, Ивана, Светлана, Маринко, Деки, Борјан, Филип и Лаки, свима желим све најлепше. Искрено се надам да ћемо се и након завршетка школе чути и видети. Недостајаће ми све, школа, пракса, друштво, професори... Посебно ће ми недостајати особа која ми је била као мајка, моја разредна, знала је чак и неке ствари које ни моја мама није знала. Суни,како смо је ми назвали на екскурзији, желим све најлепше... Не знам шта више да напишем, само знам да ћу до краја дана размишљати о речима професорке : ,,Ово је ваш последњи писмени..."

  Магдалена Агочевић III 5 (proleće 2013.)

 

 

Radost postojanja

Zatvorite oči samo na trenutak, samo na  delić sekunde. Vidite li taj mrak? Osećate li taj strah od mraka i tog ništavnog crnila oko vas?

            Ako samo zamislite nekog sebi dragog pre nego što sklopite kapke, verujte da će mrak nestati, a strah izbledeti. Pojaviće se duga. Blještavi svod nijansi ljubavi, sreće, radosti, snage i povezanosti zapečaćeno žigom beskraja. Sada kada vam je duga pred očima, kad vam se sve čini tako jednostavnim i lakim, tako prostim, otvorite oči i ugledajte slobodu. Nadajte se svakom novom jutru, uživajte u svakom trenutku, sećajte se svih onih osmeha i radosti, svih onih veselih lica... Neka vam se pojavi onaj dobro znani sjaj u očima. Pustite svoju maštu da leprša, oslobodite je strasnih okova nemira i svojih problema današnjice. Važno je da želite, da volite, da sanjate, a ne   da li možete ili smete. Da sanjate sa paperjastim oblacima i klizite ka svom snu. Ovaj svet je suviše prazan i siv da bi bio čaroban, suviše je nekako ozbiljan i nestvaran, vidljiv, ali neuhvatljiv. Zvezdani sjaj noćnog neba, blagi odsjaj mesečine koja se ogleda u reci ili možda neki tihi zvuk lepršanja listova, to je ono što ovaj svet čini čarobnim, magičnim i toliko stvarnim da nam dozvoljava da ga oblikujemo i ulepšavamo našim snovima. Oslobodite stare uspomene prekrivene prašinom, započnite novi život i dajte primer drugima.

Ne treba sve vreme stajati na čvrstom tlu, dopustite sebi malo odmora, malo lebdenja i iluzija. Jer koja je svrha postojanja, ako se samo plače, brine i živi surova strana života?!

Dragana Ilic III 3 ( proleće 2013.)

 

       Jelene Andrejevne našeg doba

          Tužna je činjenica da danas sve više Jeleni kroči ovim svetom. Veliki broj ljudi različitih profesija i stepena obrazovanja svakodnevno hrli ka ovim površnim i materijalnim idealima zaboravljajući na lepotu spostvenog postojanja i čari mladosti, koje pomeraju granice i mogućeg i nemogućeg.       

         Još od malena su nas ubedili u to šta je lepota. Hrleči ka ovim večitim idealom , mi zaboravljamo sve ono što je važno i postajemo robovi sopstvenih iskrivljenih zabluda i očekivanja. U stanju smo da uradimo apsolutno sve,ne bismo li se u očima drugih predstavili kao što bolje ličnosti. Ali ono što ne uviđamo dok se uživljavamo u našu zamišljenu  ulogu jeste prolaznost i lepota sopstvenog  postojanja, jer danas smo mladi, lepi i uspešni, a sutra već možemo biti samo oronule ljušture koje čekaju svoj kraj.                                                                                                                                                                                                                                                                                             Kad smo već kod tuđih grešaka, bio bi red da i ja iskažem svoje. I ja bejah Jelena modernog doba. Prigrlivši sopstvenu masku čvrsto uz lice,odbacivao sam svaku mogućnost greške u želji da se predstavim tuđincima na što interesantniji i dopadljiviji način. Ali ono što mi tada nije bilo jasno jeste da sam svakim danom, lagano i sve više, ubijao sebe.

          Da,to sam ja! Moje nesavršenosti, greške, strahovi, maštanja i nadanja ukazuju na mladost. Sve moje nesavršenosti su baš ono što me čini živim i istinski vrednim postojanja, jer nikakav ideal večite lepote, mladosti ili iskrivljene vrednosti ne može nadomestiti jedinstvenost nečijeg postojanja.
        Ono što ostaje jeste borba i nada. Tek kada istinski prigrlimo svaku Jelenu Andrejevnu koja postoji , ona će zavoleti i svoje nedostatke. Tako će se skinuti povez sa očiju bližnjih.

        Lazar Špehar III5 ( okt.2012.)

 

Boje mog imena

 

          Miroslava...naizgled lepo ime, nesvakidašnje. Mir i slava, osećaj neke topline i blagostanja, ali šta je druga strana svega toga?

        Mir je ono što se prvo primeti kod mene,ali to je samo maska, maska koju kao glumica skidam posle uspešne predstave. Taj mir je za mene jačina koja mi daje snagu u životu, to je  mir bez koga ne bih uspela, ali teško je nositi se sa svime. Teško je nositi se sa strahom u svakom novom danu, da li će ta predstava biti gledana od strane publike ili će se naći neko, ko će otkriti nesigurnost glumice dok je  na pozornici.

         Za mene je crveno boja mira. Mir i crveno imaju iste osobine - ljubav, sreću i bol. Svaki glumac živi za tu pozornicu i voli to što radi, ali sve izvan toga može biti samo bol.

        Sa druge strane slava, neiscrpni izvor svetlosti, belo. Koliko to samo donosi energije i koliko me to samo tera da nastavim dalje! Postoji nešto ili neko ko me podiže sa dna... Želim da na pravi način iskažem to svetlo. Neverovatno je kako me ime deli na dve ličnosti. Mir koji me zatvara i sputava i slava koja, kao da me anđeoskim krilima štiti i ne da mi da skrenem sa puta te svetlosti. Osećaj savršenstva u tim belim zracima jeste kao san iz kog ne mogu da se probudim... Ili neću. Sve je tako lepo tu, dok postoji taj anđeo koji me gleda dubokim prodornim očima i koji me čuva  da ne pogrešim. Osećam se sigurnom pored tog anđela čuvara, koji me čeka tamo negde, na onom svetom mestu     

        Granica između dobra i zla je mala, ali granica između srca i razuma je nikakva.  Mir i slava.                                                                                                                                                                                                                                     Miroslava Novak, III5(okt.2012.)

 

         Crna ptica

                  (simbolizam)

                   Bolnica. Interno odeljenje. Kardiologija. Sprat četvrti. Krećem se uz dosadno sive stepenice ispunjene sitnim, belim,već uništenim kamenčićima. Udišem vazduh pun zelenog mirisa  tela ljudi. Još samo dvadeset i kusur stepenika. Hajde, neće mi biti ništa. Može moje srce to izdržati. Još samo malo i gore sam. Stepenik po stepenik. Korak po korak. Sekund po sekund. Vriiiisak: ,,TATA!!!”.

                   Zastade u sekund zamrznut korak moj. Grlo se steže, koža naježi, a oči,one ne trepere više. Penjem se ne razmišljajući .Tražim put vriska, koji bolan beše.Vidim je. Jedva diše, teško dolazi do vazduha, tek samo da bi ponovila:,,TATA!”.Guši se u suzama svojim slanim.Viče mlado devojče i gleda gore u poluispucali i natopljen buđi, plafon. Ali ne, kada se malo bolje pogleda, ne gleda to ona tamo,već u Njega.Traži objašnjenje koje joj je najpotrebnije sada, da shvati zašto.Zašto tako nesmotreno povlači konce na toj paučini koju plete.Zašto ih malo ne pričvrsti,da budu izdržljivije.Čini mi se da se i njena nit trese , i to baš.Dok je gledah tako, na dnu hodnika zatrepta svetlost.Nestade. Dunu vetrić pun bola kroz otvoren prozor hodnika.Hladnoća ispuni prostor.Svi mirisi se ugasiše,samo jedan zadominira.Onako hladan i crn, guši. Ali nećeš još! Okrećem se za senkom njegovom , kreće se tako polako i sigurno u svoj korak, ulazi u sobu 202, ali na tren zastaje na ulazu, kao da viri iz prikrajka. Čeka. Dočeka čekano.Iz sobe izlaze kolica praćena tihom škripom poda,koja je ličila na poslednje jecaje duše tog čoveka.Sa njih se spušta bela ruka,za poslednji mah i zbogom.,, “TATA,TATA,TATA!!! Marija, UMRO MI JE TATA! MOJ TATA!!!” Ne mogu više. Odlazim. Još znam da mi nije vreme. Ali ona viri, gleda me. Pomislih:,,Zar je to najbolje što umeš, gavrane crni!?”

                    Završavam praksu. Bogu hvala, bar je to jedino što je dobro uradio danas. Dok se spuštam istim stepenicama, čujem tihi jecaj koji mojim odlaženjem iščezava. Život baš ponekad i ne zna kada je dosta.                                           

                   Vazduh, konačno. Dišem.Udišem.Izdišem.Dok se vraćam kući, gledam senke što se gnezde kraj ljudi dok gavrani crni plove tumornim nebom nad njima.

   Mirjana Marković IIl 3 ( mart, 2011.)

 

 

      Crna ptica

                (simbolizam)

 

            Crna ptica - smrt. Stalno se susrećemo sa njom, mi, budući medicinski  radnici. To je sastavni deo života, ali je svima onaj rukovodeći odredio životni period. Protiv toga se ne može.

            Za mene ona postaje svakodnevnica. To je loš glas koji me prati. Prvi susret sa njom bio je kada je donela vest da moj otac ima rak. Bilo je užasno. Kao da  je nebo svom svojom težinom palo na mene. Kada se čovek navikne na dobro, teško podnosi loše strane života. Mi smo se izborili sa tim, ali ona tu nije stala. Nastavila je progonstvo koje je počelo mučenjem, a završilo se smrću meni drage osobe. Moje bake. Ali to je samo njen zadatak, zar ne? Neko drugi vodi računa o tome. Ta ružna ptica je samo pijun. Kap u moru smrti i loših dešavanja. Ali proći će i to. Ljudi ipak žive duže od ptica.

            Kada je Bog u rajski vrt doveo Evu, stavio je Adama pred iskušenje. Tako radi svima. I mi smo Adam, ali , da li ćemo odoleti?

 

          Jelena Stanković   III-3      (mart, 2011.)

  

    Likovi u mojoj glavi

          ( nadrealizam)

 

            Moja glava je jedna velika celina,u njoj se nalazi mnogo likova.Likovi u mojoj glavi???Ima ih baš dosta!

             Planer koji mi pomaže da isplaniram svaki svoj sledeći korak. Da nema njega, ne bih imao vremena ni za šta. Zloćko me podstiče na sve što je loše, na tuču, laž, povređivanje tuđih osećanja. Mirko se večito sukobljva  sa Zloćkom jer me on podstiče na dobre stvari. Sanjarko  budi u meni dete i ja počinjem da sanjam.Mrzovoljko izaziva mržnju i zbog njega mrzim sve oko sebe. Ovo su neki od likova u mojoj glavi bez kojih ne bih postojao. Mnogi su u stalnom sukobu, ali, na svu sreću, u više slučajeva preovladavaju oni bolji.Mozak polako prestaje da radi  jer je na vidiku Smorko koji je najgori lik u mojoj glavi, tako da me sada već mrzi da pišem. Mozak mi je u međubrzini. Radi sa 0.025% kapaciteta. Sada bih najradije zatvorio oči i zaspao bez sna. Nadam se da će ga uskoro pobediti Mišljenko koji će me vratiti u kolosek sa vremenom.

            Zaključak je taj da sam ja iznenađen sobom. Nisam znao da za ovako kratko vreme mogu napisati stranicu fantastičnih gluposti, kaže Glupavko.

 

   Ivan Pešić III-3(mart, 2011.)

 

    Borba za čoveka

          (realizam)

 

                  Imam 18godina, neki bi rekli previše za maštanja i sanjarenja o nekom novom svetu, o nekom boljem mestu. Neko bi, pak, rekao ,premalo za pretvaranje snova i iluzija o boljoj zemlji u stvarnost, premalo za borbu i težnju ka novi horizontima. Ja kažem da imam dovoljno godina da svojim očima i svojim čulima, na svojoj koži osetim da želim bolje od ovoga.

                  Imam dovoljno godina da vidim kako se svet menja i to ne na bolje, vidim kako brodovi ovozemaljskog života ne plutaju ka svojim sigurnim i mirnim lukama,već idu i srljaju u uzburkane vode, u prejake talase za njihove krhke kosture.Posmatrajući kako se smenjuju leta i zime bez  ikakve pojave u vidu jeseni i proleća,kako u vazduhu više ne osećam miris spokoja, vidim kako se ljudi više ne raduju prolećnom pljusku, ni nebo više nije onako kristalno plavo.Vidim da ni zemlja nije onako rodna.Kako da se onda ne zapitam šta se dogodilo?Kako i kada se sve promenilo? Do nedavno lica ljudi nisu imala onako duboko urezane bore, te podsetnike briga i lutanja za boljim sutra.Do nedavno se nisu tako grubo i  bez trunke milosti ljudi borili za koru hleba. Sada svakodnevno gledam, htela to ili ne, kako se ljudi ubijaju zbog nafte, teritorije, prirode, vode. To je tako jezivo i toliko me plaši. Gledam svu onu decu bez roditelja, sa suzama, koja se pitaju zašto su očevi otišli u rat. Kako objasniti detetu da tata ili brani svoje parče dostojanstava ili grabi tuđe? Eto, to me tera da se zapitam, šta će biti sa mnom, kuda će me putevi života odneti. Hoću li biti kažnjana tako razornim zemljotresima, poplavama i ostalim katastrofama?

             Ne znam kuda ću otploviti, ali znam da nikad neću dozvoliti da moja lađa plovi na uzburkanom moru , već ću svoje kormilo usmeravati ka boljem životu, u kojem ću moći bar lepom rečju, lepom pesmom i osmehom nekom pomoći da preživi još jedan dan, a time ću pomoći i sebi da lakše plivam među ajkulama koje jedu dušu.

                  Trudiću se da činim dobro,da pravim kule nade. Boriću se da budem jaka i spremna za sve ono što dolazi,daću sve od sebe da ne dozvolim da kapije dvorca moga života budu srušene.

   Biljana Milošev III-3 ( mart, 2011.)

 

       Borba za čoveka

                     (realizam)                   

            Život čoveka je u ovo vreme pod velikim znakom pitanja, okruženi smo ružnim stvarima, neimaštinom, bolestima.

            Teško je kada čovek počne da stari, kada gubi snagu i volju za životom, kada zavisi od drugih. U bolnici, u poslednje vreme, provodimo dosta vremena  zbog prakse. Okruženi smo starim, nemoćnim i bolesnim ljudima. Često se poveravaju nama, budućim zdravstvenim radnicima. Željni su razgovora sa nekim, željni pažnje, a njihov život zavisi od lekara i nas. Od nas zavisi da li će im biti bolje. U školi nas uče jedno, a tamo vidimo nešto sasvim drugo. Govore nam da moramo biti ljubazni i prijatni prema bolesnicima, poštovati njihove zateve, biti im na usluzi u svakom trenutku. Naša bolnica i odeljena su stara, oronula i u fazi raspadanja, nema dovoljno materijala za rad, a pored svega zaposleni zdravstveni radnici su jedno veliko razočarenje. Jedan jak i veliki šamar dobijete kada odete tamo. Okruženi ste bezobzirnim medicinskim sestrama, kojima ne pada im na pamet da primene ono što su učile i ono što im je dužnost. Prema pacijentima nemaju nikakvog poštovanja, dozivaju jedna drugu, svađaju se, a pritom bi pacijenti trebalo da se odmore. Bitno je da imaju pušionicu na odeljenju, da ispijaju kafu bez obzira na sve što se dešava oko njih, pa bombe da padaju ne bi mrdnule, čast izuzecima. Spremačice zahtevaju da se preleti preko tek obrisanog poda, ne daj, bože ,da prođeš tuda. Ljudi jedva čekaju da odu iz te bolnice, sa takvih odeljenja, jer nimalo ne prija okruženost namćorima i ljudima kojima je sve teško, bez obzira na to što im je humanost i požrtvovanost osnova za rad. Težak, zahtevan i odgovoran je posao zdravstvenog radnika, ali ga oni sami čine težim svojim ponašanjem i nepoštovanjem pravila, kao ni nadređenih.

            Hoće li se roditi, stvoriti, pronaći neko da to promeni? Da li je zaista teško biti vaspitan, požrtvovan, ljubazan? Sve to nedostaje dobrom delu zdravstvenih radnika. U svakoj gomili ima izuzetaka, pa tako i u zdravstu, retki su ljubazni, požrtvovani i ljudi koji vole svoj posao, ali ih ipak ima.

     Sanja Ćalić III-3     (mart,2011.)

 

   Za čoveka

                  (romantizam)

                      Čovek se rađa potpuno čiste duše i kristalnog uma, prazan kao tabula raza.U njemu postoji samo jedna koštica koja čeka da bude napunjena plodovima života.Hoće li biti puna gorkog pelina ili slatkih jabuka,zavisi od seljaka koji ubira plodove.

                      Onako kako radi, kako seje, tako će i žnjeti. Ako njegove ruke nažuljane od rada, zanemare bol iz grla osušenog od ubrzanog daha, njegov život neće imati gorak ukus kafe na usnama,već sladak med.Onako kako čovek posmatra stvari, takve će stvari i dobiti. Ja želim da moj život klizi glatko kao med sa kašičice. Želim da pobegnem od krute stvarnosti,odbacim razum kao kakav teret i ostavim ga realnosti na pragu.Želim da pohitam u susret romantici života kao beli konji preko širokih polja. Romantična duša ruši sve privide i demone ove naše stvarnosti. Njegova mašta plovi mirnim morima bez daška vetra koji bi poljubio sigurnu lađu.Hvatam se u koštac sa nepravdom i smejem joj se u lice.Izlazim na dvoboj sa nepravdom da odbranim čast verovanja svoje zaljubljene duše. Borim se kao Aleksandar  Puškin i ne marim da primi metak otrežnjenja, metak koji bi ubio leptiriće u meni,mada oni moju slobodu čine onakvom kakvom je želim.Želim da budem titan koji će braniti srca, duše i živote svih onih koji veruju da se ova surova realnost može okrečiti najlepšim bojama koje ume da nanese samo najbolji slikar.

                     E, ja sam taj slikar, sama bojim i crtam puteve kojima želim da idem. Onaj kojim koračam laganim koracima kao da letim, onaj bez trnja i kamenja na njemu, onaj koji je dug, ali me ne umori dok ga savladavam, onaj na čijem je kraju svetlost, ona najsjajnija koju ni jedna realnost ne može da ugasi.

 

     Jelena Šulja III-3(mart,2011.)            

 

“Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež”  (Tagore)   

        (romantizam )      

                

       Gledam zagrljene parove i u svakom vidim nas. Zamislim te kako stojiš  ispred mene, prigrlim vazduh i osetim tvoje usne. Iste sekunde povetarac slomi svaku viziju u kojoj smo postojali.
       Sada neka druga ruža cveta pored tebe. Širi svoje latice svaki put kad je pomiluje zrak topline iz tvojih očiju. Tada zarumeni i bude najlepši od svih cvetova. Sada druga ruža mami tvoje dodire... Drhti kada oseti tvoj dah na njenoj krunici i tako okupana tvojim poljupcima, miriše najlepše od svih cvetova i čini da joj svi cvetovi zavide i da joj se dive u isto vreme, Zato bežim od tvog pogleda kao tvrdoglavi suncokret što okreće od sunca glavu i ne gleda za njime kao svi drugi suncokreti. Da l' se to opet inatim? Želim li da osetiš bol koji liči na moj? Svetim li se ja to? Ili se samo bojim slatkog otrova sa vrha strele kojom me tvoje oči gađaju?
      Ne želim da te povredim, nikad nisam ni htela. Sve što sam radila bilo je da tebi bude bolje. Oprosti mi što te nisam čuvala, nisam to ni znala. Plašila sam se svojih osećanja. Javno priznajem da sam kukavica! Nisam smela da ti kažem šta osećam! Ili možda nisam htela da ti dosađujem? Ili možda nisam htela da ispadnem smešna? Ne znam... Gubila sam te, a da to nisam videla... Zapravo, nikad te nisam ni imala...ti po svom... ja po svom... Sećam se kada si rekao da ćes zauvek biti uz mene, ali to ZAUVEK je brzo iščezlo. Nestao si prvom prilikom. Želim da te zaboravim, ali ne i da te zauvek izgubim. Samo ne želim da te volim. Moja ljubav je otrov na vrhu tvoje strele koja hita prema meni i svaki put kad me pogodi, razbije me na sićušne komade!
       Otkad te nema, padove redovno upražnjavam. Stojim nad spomenikom svojih neuspeha, u ruci ugašena sveća, a neprekidne strele iz tvojih ociju čine da je moj bol večito svež!  

    Vanja Angelovski  lll2 ( mart. 2011. )

           

 

    Ljubav

      ( romantizam)

            "Priznaj"...molio je...
Reči jesu moje igračke,pravim od njih kule od karata koje se uvek obruše kad stignem do vrha. Svaki put mi druga slika u očima kad zažmurim.
            "Ne boj se,reci..." nastavlja on... Ali, nisam znala da li ću uspeti. Volela sam ga tako lako, ali reči...one su teško prelazile preko mojih usana. Ne znam... One bi sve pokvarile. Samo sam želela da se ćutke ušuškam ispod njegovog ramena, da se sklupčam oko njegovog srca. Da oseti da postoji u nama neka nevidljiva nit koja nas spaja, nit neprevodljiva u reči, jer one gube smisao i blede ako se previše koriste. A onda, nebo u njegovim očima, kao tajna mapa pokazalo mi je u koje more treba da se zagledam i... ne izustih krik! Nastade ona grobna tišina kada su usta zalepljena, a hiljadu glasova odzvanja u glavi, ne uspeva se čuti onaj pravi ,svi bi oni hteli da izlete iz usta...a nijedan ne može... Kroz gustu maglu pokušavam da se probijem, pokušavam da gledam u nas, ali NAS nema! A kad nisi tu, obaram sve rekorde u ligi samoće...svaki put iznova... Kao hiljadu zlatnih kočija progonila me je misao: "Seti se ljubav je prolazna...“ Sada ta misao bledi, gubi joj se čak i odjek ,vodim boj sa ljubavlju koristeći bes da razbijem sećanja, suzu da napravim mozaik  njegovog lika! Ni to mi ne polazi za rukom. Daljina ne razdvaja, kilometri bole, a ja samo želim da sam s njim...gde god... I ne, ne mrzim ga! Naprotiv...Volela bih da me se seti tu, u gluvoj sobi, kada dosada je teška, kad do smeška fali poziv, da se seti da postojim, da se seti svega.
            Ovih dana malo šta me pomera i dotiče...sem,možda tebe...Izvini što nisam znala da pokažem osećanja, izvini i za to što još uvek ne znam...ali, svaki put kada zažmurim setim se tvojih reči: "Ne boj se, reci...!"

      Vanja Angelovski  lll2 ( mart, 2011.)

                                        

      Pozdrav oku tvom

           (romantizam)

            Jedna zvezda sjaji bisernom svetlošću, tako sjajnom da osvetljava sve druge zvezde. Plavetnilo neba, njeno je more kojim plovi.

Ta zvezda, to je iskra u oku tvom. Hej, plamenu srca mog, samo jedna tvoja iskra je dovoljna da se moje srce ne ugasi. Pogledaj me sa tvojih visina, u tvom plavom moru da se utopim. Svaka tvoja reč, svaki tvoj pogled, pokret nestvaran je, neopisiv, ti nisi sa ove planete? Kada se osmehneš školjkama iz najdubljih dubina iskopane, oivičene laticama ruža, u vazduhu se nešto promeni, krtice u zemlji osećaju topao zrak reči koji dopire sa tvojih usana. Čuje li se nešto? To je moje srce koje ludo bije jer i ono je razum izgubilo i sada sve što zna je samo da misli o jednom plavom moru. Nestala su kao kišom odnesena sva godišnja doba, otalo je samo proleće za mene. Ne može se ne primetiti da su kiše postale tople, a kapi pevaju dok padaju, dok nežni vetar prosto miluje. Da li je ovo san? Ako jeste, ne budi me.

            Sanjajmo zajedno najlepši san, noć nikad nek’ ne svane, jer sve što mi treba, to je svetlost naše ljubavi.

 

      Dragana Bečenjag III-2  (mart, 2011.)

 

   Mladost - nezaustavljiva mašina

                                                              (futurizam)

            Oružje, novac, snaga – sredstva su onih koji žele “sve i odmah“ , bez uvažavanja mišljenja onih koji to stvarno mogu. To je pomahnitali voz bez mašinovođe, bez kočnica koji će ili  sleteti sa šina ili će rušiti sve pred sobom u ime novog.

            Saliveni od titanijumskih legura, kristalnog srca, spolja su nepobedivi, nezaustavljivi, savršeni. Ali i njih muči dosta briga koje su kao korozija, ne daju im da sijaju , spuštaju ih veoma nisko , zakopavajući ih u bunare tame i ulivajući im strah.

            Pa ipak ,poput mlaznjaka, opet uspevaju da se dignu u visine. Buka njihovih motora  probiće svaki zid, srušiće palate nepravde, napraviće mesta za neke novije lovce, koji svake godine dolaze u sve većem broju.

            Njihove su noge , možda, staklene, ali na njima stoji budućnost celog sveta, ako neko proba da ih slomi – uništio je sebe.

            Tih vozova  motori goreće u svetlu slave, jer lavež besnih mašina je dalek i glasan.     

      Stefan Ćirković lll 1 ( 22. mart , 2011.)

            

      Bez posla

                    (realizam)

            Razmišljam zašto je sve ovo ovako i ovoliko baš crno, zašto je stvarnost tako surova prema nama, ljudima? Sve veći crni oblak nas pokriva, donoseći strah, bol i brigu za  sutra.

            A ja dete kao svako dete, ne razumem sve najbolje, ali vidim kako je sve manje radnih mesta, mnogo ljudi je ostalo bez posla i sada njima ostaje strah, ali ipak ostaje i nada da će sutrašnje jutro promeniti sve. Iskreno, strah me je šta će sutra biti sa mnom, sa ostalom decom kojima je u glavi samo igra, samo radovanje. Da li ću ja dobiti radno mesto? Da li ću ja imati od čega da živim, strahujem da ovo nije ništa u odnosu na ono što nam se sprema. Sve je nekako povezano, i zemljotresi, i cunami, i kriza, i ratovi, zagađenja i bolesti. Nisam verovao u 2012. godinu.  Ali sad nekako sve mi ovo govori da nam je tu kraj, da će ljudski rod izumreti.

            Kažu život ide dalje i da će sutra biti bolje, Ali  DA LI SU U PRAVU???

        

          Branko Stojković III-4   (mart,2011.)

 

                          

      Nikad isti cvet neće nići

 

            Rat, tako kratka, a tako poučna reč. Reč koja para uši i izaziva jezu od koje srce uzdrhti, a koža se zaledi.

            Svako slovo se urezuje u pore, u oči, u dušu, pokazujući i onome bez vida koliki se strah nadvio nad čovekom. Mnogo ih je bilo, mnogo je ratova viđeno bez milosti i bez smisla. Ne mogu shvatiti sve i da hoću. Zar je potrebno sejati bol po ovim već istrošenim i od suza presušenim zemljama?! Zar seme bola bolje uspeva od semena sreće i blagostanja?  Zar su plodovi slađi, ako im ukus koji ostaje na usnama ostaje gorak od čemera i baruta? ’’Volja ne može preobraziti svet- patnja može’’, rekao je Miloš Crnjanski. Tako surovo istinito! Volja za mirom, spokojem i duhovnim životom nije dovoljno jaka da zaustavi ratove, ali patnja koja nakon njih ostaje dovoljno je snažna da isisa duše, da čoveka napravi mašinom za buduća ratovanja, za napade i odbrane, za sve ono što je ta ista patnja izazvala. Dugo već godina pune se knjige slovima, rečima i rečenicama koje dočaravaju zbivanja u proteklim ratovanjima, ali niko ne može da vrati vreme koje je pregazilo neke zaboravljene i u ratu izgubljene duše. Hiljade reči pripovedaju trenutke jeze i smrtnog straha kada se bliži trenutak opraštanja sa životom iako se to ne želi, jer je neki drugi čovek to sebi dao za pravo.  Šta ostaje? Samo ćutnja, ćutnja jezivo bolna, ona koja govori više od hiljadu izgovorenih reči, hiljadu knjiga napisanih.

            Jedan dečiji krik ostaje zauvek urezan u dušu kao što krv prolivena zauvek ostaje u napijenoj zemlji.                                                      

              Jelena Šulja    III-3 ( proleće, 2011.)

 

 

         Ko  sam ja sad?

            (nadrealizam)

 

Ja sam ja

ti si ti

i svi smo mi neko i nešto

ali ko sam ja

 i ko si ti

i ko smo uopšte mi?

Ne znam da li je ovo zaista pravi trenutak da razmišljam o tome ko sam zapravo ja sad jer o tome treba razmišljati uvek pre svake izgovorene reči pre bilo kakvog dela

u ovom trenutku ja sam samo učenica koja što pre pokušava da uhvati poslednju misao i prenese je na papir jer sat polako tik-tak tik-tak otkucava evo upravo je i zvonilo osećam kako mi srce radi i ono polako ali sigurno otkucava

 a ja šta ja za to vreme radim

stojim u mestu dok prolazi vreme. Ja sam niko i ništa jedinka koja diše pokreće se a opet stojim u mestu dok

mnogo ljudi ovih dana

umire

gladuje

strahuje

idem u ovu školu da bih pomagala bolesnima ali dok sve završim još mnogo ljudi će oboleti umreti  možda ima dosta vremena do 2012.ali to je ipak malo da se bilo šta popravi da se ja popravim i ostvarim

 još uvek samo dete otrovano pričama o princezama i princu čekam sudbinu kao u bajci a znam da to i ne postoji mada možda je to način da pobegnem od svega

od problema u kući

besparice

od buke

od svađe

nadmetanja u školi

plašim se da neće imati smisla bilo šta da uradim jer ja sam sad samo dete svojih roditelja učenica ali ja nisam svoja  vezana sam i dok ovo pišem lutam tražim odgovor a nailazim samo na sve više pitanja ko da sam pala s Marsa a ne iz ’’raja’’. Bog je sigurno s velikim razlogom dao samo Zemlji život i nas šalje da zajedno sa njom dišemo ali čemu sve to kad razuma nema nema ni smisla

 mnogo vremena treba da odrasteš

urazumiš se

onda to malo traje

ostariš tada razuma opet nema

umreš i tu je kraj

blago onom ko rano poludi bar mu ceo život prođe u veselju.

Ja sam ja ti si ti i svi smo mi neko i nešto ali KO SAM JA i KO SI TI i KO SMO UOPŠTE MI ??!!!

         Mihajlović Biljana III 4 (mart, 2011.)

 

 

Modre masline mog zavičaja

 

Prošlo je tačno deset godina otkako sam došla ovde.Osećam da ovde ne pripadam.

Sada, kada gledam na televizoru šta se tamo dešava,drhtim,tako mi je žao.Ipak sam tamo rođena,ipak sam tamo učila da hodam,učila da pričam,odrasla.Libija je moja zemlja,majka,zvezda vodilja.Mnogi ne znaju kako je tamo,ti ljudi su divljaci,ali ipak,kada kročim na tu zemlju,osetim toplinu,poseban miris,miris peska,urminih palmi.Svaki put, kada legnem i zatvorim oči,vidim sebe tamo...Gledam more,plitko more,bistro kao suza,vidi se svako zrno peska,svaki kamenčić, školjkica. Oko mene vreo pesak žari noge,a tako prija.Ponegde zelena travka,čak i žbun,a galebovi preleću more,tako beli,mladi i nevini.Onda se vratim u realnost i gledam kako razaraju moj grad,dom,Ras Lanuf, blizu Bengalija, dalje od Tripolija, u sredini između Sirta i Misurate,ali najbliže mom srcu.Sećam se samog ulaska u grad - ogromna zelena kapija i Gadafijeva slika.Pri kraju grada je tzv.“Stari grad“ koji ima i svoje pravo ime „Leptis Magna“, to je stari rimski grad koji je otkriven tokom peščane oluje koja se zove gibli.Mislim da ta zemlja to ne zaslužuje,ni jedna zemlja ne zaslužuje rat.Ovde je zima hladna, oštra, puna snega, a leto sparno i kišovito.Tamo je zima kao proleće,lagano proleće, topao vetar mi prolazi kroz kosu, a snega nema.Leto je jako toplo,ali za mene predivno,nebo uvek vedro,ni kap kiše.Volela bih da budem na kratko ptica da preletim mora,planine,ravnice,kontinent i da vratim se u svoju pešćanu pustinju.Kada sam došla ovde, nestalo je sve, ja nisam više ja. Drugačiji ljudi,vazduh,odmah sam se razbolela od zagađenog vazduha,dobila astmu,nisam znala jezik,ni puteve. 

          Mada je cela srušena,da je sravnjena sa zemljom,vratila bih se,nemam ovde ništa što neću imati tamo,završiću studije, biću lekar tamo,isto kao i ovde. Uvek bih se vratila u svojoj kraj, gde cvetaju modre masline.

    Sara Avramov III4 ( proleće, 2011.)

 

                                      

       Moja Sumatra

 

            Strepimo, plašimo se, nema sna te 1999-e. Iako sam mala, shvatam da je počeo rat, osećam strah svojih  bližnjih, ranije kod njih to nisam mogla primetiti.

            Ivana i ja se igramo, kao i obično, jurimo po stanu, igračke su svuda po našoj sobi, vrata su odškrinuta. Naši vode ozbiljan razgovor, govore da će spustiti stolice u podrum, poneti radio i nama dvema jastuke i prekrivače. Ali zašto?! Ja ne želim da idem u podrum, neće nam se ništa desiti ako ostanemo u sobi, neće baš našu zgradu bombardovati! Počela sam da plačem, kao i svaki put do sad kada nije bilo po mom. Mama i tata su nam objasnili da mi nećemo živeti dole u podrumu, nego da ćemo povremeno odlaziti kada budemo čuli sirene. Plašila sam se tog podruma, činio mi se strašan, svakog trenutka sam čekala da nešto iskoči iz neosvetljenog dela. Sirene su bile sve češće i češće, prekidale su moju igru, remetile moje snove i nade... Morala sam da promenim odlazak u podrum u odlazak na more, jer sama pomisao na podrum budila je jezu u meni. Nosila sam svoje jastuče- kucu za uvo -  i silazila niz stepenice. Putovala sam sve češće na more, izležavala se na peškiru i vrućem pesku. Jedini izlaz iz svega bilo je to moje ostrvo i more. Jurila sam ribice mojom kanticom, ali bežale bi, odlazile, kao i moja nada da će i ovaj rat, bombardovanje prestati. Svaka bomba koja je pala pravila je sve veće talase na mom moru i plašila moje ribice.

Ti meseci su trajali predugo, ali se agonija završila, nismo morali više ići u taj podrum. Konačno sam ga se rešila. Ali nikad mi se više nije milio odlazak po teglu salate, taj podrum i stepenice zauvek će me sećati na  jako težak i stresan period mog života, na izgubljene ribice i velike talase na mom malom moru.

            Sanja Ćalić III-3   ( proleće, 2011.)

 

 

     Čeznem da ti kažem, Mišel Munćan lll 3( proleće, 2011.)

 

Draga Marija,

Nedostaješ mi. TI si mi jedina stvarnost koju imam. Ne znam gde su nas poslali, više niko ne zna, niko ništa ne govori... Noć je , prekriven sam jaknom. Dok ti pišem, kiša pada...  Bojim se. Jedino  vidim blato i prazninu u očima ove braće svoje ovde. Izgubio sam pre tri dana dvojicu svojih momaka... Ostalo mi je još 632 dana da odslužim, danas je stigao klinac, tek mu je sedamnaest...

       ’ ...bojim se, Marija,                                                                            

         lica... ta unakažena lica                                                                    

         ne mogu spavati                                                                        

         ne smem                                                                                                             tako sam    umoran                                                                                                                                                                                                                 ova noć je tako duga...’

Zagrli i poljubi malu. Osećam se krivim jer,  da li ću preživeti da Gagi vidim oči kad se bude rodio, prve korake... osećam se krivim što nisam pored vas, a rat je Marija!

            ’...nisam pored tebe...

Čuo sam nešto o Vladi... Žao mi je zbog tvog oca, tamo gde su ga poslali, niko se nije vratio. Država je imobilisala sve ispod 60. Niko se nije vratio...

Imam i dobre vesti! Odbranli smo juče brdo, spasao sam tri brata, ali nisam mogao sve, dozivali su me ,vrištali su, ja nisam stizao, mnogi su vrištali, plakali, nisam znao kome ću pre, i krila da imam...

            ’ ...ti                                                          

             krici...                                                                                                  

            tako sam uplašen...

Opet sam prva linija, ali moram, voljena, to je moja odgovornost, nemoj plakati, budi jaka za mene!

            ’Najdraža, ne mogu  smiriti misli!!!  

            Ubio sams!  UBIO SAM!!!!           ...opet....

             ...ubiću...'                                                                                                                    

Željan sam te, Marija, želeo bih da sam u tvom naručju, da se čuvamo... Vi ste mi jedini razlog zašto još postojim, živim u nadi da će ovo klanje uskoro biti gotovo i da će se i Bogu smučiti više.

Moram da krenem, ne znam kad ću ti pisati ponovo. Šalji mi slike, vi ste moja sreća, moja nada.

Volim vas i ljubim vas. Voleo bih da vas zagrlim i da vas ne puštam više.

           ’ MARIJAAAA!...’

                                 Samo tvoj  Mišel

 

    Čovek bez ideja je mrtav čovek

                Pokušao si da prihvatiš život onakakv kakav jeste i delom ti je uspelo, a onda si odrastao i postao meni nešto nepoznato. Promenio si sve, čak i korak.

                Nestalo je onog tvog ritma ,a ostaće samo jednolični, tupi odjeci. Bat tvojih  koraka poražava. Izgubio si put. I sad strašno žudiš za krilima, da odletiš, da zaparaš nebo poput jata lasta, ali ti nisi vesnik proleća, ti nagoveštavaš kraj i nestanak.

                Voleo si oštre crte svoga lica, voleo si svoje misli, svoje reči  i dela, a onda si shvatio šta je usamljenost i sve se srušilo. Zatvorio si se u sebe još više i postao starac koji čeka kraj prozora. Čekaš kišu da te ponese zajedno sa  tvojim krupnim, lepim suzama  da se bar malo oslobodiš okova zemlje, ali zar ne shvataš da si ih sam sebi nametnuo,da si sam sebi izrekao kaznu.

                Znam da te zidovi sobe ograničavaju i znam kako se boriš svake noći, ali zašto dozvoljavaš da se sve završi sa mnom, zašto se iznova i iznova budiš tužan, žaleći samog sebe. Opusti se i živi onako kako želiš da živiš, a sanjaj ono što se ne usuđuješ da sanjaš, jer ti samo kroz snove živiš i samo tada si ono što jesi, samo tada si svoj. Ali svako novo jutro donosi ponovo razočarenje za tebe, zato što si se probudio ponovo, na istom mestu, sa istim rečima: „Ne mogu“. A mene svako to tvoje „ne mogu“ ponovo zapeče, jer ja ne želim živog da te sahranim, kao što ti to sam sam sebi činiš. Ne, moja duša nije groblje, kao ni moje srce, ali ako se njihovi stanovnici pretvore u sablasne stvorove, postaće . A ti to ne želiš, zar ne? Dovoljno  me voliš da me ne bi povukao sa sobom ili si možda zavoleo svoju tišinu više od mene, možda ti je ona dovoljna i pruža ti sve. Ali njoj ništa ne treba, a ja znam koliko toga ti možeš da pružiš i ja čekam. Čekam te da se probudiš, da odsanjaš taj san i da mu se vratiš, da ponovo stupiš na čvrsto tlo, jer ja ne mogu na visinama tragati.

          Nemoj me mrzeti zbog ovih redova koji mi se sami nameću, volim i čekam te.Ne mogu više plakati skrivena od sebe i od sveta,  želim da dočekam proleće,a moje proleće si ti. Na spoju svetova kuda ti lutaš mnogo je praznine koja nema čime da bude ispunjena, ali i tamno ću te naći, jer ja ne zaboravljam.

                                                   ( ? )

 

      Sanjano, nedosanjano

               (romantizam)

           

Nestašni leptiriću, noćas si zalutao u moje snove. Trčali smo držeći se za ruke u susret proleću. Ljubio nas je vetar, a sunčevi zraci milovali. Mi smo možda i  leteli iznad zelenih cvetnih polja. Nisam sigurna...

            Spustili smo se umorni ispod stare mirisne trešnje, pčele su preteći zujale. Pravio si mi veštačke nokte od cvetnih latica, u kosu si mi upleo venac od poljskog cvetća. Na usne si mi spustio bele rade, šapnuo si mi: „ Napravio sam u tvojoj kosi čaroban dvorac za laste.“ Smejala sam se glasno, glasnije od prolećnog vetra, uhvaćenog u procvetalim krošnjama voćaka. Rumene jagode sazrele su na mojim obrazima, a srce kao vrabac cvrkutalo. Probudio me je sunčev zrak toplim milovanje. Zbunjena svojim snom, pohitala sam, radoznalo ogledalu.

            Pokušavam da učim. Ništa mi ne ulazi u glavu. Pred očima mi lebde šarene cvetne latice iz sna. Bez tebe sam do suza tužna i sama.

     Branka Rajić   III-4   ( 2010)

 

 

   Odnos Sofke i efendi-Mite

                Sofka je mlada i izuzetno lepa devojka.Voli da se lepo oblači i da radi. Visoka je, ima dugu kosu,razvijena ramena,duge ruke, rumene jagodice, ali je bila jako bleda. Prema efendi-Miti se ophodila korektno,uvek sa poštovanjem. Iako je retko dolazio,ona ga je volela,uvek ga nestrpljivo čekala i kada je dolazio,ona mu je uvek ljubila ruku.

                 Efendi-Mita je Sofkin otac. On je trgovac,stalno negde putuje i nikad nije kod kuce. Kada dođe,obično ostane nekoliko sati ili samo prenoći i odmah ode. On voli svoju kćerku,kad dođe ,on je mazi i tepa joj, naročito kao maloj: ''Sofkice''. Sve je to bilo lepo,ali nije dugo trajalo. Efendi Mita,pošto više nije bio stari dobri trgovac koji je svuda bio prvi,već polako, ali sigurno počinje da propada,on odlučuje da svoju ''Sofkicu,tatinu Sofkicu'' proda. Tada on u očima Sofke nije više onaj dobri tata. Bila je ljuta na njega i čak je jednom prilikom skupila snage da ode kod njega i da mu kaže sve što ima. Kada je otišla i pitala ga kako je mogao to da joj uradi,bez njenog znanja i volje,on joj se pravdao,čak joj je i pokazao svoje pocepano,staro i usmrdelo odelo koje je samo spolja izgledalo kao da je novo. Ona je samo pogledala, okrenula se i izašla. Kada je otišla kad tetke,celu noć je razmišljala o tome i odlučila je da se žrtvuje,samo da bi se njen otac izvukao.

                Mislim da je Sofka pogrešila što je prihvatila da se uda za Tomču,samo zato da bi spasila oca. Nije trebala to da uradi zato što joj je on upropastio život samo da bi se on spasio. Nije uopšte razmišljao da njegova Sofkica mašta o tome kako će se lepo udati za nekog lepog,mladog i prvenstveno iz ljubavi,on je želeo samo da se on izvuče iz bede. Čak joj je upropastio brak kada je došao kod Tomče i tražio novac koji mu je Marko obećao na venčanju za Sofku. Od tada Tomča je Sofku gledao drugačije,a do tada je sve bilo dobro,čak je Tomča počeo da voli Sofku i ona njega,ali kada je saznao da je ona zbog para tu,a ne zbog ljubavi,počeo je sve manje da bude kod kuće i sve više ju je maltretirao i tukao. Zbog toga je ona i propala.

                Mita joj je zabo nož u leđa tom udajom i uništio joj život,a ona to nije zaslužila.

            Nataša Stojičevska lll4  (dec.2010.)

 

     Lanci života 

             Da li je moguce da mi ovaj zivot postaje tako tezak?

             Cini mi se da je fijuk tog bica Bozijeg svakog dana sve jaci.Zelim da budem srecna , da  uzivam u svom prolecu.Bozur u mojoj basti cveta,vidim samo lepe i zive boje...ali polako blizi se i moje podne. Zraci sunca su jaci...Polako razumem neke stvari,shvatam njihovu sustinu.Zanesena prolecem i tom lepotom, nisam shvatala kako je ovaj svet u kojem zivim izopacen,tezak...Kako sat otkucava, tako me iz casa u cas lanci ovog zivota sve vise stezu.Izgubljena sam u ovom vremenu, ostrica ga kazaljke  deli na tri dela...ali gde sam ja? Zivim u sadasnjosti koja traje koliko i treptaj oka, ono sto je bilo ne moze se vratiti, a ono sto sledi,proci ce! Zivim u ludnici u kojoj niko ne zeli da prihvati svoje ludilo.A meni su pravo da uzivam u svom ludilu oduzeli. Vezana sam za ovo telo koje boli, zbog kojeg trpim mnoge stvari. Trpim udarce tog... biča. Moram da se borim da bih opstala, moram da nahranim telo jer ono me vezuje za ovaj svet. I jedva cekam da padne mrak,da utonem u snove jer tamo zivim lepsi zivot. Ovaj zivot je tamnica. Plasim se starosti! Pitam se kako ce tada moje telo da izdrzi predstojece muke!? Ne zelim da tada padnem! Ne zelim da tada,bice kojem cu ja podariti ovaj svet,vuce i moje lance! U snovima ja sebe ne vidim kao staricu koja jedva gazi ono malo zivota sto joj je ostalo. Ali kako da prenesem snove u javu? Pokusavam da se otrgnem od tih lanaca,da pobegnem negde sada kada imam najvise snage, ali izlaza nema! Uvek sam ovde i sad! Zivot mi prolazi dok pravim planove za zivot. Savrseno zivim u savrsenoj lazi. I gde je ta lepota,gde su je od moga oka sakrili?

                    Posaljite mi odgovor,da ne umrem u obmani, sta cu ja na svetu ovom, okovana?!...A Bog na svako pitanje i molitvu cuti!

          Biljana Mihajlović, lll 4 (2010)

                 Lanci života

Koračam dugim krivudavim putem života koji je pun sukoba sa nepravdom,porazom, besom. Kako ga pretvoriti u put humanosti i milosrđa? Kako god da je taj put trnovit i dug, uvek se nađe neko ko poturi nogu i skreće nas u  tamu i bedu.

                Još od malih nogu učimo o dobroti, ljubavi, humanosti. Da bi nas voleli, moramo voleti, da bismo dobijali, moramo da dajemo. U životu je malo pravde, a oni koji su povređeni postaju uplašeni i u svima vide laž i nimalo nade da drugima pruže ruku. I Bog će ruku pružiti njima, ako nekome oni pomognu.

Dok prolazimo most mladosi, pružimo ruku drugima. Ako to ne uradimo, na kraju puta će nas čekati razočarenje. Nekome i malo pažnje znači mnogo. Potrudimo se da svi budu srećni i zdravi. Zato sa rukom u ruci, sjajem u očima, širokim osmehom i dobrotom u srcu ukinimo ratove, zabranimo svađe, pobedimo glad.To nije lako, ostaće tragovi.

Tragovi na srcu, na licu. Ostaće tragovi, ali će trenutak biti najlepši sve dok humanosti ima. A mi ćemo biti predvodnici novog, boljeg sveta.

       Branka Rajić III4 (okt.2010.)

 

        Ja se noćas bojim sebe sama 

        Ne,ne želim da se probudim...ne mogu da poverujem!Ustvari,neću to da prihvatim.Zašto bih se sećala na javi.Bolje meni u snu da ga snivam,o njemu razmišljam,svoj svet mu podarim.

            Da li si baš sada morao da zvoniš?!Besna sam... nervira me svaki događaj koji me odvaja od njega.I opet zvoni ovaj stari,razbucali časovnik.Ostavi me u snu,da još malo snivam o nama.Zašto je tamo sve tako bajno, sjajno i sve lepe stvari zauvek sačuvane?

            To stvarno želim,taj njegov pogled koji bi me totalno sludio.Evo,izlazim iz kuće,lutam ulicama.Vidim poznata lica od pre neki dan.Da,opet sam prošla parkom u kojem sedimo u snu.Tražim ga uzalud.Opet ovaj sat.Pa da,sada će svaki mogući da me razdvoji od trenutka u kome uživam pored njega.

            Šta je ono tamo?Jooj,najgora stvar koja je mogla da mi de dogodi!Ako se ne varam,to je on!Da li sam stvarno ugledala svog animusa?To dečije lice,te oči plave poput talasa koje stvara moj nerealni lotos.Ne,on će ostati moja nedostižna zvezda,moja poslednja nada koja ponestaje.

Izmiče mi,jer ja...ne mogu da mu priđem.A osećam da i on mene sniva,kao i ja njega.Zašto nisam kao ona dosadna „Rakićeva“ ? Zašto ostaje samo nada kao kod Šantićevih ostrvljana,gde je ta borba za ostvarenje? On ostaje moj „animus iz detinjstva“ ,jer...BOJIM SE!

Zazvoniće opet taj nečuveno dosadan budilnik,a onda ću biti kao jasika.Toga se i bojim,jer ništa sačuvano neće biti i neću nikada povratiti taj tren.Čak ni sećanja neće biti jer možda,sve to je bio san na javi.

O,moja luda glavo,šta da radim?Znam,nema odgovora,ćutiš kao i onaj raspeti bog.

       Stanojkovska Gordana III4   (okt.2010.)

                            

  Ja se noćas bojim sebe sama

                Noć, toliko težak period  za mene...Noć, nekoliko sati slobodnih za razmišljanje,ć utanje i strah. Strah od čega? Uvek se bojimo nepoznatih stvari, a sve mi se čini da se ja bojim sebe same.

                Nemoć i bol su najgore i najopasnije stvari u životu. Zato sam se uvek bojala razočarenja, kao da sam slutila da ću zaista ostati u krugu loših misli totalno bezvoljna, bez vere i nade. Čime zaslužujemo da stalno patimo?

                Uvek sam težila ka svom biću iz mašte, od malena sam zamišljala kako izgleda stvorenje sa kojim bih mogla biti kao komadić puzzle koja se uklapa sa drugim delom. Posle mnogo vremena, upoznah Anđela na Zemlji, koji mi je dokazao da snovi mogu postati stvarni, samo ako mi to želimo. Bog mi dade sve, pustio me je da živim onako kako želim i ubrzo mi odneo sve moje snove.Tada sam shvatila da život nije šala.

                Kada padne noć, vraćam se u period kada sam bila sretna. Iluzija je sve više, od njih ne mogu da spavam, vrtim se u krug i samo želim da što brže zaspim i barem kroz snove pobegnem u nešto što se ne zove realnost. S vremena na vreme čini mi se kao da čujem stope, kao da ide preko mog praga, a znam da nemam prava. Sve još miriše na njega, na moju pravu ljubav koja je na nebu i ja ne mogu da ga vidim, ali i dalje mogu da osetim prisustvo. On živi u meni, a njega anđeli sad vole. Dis kaže da je život tamnica, sve više mislim da je u pravu. Dučić ima svoju animu koja je lažna, baš kao što je i ja imam.Volim nekoga koga više nema, nekoga koga više nikada neću moći da zagrlim. To je suludo! Ali ne odmičem iz mesta.

                Zato je noć tako hladna, puna tuge.Baš  svaka  mi donosi nova razmišljanja koja vode ka istom. Ne,to nisam ja. Bez ideja, imalo radosti, ispod fasade svoje šminke, krijem sve ono što ne želim da drugi vide.Ja se noćas bojim...

            Jovana Janković III4      (okt.2010.)

 

 

    Ćorkanov let iznad ništavila

             ,,Sloboda! Konačno slobodan! Divnog li osećaja!Zašto to nisam pokušao ranije?Mali više nisam,  svi su ostali ispod  mene’’. To je sigurno Salku Ćorkanu prolazilo kroz glavu tog veoma kobnog trenutka na ogradi mosta.
             Bio je poslednji u celoj kasabi, a jedini hoda po ogradi.Bar se jednog trenutka osetio važnim, slobodnim i uzdignutim.Teško je od uniženog napraviti čoveka koji bi se merio sa ostatkom uzvišenih i bogatih ljudi, ali  on je to  učinio, postigao je ne samo izjednačavanje,već se izdigao iznad njih, što je za svaku pohvalu. Da je bio trezan, zauvek bi ostao poslednja rupa na sviralu. Ovako je pod dejstvom alkohola, koga je izabrao umesto života  iako je to mač sa dve oštrice, i pod uticajem ,,prijatelja’’, ljudi koji su u njemu videli samo predmet za zabavu i podsmevanje, uspeo  da izgura nešto što niko do tada nije smeo. Zdrav,normalan čovek bi pomislio da samo skrenut s uma,narodno rečeno- lud čovek ,može ići po zaleđenoj ogradi mosta. A Ćorkan je išao  potpuno slobodan kao da ide po nekoj livadi, izvodeći  ples - let pobede nad materijalnim, pijan, ne obazirujući se na neme posmatrače kojima i nije svejedno što se njihova šala obistinila. Postigao je nemoguće.Tad je materijalno bilo  zaboravljeno. Čorkan se duševno izdigao iznad svih u kasabi kao da ima silna imanja,novac ,stoku,  jer materijalno vuče onaj koban,bolan bič,koji čini da i to što  imamo, izgubimo, damo drugome, dok mi njemu ne možemo ništa. Na mostu nije osećao bič, posmatrače, nije bio svestan visine i zaleđenosti mosta, bio je ispunjen i to mu je jedino bilo i potrebno.
              Ćorkan je dokazao da svaki čovek može da se uzdigne, ako to toliko želi ili ako je pod dejstvom nekog poroka.  Ali taj let je kratkotrajan, bar kod njega, koji je to shvatio kada je prešao most. Sigurno je to da alkohol uništava život čoveka, ali jednom čoveku je on dao trenutak skorog izjednačavanja sa bogovima.Iz ništavila se podigao ,letom je preleteo ništavilo u koje ga je život smestio, nažalost,  samo  na trenutak potpune slobode.
    Svetlana Vladisavljev III 1 (dec.2010.)

 

   Ćorkanov let iznad ništavila

              Nesrećan čovek kome je alkohol najbolji prijatelj spreman je na svakakve poteze,ne razmišljajući o posledicama,ali ni o pohvalama i uspesima. Hrabro gazi i suprostavlja se svakakvoj prepreci, a kasnije razmišlja.
             Mučan,usamljeni život bez ljubavi i podrške porodice,u društvu flaše,jednog čoveka navela je na poduhvat pred kojim bi mnogi ljudi,heroji tog vremena zastali,dobro razmislili,zapitali se:,,Šta dobijam time?’’ i verovatno odustali. Ćorkanu, kome je svaki novi dan predstavljao mučenje, borbu za preživljavanje, jedan poduhvat doneo je mnogo više od tovara dukata kojim bi sebi olakšao život. Postigao je mnogo više od obične raje koja je trčkarala naokolo, slušala zapovesti, pokoravala se i ćutala. Samom pojavom iznad nabujale reke, na deo klimavog, nedovršenog mosta, uspeo je da dokaže da nije obična ljiga koja skuplja tuđe otpatke. ,,Vredim,dokazaću vam to ili odlazim zauvek bez povratka!’’ Svakim novim korakom iznad beskrajnog ništavila, izdizao se, probijao granice i spunjavo dušu uspehom. Ostali su ga posmatrali uzdignute glave, ali ne zbog njihovog ponosa već zbog Ćorkanovog položaja. Iznad njih je,  bori se i uspeva.
           Dokazao je da ,,bedački’’ život ima i drugačije lice, krase ga hrabrost i čast, nije sve u čistoj odeći i napuderisanom licu.Važna je suština,veličina duše i hrabro srce.

        Stefan Ćirković III 1  (dec.2010.)

               

   Oda lepoti


                Teško je danas opisati pojam lepote.Za većinu  je to spoljašnji izgled , ali lepota može da bude i ono duhovno što čovek nosi u sebi kada veruje u nešto.Teško je danas pronaći osobu koja poseduje sve ovo,osobu koja objedinjuje ove osobine.Kroz istoriju naše književnosti prepliće se sudbina i lepota mnogih žena. Jedna od njih je i Koštana.
                Za Koštanu možemo slobodno reći da je simbol lepote,crne nemirne kose,nežne kože, ljupkog stava, strastvenog izgleda i anđeoskog glasa koji bez daha ostavlja. Bila je mlada,vesela, puna snage, ljubavi . Koštana je dokaz da lepota nije samo fizički izgled.Ona je devojka visokog morala, dostojanstva, čvrstog stava. Čak je i u čaršijskim ustima ostala poštena, njene kose su ostale nemirne, usne neljubljene.Devojka poput Koštane je nešto posebno, jedinstveno.Njenu lepotu ne može ispevati ni jedna pesma, za njenu pesmu ne postoji oda, nema tog stiha koji može objasniti i opisati to što Koštana poseduje.
                   Osoba poput Koštane je na ovom svetu sve manje,možda mogu na prste da se nabroje.

           Siniša Petković III 2  (dec.2010.)

 

 

     Smisao ljudskog postojanja

                        Ljudi najsuperiornija vrsta na zemlji?
                       Čovek ne može da bira da li će se roditi ili ne, a kada se već rodio, dodeljeni su mu roditelji, koje isto tako nije birao.Dodela zavisi možda od sreće ili ou zasluge, možda i od nečeg treće, ne zna se. Čovek kroz ceo svoj život ide unapred popločanim putem koje mu je nebo odredilo, ali ne priznaje.

                       Dok si mlad ne shvataš, misliš da si centar sveta, pun si energije, optimizma, misliš da sve što zamisliš,  možeš da ostvariš, boriš se za svoje snove, imaš

želje, planove, ideje, maštanja, imaš sve, a, ustvari, nemaš ništa.Slažem se sa ljudima koji misle da je život dolap, a mi vranci koji ga pokrećemo, jer to zaista jeste tako. Nemamo pravo izbora, nemamo slobodu, ograničeni smo sa svih strana lancima, život nas ne štedi, a ko nije sposoban da izdrži muke i patnje, kukavica je. Šta je sa ljudima koji su izdržali i nisu se žalili, koji su trpeli i molili se Bogu, od koga odgovor nisu dobili. Šta oni dobijaju od njega kao nagradu, šta? Duboku crnu raku i zaborav. Nisu oni bitni, život je surov i stalno traži nove žrtve. Koji je onda smisao života? Pitanje se ponavlja i ponavlja godinama , ponavljaće se dok je ljudskog roda, ali objašnjenja neće biti. Možda je to zato što smisla i nema.
                      Ljudi koji su proglašeni ludima uživaju u svojoj bezgraničnoj slobodi i ljubavi. Da li je to možda odgovor -  budimo ludi da bismo živeli normalno?

          Olivera Macedonac III 3  (2010.)

 

     Smisao ljudskog postojanja

               Nema smisla…
               Na zemlji postoje ljudi. Ali niko nikada nije našao pravi razlog njihovog postojanja, koliko ja znam.
               Njihovi životi se vrte u krug, zapravo, ne njihovi životi, nego način na koji žive.Oni se rode, razvijaju, razmnožavaju. I umiru. I ništa više. Svako ko se rodi, mora i da umre. Postoji put kojim idemo, kojim su išli i naši preci, kojim sada mi idemo i kojim će ići naši potomci,Taj put je isti za svakoga.Mladi ljudi, koji su tek raširili svoja krila i počeli sami da lete, ne shvataju neke stvari. Oni su puni energije, žele da ostvare svoje želje, sanjaju i pokušavaju da ostvare svoje snove. Kasnije će se razočarati i shvatiti da je sve to nestalo. I tako će sve ići u krug. Realno gledano,  naš posao je da se razmnožavamo, da stvaramo potomstvo.
              Naravno, lepo je to, ali ja ne vidim nikakav smisao u tome. Jer, ako neko ne ostvari svoje želje i snove, onda ispada da je živeo uzalud.
              Kako se kaže, život je nekom majka, a nekome maćeha. I uvek je surov, ne obazire se na to kolike ožiljke ostavlja. Mi smo tu da bismo trpeli te posledice.

          Dragana Albert III 3  (2010.)

                           

  Smisao ljudskog postojanja

                        Život. Eh, ta reč. Šta zaista krije i kako stvarno deluje? Mnogi ljudi su to videli na različite načine na osnovu svojih iskustava, neki kroz religiju koju ispovedaju, ali ja, do sada, još nisam naišao na nekog ko se pohvalio time što je rođen. Na početku svog ,,življenja” rađamo se, kako neki kažu, iz raja (majčine utrobe) u kojoj imamo sve,a onda  dolazimo na ovaj svet. Nismo pitani ni kada, ni gde. Svesni postajemo negde od treće godine. Do tada niko ne zna o čemu smo razmišljali , sta nam se odvijalo u glavi.
                      Odrastamo opet svako na svoj način. Dis je bio kratkovid. On je ovaj svet mogao više doživeti samim tim. Doživeo ga je kao tamnicu.Rakić je bio konkretan, dobiće za nagradu  večni mir uz duboku raku. Kada smo u nevolji, uvek se setimo Boga, a od Boga nema odgovora ili nam se nešto još gore desi… Ni po Šantićevom mišljenju nema izlaza. Kakva je onda svrka života?

                    Rodim se, odrastam, zaljubim se, skućim, osnujem porodicu, radim da bi za sve to dobio smrt? A što je najgore, ne znamo ni kad, ni kako ćemo umreti, jedino nam ostaje da se izdignemo po nečemu. Da duh naš i dalje živi iako trunemo u grobu.

                 Milos Milic III 3     (2010.)

 

 

      Smisao ljudskog postojanja


                      I tako…sunce sija na visokom nebu, ptice pevaju na krošnjama drveća, trava raste i cveće miriše, kiša pada, a reke teku, noć dođe i mesec mlad iziđe na visokom nebu. I tako sutra neko se opet rodi, a neko opet umre. Sve je isto, i zivot i smrt.
                     Sve je isto samo Njega nema, nikako da se oglasi, da kaže nešto novo, nešto dobro, bar reč - dve … Ništa. Da l’ je još uvek ljut na sve nas pa nas je zato bacio u ovu tamnicu? Da l’ smo nešto negde zgrešili, ne znam gde, na nekom mestu,  koje smo zaboravili i kojeg se nećemo nikad ni setiti. Neko će jedan dan, a neko sto godina ispaštati za svoje greške koje je počinio negde, ne zna se gde, ali opet, u ovoj tamnici, tako hladnoj i okrutnoj, kud god se okreneš, svaki zatvorenik ima isti život koji je već ,,provaljen”. Opet bol i opet tuga, sreća i suza i opet ništa novo. I tako još jedan prođe dan i opet po ko zna koji put sanjam isti san, sa nekim boljim sutra i kad otvorim oči svoje i ugledam čedni sunčev zrak, na tren pomislim, možda ima smisla zašto sam tu i dalje. I da Boga ipak ima, negde tamo daleko, iza sunčevog zraka i mesečevog sjaja, samo nas  ne čuje, nismo dovoljno grehova okajali ,valjda, da bilo šta tražimo za naše bolje sutra
                        A kada dođe dan da me Bog čuje i oprosti grehe moje tajne, ja vratiću se kao prah u zemlju crnu, a duh moj u doline sjajne, beskrajne. A do tada još jedan će proci dan, siv i sumoran, kao od juče preslikan, neko će se roditi, neko umreti, sunce će opet sijati, kiše padati, i tako…i tako…

            Mirjana Markovic III 3  (2010.)

 

    Smisao ljudskog postojanja

                     Šta je život? Odakle dolazi? Čemu vodi? Da li tome što se čovek trudi da postigne materijalno bogatstvo,da jede i pije, da li je to sve?
                    Kažu da, kakve misli imamo, takav nam je i život. Duh se hrani mislima, telo fizičkom hranom. Zemaljski zakoni kažnjavaju samo dela, dok nebeski kažnjavaju i misli.,, Ako je izbor čist, i voda će biti čista.Živimo u pogrešnom uverenju da su raj i pakao mesta na koja odlazimo nakon svoje smrti, ali i raj i pakao su samo  realna stanja naše duše. Čas smo u raju, čas smo u paklu. Kada smo neraspoloženi, u nama je pakao. Nemamo mira ni spokoja.Kada je u našem srcu radost, osećamo se kao u raju. Da bismo se kao kakva sijalica uključili na pravu centralu i da bismo svuda oko sebe svetleli, potrebno je postići smiren um. Svet je zagrizao više u greh i zlo i sa tim povezao ljubav i strast koje nemaju nista zajedničko. To počinje odmah posle pada naših praroditelja. Dolazi i do krvoprolića. Kain ubija svog mlađeg brata Avelja samo iz zavisti.I evo i u našim srcima se isto ukovitlala ta osobina - paklena zavist. Ljudi su promenljivi kao vetar. Danas su za tebe, sutra su protiv tebe. Ko može vetar da zaustavi i ko može svetu ugoditi?
                     Mudre su reči našeg naroda koji kaže: ,,Možeš raditi šta hoćes i kako hoćeš, ali ne možeš dokle hoćeš.” Možda je smisao našeg života vraćanje u naručje svome Ocu Nebeskom.

         Helena Jovic III 3  (2010.)

                      

         Pobeda nad sobom

         Rođeni svi smo mi na isti,ama baš isti način,ne mislim fiyioliskim putem,vec kao osobe koje čeka jedan isti,surovi i nimalo lak život.Rođeni da isplačemo vise suza nego što je kiša palo za vek naš.Rođeni za muku i večiti bol za koga ne postoji nikakav lek.
         Rođenjem mi smo bačeni u surov život ovaj,osuđeni na propast i večiti jad i bedu.Rođeni kao gubitnici.Eto to smo mi.Većina ans ne zna kako da počne,kako da stane na noge,kako da stane na život.Ne zna šta je borba.Danas svi laok odustajemo od raznih glupih i prostih stvari koje su samo jedna mala prepreka,a ima ih milion.Nema upornosti,nigde skoro,a iako je ima to je samo da se zaradi i utoli glad,pokaže moć kuće bogato nakićene,iskaže profesija,i opet sve to radimo,ali sta time dobijamo.Novac će nestati,kuca oronuti,a znaje izgubiti.Sve će to nestati.Jedino ako se do kraja,ne pokažemo pred svetom ovim,pokažemo kao borci za nešto.To je dokažemo drugima da smo različiti,da nismo kao oni i da počnemo da se izdvajamo iz ogromne grupe gubitnika,koja se danas teško smanjuje.Da se odvojimo svojom dobrotom i čednošću od svog ovog zla koj evlada na ovoj crnoj zemlji,da učinimo bilo kakvu ludost pa čak nam se smejali,pljuvali,omalovažavali oni će uuvek biti isti,a mi ćemo se uvek našom malom ludošću razlikovati.Pa čak to bio i Ćorkanov let iznad ništavila,hod po mostu,rizikovanje sopstvenog života,ali opet kakvog života.
          Mi kažemo rođeni smo kao gubitnici,ali važno je živeti na svoj drugačiji način,na način sopstvene pobede.

Mirjana Marković III-3(2010)

 

  Koštana, samrtna pesma koja u grob silazi

         Koštana,prelepa,mlada Romkinja slobodnog duha koja živi od pesme i igre od dana do dana,od mesta do mesta,postala je želja svakog muškarca.Opijeni muževi koji su zaboravili na svoje porodice i kuću, slepo prate pesmu i mlade kukove koji ih hipnotišu.
         Tog Uskrsa pala je poslednja kap.Posle molbi, priče i bezuspešnih pretnji predsednik  opštine donosi konačnu odluku.Mlada Romkinja mogla je birati  između dve smrti: materijalne smrti i smrti svog duha - doživotnog ropstva udajom za drugoga. Odbija ponudu bekstva sa Stojanom, razmaženog bogataša, jer on može da je izdržava samo dok je sa porodicom,u njihovoj kući, gde bi ona služila i prala im noge. Koštana moli Mitketa, jedinog ko je razume, da je vodi u slobodu, na nebo, tamo daleko, što dalje od okova i rada.On je bodri, diže je sa zemlje, govori joj da je nebo daleko jer je ne želi ubiti, a zemlja je tvrda, život je surov, ne pita za želje. Koštana postaje svesna situacije da će budućem mužu služiti samo za rađanje iako je među svojima.
         Srećni su oni koji ne žele oku što nemaju i tu sreću dignu iznad svog tela i tako oslobađaju sebe.
   Mišel Munćan III 3        (dec.2010.)

 

   ,,Ja u tebi volim sebe sama” ( M.Rakic)

                     Na prvo čitanje mog zadatka rekli biste da se radi o rečenici jednog velikog narcisa, ali nije tako. Pravo tumačenje je da svaki čovek traži partnera kakvog je u svojoj glavi zamislio, svoju animu, odnosno animusa.
                    Teško se nalazi osoba koja nam u potpunosti odgovara.Dešava se da pronađemo osobu čiji nas fizički izgled fascinira, ali ne i ono što ta osoba nosi u sebi. Moje je mišljenje da nas lepota privlači, a karakter zadržava kraj neke osobe. Muškarci uglavnom traže žene koje najviše podsećaju na njihovu majku, jer je ona njihova prva anima. Majka je za većinu muškaraca idealna žena, a kod žene je otac idealan muskarac. Ako uspemo da nađemo partnera koji bar malo liči na onog iz naše glave, pred nama je novi problem, kako dokazati tu ljubav pred  svetom.Društvo odbacuje svu lepotu i ljubav koja im bode ljubomorne  oči . Pokušavaju da zaljubljene povuku u svoje sivilo i bezosećajnost. Danas je velika hrabrost pokazati javno svoju ljubav, a pritom se ne plašiti da te neko ne sapliće i ne pljuje zbog njihove zlobe i ljubomore.
              Moj zaključak je da treba naći partnera koji nam odgovara po karakteru jer je lepota prolazna.Mora se i odlučno i hrabro boriti protiv ovog ništavnog društva koje uništava sve što se kosi sa normalnim i lepim.                                                                         

     Igor Miletic III 3  (2010.)

 

   „Bidni čovek, a čovek je samo za muku i bol zdaden" (Bora Stanković)

          Čovek mora da istrpi svu muku, sav bol, sve poteškoće u životu, jer on je i stvoren za to da bi mogao čista obraza i uzdignute glave otići „gore“. Prepreke su tu da bi dokazao da je dostojan tog puta.

             Mitketov je život , u mladosti,   bio  kakav se samo poželeti može: radio je šta je želeo, išao kuda su ga noge nosile, ljubio svaku ženu koja bi mu zapala za oko, obišao mehane koje bi ga „sretale“. Ali,kako to obično biva, čovek se postaje tek preko muke. Tada ga sustiže „zasluga“ za svoj nemarni, bećarski život. Možda je i zaslužio, ali ipak Arsa (njegov brat) nije imao prava da mu uskrati slobodu. Nije trebalo oženiti takvog čoveka (doduše, nije loš, ali navike su pomalo rđave) i skućiti ga, jer samo drugima, ženi i deci njegovoj, daruje, tim postupkom, loš život.

             Baš kao i Mitke, u istoj situaciji je dospela i Koštana. Ipak, cena slobode drugih meštana bila je preskupa za nju. Udajom za Asana njena sloboda zauvek je zbrisana, gotovo gumicom. Međutim, iako su zbog lepote njene i divnoga glasa mnoge vranjanske glave poludele, devojka nije bila glavni krivac,  ona je htela samo da zaradi novac za preživljavanje. Čak je i dukate dobijene od hadži-Tome vraćala time pokazujući svoju dobrotu i neiskvarenost. Zatim, Stojanu iskreno odgovara da u njega nije nikada bila zaljubljena.To što je bila fatalna govori o „muškim slepcima bez samokontrole“.Zašto se sudi samo njoj, kada su svi podjednako krivi?

             Ali, ona će ispasti čovek i prihvatiće sudbu koja joj je silom data. To samo govori o njenoj duši koja će sigurno pronaći spas iz ove ludnice.

      Gordana Stanojkovska III4    (dec.2010.)

 

    Lanci života

                Da li je ovo stvarno? Imam sve što želim...Svetlosti, topline, baš koliko želim. U mom carstvu nema reč „moram“, već samo „kako ja hoću“... Kako vreme prolazi osećam se čudno... osećam da se sve menja, mom carstvu preti uništenje! „Ne,ne želim...ne želim promene!“

                „Nema ga više...“ Ovde je sve potpuno drugačije. Mislima ne mogu da iskažem ono što hoću... reči, vreme, prostor dobijaju na značaju. Zvuk, čudan zvuk, sve jače  i  jače odzvanja. Kako vreme prolazi zvuk, brujanje nekog točka koji se okrečće sve više me obuzima...

                Vreme je učinilo svoje...dobila sam lance koji su me okovali za rad. Radim, mučim se, borim se, a ako poželim da odustanem, da se odmorim...“Fijuk“ opomene... znam, moram, moram da nastavim! Čudno, ništa više nije kao pre, sad sve moram.

                „Nisam,nisam htela ovu tamnicu!Ovo je užas, bol, mučenje...“ Onaj fijuk  stalno me opominje, stalno me vraća u stvarnost, ne da mi vremena za maštanje.

                Ipak verujem da će se ovo završiti...možda će svo ovo mučenje, žrtvovanje biti samo jedna epizoda u seriji koja se nikad neće završiti? Možda nas nagrada čeka na onoj drugoj strani? Na mestu gde vreme i prostor postaju beznačajni... Ali do tada, do tog dana kada ću ponovo biti slobodna i srećna, trpeću i mučiću se, jer, nažalost, ovo je sad jedina stvarnost...

        Jovana Lazarević III4    (okt.2010.)

 

    Život je najteži zalog


               Život je najteži zalog?Zar smrt nije nešto najgore, najstrašnije što se desi,ono što ugasi sve snove, nade? Mozda je to samo mišljenje većine, tačnije mišljenje onih koji život žive punim plućima, kojima je svaki dan ispunjen srećom, blagostanjem, svaki dan ostvaruju svoje zelje i snove.
            Ja i ova manjina ne mislimo da je smrt ono najgore što može da se dogodi. Živeti tuđ život, nečiju iluziju života, svaki dan se buditi i pretvarati u drugu osobu, biti sve ono što , ustvari, nismo, predstavlja najgoru moguću stvarnost. Od trenutka kada sam udahnula prvi miris prolećnog cveća, začula prvi cvrkut veselih ptica, prohodala po zelenoj travi, nametnuli su mi pravila življenja. Niko me nije pitao:,,Koštana da li je ovo ono što ti želiš, da li živiš svoje snove?“Ne, to pitanje nikada nije došlo do mojih ušiju. Snovi?Pa ja svoje snove živim samo kad spavam...To su najlepši trenuci za koje bih zelela da nikad ne prestanu. Samo u snovima ja sam ja i živim svoj život! Svoj život, kako je to lepo izovoriti .Svoj život! Vičem, ali izgleda da su svi gluvi ili ne žele da čuju. Osećam da mi se glas gasi, osećam da nestaje svaka nada, želja...
Nemojte me buditi! Ne želim da se ovo prekine, jer samo ovde moja igra traje bez prestanka, glas se uzdiže do najvećih visina... Snovi su  lepi i nerealni, zato  kratko traju. Posle njih sledi noćna mora, svakodnevica ispunjena lažnom radošću, lažnim nadama,sve postaje lažno... Svetlost u mojim očima zamenjuje tama, iskra u očima nestaje.Smrt ne bi gasila moju srecu, snove...Moji snovi bi se tek tada rodili, tek tada bih počela da živim.
           Ali šta izabrati? Da li da krenem putem bez kraja, putem koji bi me rešio ove promašene, propale stvarnosti ili pomiriti se sa sudbinom i ne razočarati svoje bližnje?

  Jovana Lazarević III 4 (dec.2010.)

     PIŠEM, BRIŠEM –SVOJ ŽIVOT

Strana novog dana,

duboko urezana rana života.

Je li život ovaj

slika puna nadanja ili propadanja?

Kakva mi je životna putanja?

Pišem novu stranu svog romana,

ovog sasvim običnog kišnog dana.

 Kao kiša prošlost navire...

svaka je kap misao jedna,

životnog iskustva veoma vredna.

Istorija jeste učiteljica života,

ali je najbolja lična knjiga ispisana.

Greške su neminovne,

ispunjuju naš život,

ne da bismo zbog njih patili,

već da bismo bitne stvari shvatili.

Sme li se  brisati  što je ispisano?

 Nemoj da pišeš tuđa iskustva.

Ustani hrabro,

kad te spopadnu životni padovi,

jer tvoje su misli zlatna slova,

tajni put do želja i snova.

Pažljivo slušaj pisca u sebi

razlog za novo sutra tu leži.

      Stefan Milenković III3 (2009)

 

  Motiv Lenore ( "Romansa mesečarka", F.G.Lorka)

   Koliko neko osećanje može biti jako da nadmaši telo ovozemaljsko, da savlada razum i predstavlja anesteziju za coveka?
   Da li je nečija ljubav toliko jaka da savlada inače nesavladiv bol rane, da i na rubu smrti  želiš voljenu osobu da vidiš? Nastaviti život i posle života... Samo zbog voljene osobe. I dati sve za nju.Savršeno, ali retko...Gotovo nemoguće.
   "Ako nešto može poći po zlu, poći će!" Marfijev zakon je i ovoga puta stupio na snagu. Nje nema, nema njega. Ali ljubav ne prestaje onog trenutka kada telo napuštamo svoje.
   "Noć je postala intimna kao mali trg." Spojiti se sa Animom svojom, čak i nakon smrti, božanstveno. Jer jedino duša ostaje. Telo je prolazno.Ljubav ume da čeka, ljubav ume da prašta, trpi i boli. Zakleti se na večnu ljubav. Ljubav nakon smrti. To je Lenora.

      Ivana Grozdanović III3 ( 2009.) 

 

 "Romansa mesečarka" ( F.G.Lorka)


  "Zeleno, volim te, zeleno!
   Zelen vetar, zelene grane,
   opasana senkom,
   ona sanja na verandi,
   zelene puti, zelene kose,
   sa očima od hladnog srebra.
   Zeleno, volim te, zeleno!"

   Kako samo par stihova može izazvati kovitlac osećanja u nama.Nemir, bol, tugu, ljubav. Nekoliko rečenica, teških, iskazuju ljubav, smrt, prolaznost, gubitak, vernost.
   Jedna devojka, jedan mladić i prava večna ljubav koja nije dozvolila čak ni smrti da ih rastavi.Čekala ga je iako je znala da se možda neće ni vratiti. Nada, čežnja i strast daju joj snagu da odoli svemu. Njena duša ostaje i dalje čekajuci i nadajući se da će doći, bar da ga vidi po poslednji put. Osetila je da će doći,nebitno kako, znala je da će pronaći način i da će uspeti. I uspeo je, ali prekasno...On nije video nju, ali njena duša ga je čekala da joj se pridruži i da u večnosti koje je pred njima uživaju u svojoj ljubavi.
   Tako mračna pesma, teška, u sebi nema ničeg lepog, već samo tugu, smrt i bolno išcekivanje. Ipak ona izaziva i nešto lepo.Izaziva nadu.Nadu u onu pravu ljubav, onu koja traje večno. Pokazuje da ,bez obzira na sve , postoji naša Anima ili Animus, da ih je moguće pronaći i ostati sa njima.
   Izaziva i zavist.Oni su pronašli jedno drugo, odoleli su svim izazovima, čak i samoj smrti da bi ostali zajedno, da bi se videli negde, tamo...
   I posle svega ostaje radost i nada da ćemo nekad doživeti i osetitibar deo onoga što su oni imali...


        Ivana Stošić III3 (2009.)

  

       Epilog Ive Andrića ( Ex Ponto)

            Da li ste ikada bili zatvoreni među četiri zida? Da li ste ikada osetili hladnu studen,oštrice noža koje se sa svakom rečju zabadaju u srce? Da li možete zamisliti bol koji vas peče  kao kad džinovska kandža  para i kida vašu dušu?

            A onda se pojavi On i pita : „Sta si video?“

           Kad izađete iz sobe, gledate plavo nebo,gledate ptice,čuje se njihova pesma,gledate zanos igre....ali stvarnost niti vidite, niti čujete...Osećate kako je zemlja jaka, kako iznosi krvavi plod za plodom svake godine....a ne razumete... Miris zemlje posle kiše ureže se u sećanje kao miris bakinih kolača,možda već davno zaboravljenih....ali sebe ne pamtite... A onda se javlja bes! Tuđe ruke vas pomeraju kao marionetu,pomeraju niti vašeg života...ruke  kidaju niti , ali vi se ne budite... Lipte suze! Teške suze nemoći zbog sopstvene slabosti i predskazane kratkovečnosti....

            Zatim sledi pitanje : „Jesi li samo to video i osetio?“

            Onda se svet ruši.Oseća se slabost.Kapci su teški,kapci su mokri,umorni.Žele da zaborave.Srce vene....budi se tuga. Ta nemilosrdna i teskobna družbenica nepravde koja prekriva velom sivila razum. Tuga zbog kratkoće kojom danas ljubav traje. Tuga zbog večne gladi za njom i gorkim ukusom u ustima....

            Ali opet nije zadovoljan i opet pita: „Je l’ to sve?“

            Nezadovoljni sobom zbog neprikladnog odgovora, javlja se osećaj mučnine i teskobe. Utroba se prevrće od nadiruće mržnje i počinjete da režite zbog nemoguće podele pravde i osude. Vidite čoveka koji trese  do malopre pun šešir, pokazujući ga nevernima. Ničeg nema, niti će biti.

            Vidite tužne oči,blago odmahivanje glave i čujete zvuk koji srce cepa: „Zar želiš da skončas?“

            A onda Njega pogledate po prvi put. Onda tek slobodni vidite bez sivog vela,bez teskobe i gorčine. Osećate miris koji opija,zvuk koji umiruje,igru od koje se oči smeše.Tek  u miru sa sobom,u miru sa njim, možete reći da želite čist vazduh udisati punim plućima,malo jutarnje rose piti... i tek onda dobijate Život...

        Nevena Radovanovic III3 (2009.)

 

    Plava grobnica, Milutin Bojić

   Plava grobnica - "hram tajanstva".Tu na dnu! Leži groblje hrabrih, leži brat do brata.
   Osećam, čujem srca toliko boraca koji se bore za srpstvo. Kada je i sam pisac ostavio srce gde i ostali, kada je i on sa samo 26...Osećam krv, lokve krvi, mnogo bola, miris smrti...
   Mislim da je pesma vrhunska."Tužna grobnica". Svako ko je Srbin ili ima u njemu malo srpstva, osetiće isto što i ja. Tražim isto što i pisac.Poštovanje za umrle borce.
   BUDUĆNOST POSTOJI I POSLE SMRTI – da se shvati!

          Marko Jovanovic III3 ( 2009.)

 

       Ernest Hemingvej "Starac i more"

(esej) 

           Zadivljujuća je snaga jednog starca, a pre svega njegova upornost , nepokolebljivost i postojanost da svoj cilj postavi iznad samog sebe. Dok su se gorki znoj, užareno telo, prazan stomak, njegove godine i sve što dokazuje da je on samo čovek, borili protiv njega, on se fascinirajuće uzdigao iznad svog materijalnog bitisanja i pokazao da za čoveka nisu postavljene granice, već da ih on sam stvara.

             Isto tako, dokazao je da je čovek kao pojedinac uvek gubitnik u odnosu na prirodu kao celinu, koja je uvek jedna i jedinstvena, u harmoniji sa samom sobom, a čovek samo kap u njenom moru.

             S druge strane, pokazao je zadivljujuću pobedu nad samim sobom i podstakao nas na razmišljanje. Dokazao je čovekovu pobedu nad neuspehom, starošću i svega što karakteriše jednog čoveka ,a ukazao je i na ispunjenost duše koja dolazi posle uspeha.

             Dokazao je da su i najneverovatniji snovi ostvarivi ukoliko im se predamo bez rezerve.

                Marina Krstic lII4 ( 2009)

 

       Pobediti sebe - cilj vredan življenja 

            Zavoleo je, ljubio i želeo.Volela je i ona njega,ali to nije bilo dovoljno.Trebalo je biti jači i od ljubavi,i od sebe.

            Na glatkim mišićnim strunama pronalazi putanju ka nežnoj duši voljene. Nalazi put ka bogovima, biljkama, životinjama...Njegov glas oplemenjuje dušu svakome...Ali (jednog dana) Euridika pade i više se ne podiže.Uzalud ju je budio, ljubio...Njeno telo ugašeno je, oči zatvorene. Strunama i vrata podzemlja otvara, unosi dašak svetlosti tamo gde samo tama vlada...Dolazi da moli, da preklinje za dušu svoje drage. Želi je ponovo kraj sebe. Molitva mu biva uslišena, dobiće ono što traži, dobiće svoje mrtvu dragu nazad... Ali...mora da pobedi sebe, da bude jači, jači od same ljubavi, žudnje. Ne sme da se osvrne i pogleda u nju, onu koju toliko voli. U onu zbog koje je kroz trnje išao...Ide kroz tminu,srećan što je i ona tu, tako blizu njega... Srećan je, pun čežnje, nestrpljiv da ponovo ugleda to lice, tu kosu...Bori se, a tmina je sve gušća, srce jače lupa. Ona tu, na korak od njega, a on... Mora da bude čvrst, da izdrži! Okrenuo bi se,makar na tren... Euridikin lik mu igra ppred očima. I dalje se bori, ali nešto u njemu posustaje. Ljubav je toliko jaka, a on sve slabiji. Borba je iz časa u čas sve slabija. Hoda po ivici... Zastajkuje, okrene se i samo baci pogled...Nije uspeo ni da ureže njen lik, već ga nije bilo...Nestala je, ali sada zauvek!

            Ostao joj je veran, vukao se kroz život. Više nije pevao, lira više nije svirala...Sudbina je i njega ubrzo poslala na neko drugo,mračno mesto..

            Ljubav nije dovoljna. Ponekad je potrebno biti jači i od ljubavi,i od života. Ipak,da je pobedio sebe, dobio bi ono za čime je toliko žudeo.To je za njega bio cilj vredan življenja,samo što je to kasno shvatio.

         Sneža  ? 

 

       „Ali,teško je biti čovjek,gospode“   (Ivo Andrić)

          I stvarno je teško biti čovek u neshvaćenom svetu ljudi,koji tebe još manje shvataju. Ja se mučim da objasnim,da razgovaram sa tim čovekom, a on - ništa, kao i da nisam tu; uzeo telefon i piše poruku, kao da mu to nešto više treba nego ovo oko čega se ja mučim da mu objasnim.

I taman mu skrenem pažnju, a priroda kao da je protiv mene - prođe neki pas pored nas, a oni svi za njim. I teško je biti čovek u društvu gde niko neće ni da te posluša.Onaj treći uzeo loptu, pa je sve vreme tapka i priča neke stvari koje su u ovom trenutku „sedma rupa na svirali“. Oni se svi meni smeju, neće ni da me čuju. Ponekad se i ja zapitam šta ću  ovde i zašto gubim vreme sa njima,ali Bog je tako hteo i možda me proverava koliko ću moći da izdržim - jer ,evo, opet to: ona ide u toalet, onaj udara nešto čekićem, prolazi avion iznad nas, sad se neki golubovi biju za prostor, ona uzima jaknu... i kome ja da kažem i sa kime ja da pričam i na koga da trošim snagu?! One se nešto „domunđavaju“ , ja pokušavam da skrenem pažnju, ali samo na kratko - jer, evo, već se on buni i nije mu jasno, pita kako ovo, kako ono... I tamo u daljini čuju se neka vrata - kao da je morala sada da izađe, nije mogla da sačeka još malo. O,Bože...o, Gospode moj, kako je teško biti čovek... Ponekad mi je žao, ali to je samo mala količina žalosti, jer iako je teško biti čovek u neshvaćenoj okolini i neshvaćenom moru i ja imam dušu... Evo opet prolazi pored mene i ometa... a taman sam imao inspiraciju, ali sada je džabe jer je taj trenutak prošao...

Gotovo je, ne mogu više, sad je već gotovo - jedni izlaze, drugi  ulaze. O,kako je teško biti čovek u moru života.Idem, ne mogu više da izdržim!

        Jovan Skuljan III1 (2008.)

    

     Lanci života 

    Život, dar od Boga, preko majke i oca, ili lanci, okovi i ogromne kugle koje nas vežu za sebe?

     Devet meseci provedenih u majčinoj utrobi lepši su nego ceo jedan život. Imala sam sve što mi je trebalo: odgovarajuću svetlost, toplinu, pravilnu ishranu, udobnost... Sve dok se desetog oktobra nisam rodila. Da je svet lep, ne bi se deca rađala plačući. Iz tišine sam prešla u urbanu sredinu, gde se sve, pa i ljubav, kupuje novcem. Morala sam se boriti za opstanak. Borim se i sad. Ceo ovaj život vrti se u krug. Rađanje, borba za mesto u društvu, razmnožavanje i smrt. I tako do beskonačnosti. Gde je tu život? Kao dar, kao zadovoljstvo? Možda smo sami svoji dželati?! Nikada da prestanemo da brinemo o drugima, niti tako da se postavimo prema nekima da prestanu da se brinu o nama i da nas puste da „uzmemo“ život u sopstvene ruke. Tako nam ovaj život možda ne bi bio mračan. Tako bismo se svako jutro budili pevajući i svaki dan bi nam pevali slavuji, a noću bismo legli zadovoljni onim što smo uradili tog dana. E, to bi bio život!!!

   Život- dar od Boga (majke i oca) ili zatvor? Mislim da ipak sve zavisi od nas i kako se postavimo prema njemu. Slavuji ili lanci, okovi ? Biraj!

     Vasiljević Dragana   III4 (2007.)

 

    Izgubljena generacija 

                     Primitivizam,haos,gubljenje vremena,nizak nivo inteligencije,oponašanje glupog uma čak i kada nam to ne priliči...

                     Jutros u autobusu imala sam priliku da se usled nedoglednog nerviranja smejem.Da! Da se smejem jednostavno, jer više nisam znala kako da odreagujem.

                    Naime, pokušavala sam sa drugaricom da ponovim gradivo predmeta koji sam imala danas.Nekako sam i uspela da odvojim misli od raznovrsnih razgovora ljudi oko sebe kada je autobus stao na jednoj od stanica gde behu ušla ,moram da kažem,dva idiota.Dajem sebi za pravo da im dam taj „kompliment“ jer su se oni zaista tako i ponašali.Kao prvo,pričali su vrlo glasno,što je odlika ljudi niskog obrazovanja(bar ja tako mislim),drugo, spominjali tako vulgarne stvari,tako bezobrazne termine upotrebljavali i smejali se kao da su sami na svetu,da ih je u jednom trenutku moja drugarica prekinula,naravno ljubazno i zamolila da se utišaju.Možete da zamislite koliko su tek živci „počeli da mi skaču“ kada je jedan od njih na Jeleninu molbu počeo da priča još glasnije?!Onda su se podsmevali tome što učimo,zbijali šale na naš račun,a ja sam se smejala sebi u bradu i kapirala da se životinje jednostavno ne mogu naučiti manirima.

                    Shvatam sve više,gledajući svoje vršnjake,pa i starije od sebe, što je još tužnije,da su sve generacije koje tek dolaze još nižeg duhovnog nivoa.Duhovnog?! Ma,nema u njihovim glavama ni „d“ od duhovnosti.Debili,moroni,kreteni,budale, bolidi...svi ti žargonski nazivi, nadimci,složićete se,uprvo odgovaraju današnjoj omladini.Baš mi je žao,stvarno žao,što je to istina,jer i ja pripadama njoj.Čak i ljudi koji me okružuju, drugarice i drugovi sa kojima provodim veći deo dana,deo su toga.Volela bih da mogu nešto da promenim.Kada bi bar svaka treća osoba bila „normalna“ , odnosno razmišljala na malo uzvišeniji  način,videla stvari iz nekog drugog ugla,rasuđivala ozbiljnije...

                   Puste su mi želje,rekla bih...Već smo svi mi duboko,duboko u tom duhovnom ambisu.Izuzetaka je vrlo malo.Vrrrlo malo...skoro da ih i nema.

      Ivana Dragomir III 3   (2007.)                 

 

     IZGUBLJENA GENERACIJA

(nadrealizam) 

     Šta sve čovek može da izgubi za jedan dan a kamoli za tri meseca sve ali sve ljubav oko ruku dragu osobu porodicu glavu misli san može čovek da dobije nesanicu eto to su nama uradila ona tri meseca bombardovanja sad ne mogu da se setim onih misli od malo pre a da evo ih za ta tri meseca svako je izgubio ponešto

     moj san se u to vreme ugasio ali nisam dobila nesanicu lepo spavam ovih dana nego životni san sad ga se i ne sećam ali sećam se svake bombe svakog štrecanja u isto vreme osam i petnaest svi trčimo u zaklon pa kraj uzbune svane gledamo u jednu tačku sklapamo oči kako bismo pobegli ali uvek smo se vraćali uvek se to završavalo novom bombom novim žrtvama novim plačem Srbije ja sam bežala u Australiju igrala sa kengurima a kako bi pala bomba tako bi po sedam kengura nestajalo na kraju ih nije ni bilo više otišli su nestali zauvek sam ih izgubila a tako su mi bili potrebni i sada su

     još nisam povratila svoj san kao ni mnogi drugi bez obzira na uzrast bez obzira na mesto stanovanja mi smo ipak jedan narod narod koji je ispaštao a ni svesno toga nije bilo sada je taj narod jedna izgubljena generacija kojoj je uništen život koja je izgubila ljubav oko ruku dragu osobu porodicu glavu misli san

     opet mi pobegoše misli pobegle su kao i oni moji kenguri

     sećate ih se

     nema ih nikad se neće ni vratiti baš kao ni ljubav oko ruka draga osoba porodica glava misli san evo opet mojih misli sad ću ih čvrsto uhvatiti hoću li ikad povratiti svoj životni san hoće li se ovaj naš narod izvući hoće li prestati da bude izgubljena generacija možda hoće možda neće ali to opet neće vratiti onu ljubav oko ruku  dragu osobu porodicu glavu misli san  ali će možda naš život dobiti neku vrednost možda bar na trenutak zaboravimo prošlost i okrenemo se budućnosti nekoj novoj ljubavi oku ruci dragoj osobi porodici glavi mislima onog dana kada uspemo u tome naš narod će imati i nov san

    Danijela Ćirika III3  (2007)

 

     IZGUBLJENE GENERACIJE 

    Sagnite se, lezite, svi dole, brzo ruke preko glave, dobro je i ova ogromna granata nas je zaobišla, požurimo dalje. Samo da oni nakupe snage, mislila je majka. Hajde imamo još malo, pa smo stigli do autobusa koji ć enas odvesti daleko odavde i bićemo spaseni. Iako čujete rafale na svake strane i sanažen nije to ništa, govorial je majka pred kojom su se ređale slike i lepi trenuci iz prošlosti, ma ceo život joj j ebio pred očima i samo jedan cilj- spas. Samo molim vas nemojte plakati, mogu nas čuti i onda..., ma nije bitno, a samo je ona znala kakav prizor užasa joj je bio pred očima. Trčite, trčite, tim malim krhim nogicama preko njive, mada im je bilo sve teže bežati zbog ogromnog blata koje se nakupilo po njihovoj obući. Jaoj, čuje se krik majke koja pokušava spasiti svoju decu i izvesti na put spasa i mira, ali im je sve teže, jer još jedna džinovska granata hita prema njihovim leđima, ma ne brini mama, rekako je tata ako zviždi ta ide daleko... Snažna detonacija odbaci ih  daleko, ali dobro su, ipak su dobro, iako ih je to vratilo opet unazad. Ustali su i krenuli opet surovim putem u nedogled. Ispred njih videle su se samo crne brazde beskrajne njive, a iako bi bacili pogled na nebo činilo bi se kao da gori. Devojčica više nije imala sange da se bori sa putem, posustala je, ali majka ju je uzela u naručje jednom ruukom, dok je drugom pridržavala sina i govorila je jo malo, samo malo... Na leđima joj je bio mali ranac u kome su se nalazile male dečije prnjice i par njihovih slika. Pričali su, evo jesam vam rekla, govorila je majka, da stižemo. Nazirao se put, dobro je, to je povećalo njihovu snagu i nadu za spas, iako su im usputne stanice bile leševi koji su ležali u lokvama krvi, dobro su se oni držali, ma stžemo, evo nas uskačite. pošli su da ulaze u poslednji autobus koji je vozio iz tog mesta izbeglice ka nekoj srećnijoj destinaciji. Vikali su kako je autobus prepun i nema mesta ni šibica da stane. Ljudi su se ipak sažalili na znojem oblivenu majku i dvoje izgladnele dece koja su samo jecala i pustili su je da uđe. Krenuli su, u vazduhu bi se mogla osetiti panika ljudi koji prolaze kroz košmare. Iako se činilo da put vodi u nedogled krajnja destinacija bila bi spas, spas od neprijatelja, smrti, ma uglavno nečeg ružnog. Put se odužio. Stojte, stanite, ni metra dalje, svi napolje, vozač autobusa je primetio da je u pitanju neprijatelj i dao je gas, ali, ali... par metara dalje i bum, strašan odjek, veliki plamen, sve gori. Za njih više nema nade, izgorele su slike u rancu i sve. Bomba je bačena, lokve krvi. Možda su stigli u oazu mira...

            Tamara Marić III-3           (2007)

 

         ČUJ, REĆI ĆU TI SVOJU TAJNU... 

     Od ranog detinjstva, čim steknemo sposobnost da čujemo i razumemo reči koje su nam upućene – a nekada i ranije , majke i bake nas porede sa Snežanama, Pepeljugama, Uspavanim lepoticama... ne shvataju kakve će nam to probleme praviti kasnije, jedno 16-17 godina kasnije ...

     Pepeljuga, Snežana i sve ostale devojke iz bajki nemaju ni jednu jedinu manu – sve su lepe, dobre, uredne, požrtvovane, fino vaspitane, nikad se nisu požalile, popreko pogledale nekoga ili , ne daj Bože, opsovale...

     Nasuprot tome, današnje devojke imaju sasvim druge osobine – svaka druga devojka je lepa tek posle drastične promene lica pomoću ratnih boja koje se mogu skidati u slojevima, sobe su nam danima u haosu, psujemo kao kočijaši, pušimo, pijemo, tračarimo satima uz kafu... Pa, i pored tih drastičnih razlika  i dalje se poredimo sa princezama. Posle nekog vremena uočavamo da to nije to, princeze smo već odavno prerasle i nije nam teško da ih se odreknemo, ali ono čega se nikada zaista nećemo odreći jesu prinčevi iz istih tih bajki.

     I onda kreće opšte ludilo...i to sa razlogom, jer kako pronaći princa koji ne postoji?! Jeste da su oni danas malo modernizovani i prilagođeni svakoj „princezi“ ali neke stvari se ne menjaju – lepi su, nežni, romantični, odgovorni, bogati, verni i, nažalost, ne postoje!

     Nije ni čudo što svaka devojka gubi glavu i ima ljubavnih problema kad sluša savete braće Grim! I tako... mi tražimo prinčeve, a kasnije to postaje sedmoglavi zmaj. Verovatno i mi njima ličimo na praprapraunuke Kreule de Vil koje bi odrale slatke male dalmatince  samo da bi dobile novu krpicu.

     Sve u svemu strašno! Već vidim – ostaćemo mi bez naših prinčeva, a oni bez svojih vernih princeza koje su, za razliku od nas, i odlične domaćice.

     Na kraju ćemo, verovatno, iskopati “one prave“ pa čak i ako u to nismo ni same sigurne, samo da bismo se na vreme udale kako nas društvo (ono isto društvo koje nam je pričalo te bajke)  ne bi žigosalo kao usedelice, a to što je taj „pravi“ ružan, zaostao u 18.veku i lenj kao buba - to je manje bitno.

     Iz svega ovoga izvukla sam bar jednu pouku: nikada svojoj deci neću pričati bajke već ću ih odmalena vaspitati da ne  očekuju čuda, dobre vile, prinčeve i princeze već da izađu u svet sigurni u sebe i sposobni da sami sebi naprave bajku od života. Naučiću ih kako funkcionišu stvari u stvarnom svetu...ali prvo moram ja to sama da naučim.

 

                  Maja Jovičin III-3  (2007)

 

     „ ...ĆUTI RASPETI BOG“ (Šantić) 

            Jedna pa druga... Idu redom. Same traže putanju, same se pozivaju i bez obzira na naše nezadovoljstvo uvek su tu.

           Te vode iz naših očiju, mutne bare koje su pokrenute tugom, ma koliko se trudili, ne mogu se izbrisati,ni zaustaviti. Čak i NAJMOĆNIJI ćuti, jer i ON zna da se sa njima ne može izboriti i NJEGOVE oči su sigurno osetile hladnoću mutnih voda, bar jednom.

            Uvek su takve. Bolne, hladne i uvek ostavljaju trag, koju svaka duša vidi, ali ne oseća na isti način. Neko je osetio topao dodir na srećnom i nasmejanom licu, ali taj neko je uvek dalje, njegove suze nisu rod mojim suzama. Njegovo srce je u boji i peva, a moje je nemi film bez duge. On to vidi, ali izgleda da je i boja  mrtva priroda,suza na nebu... Izgleda da je i NJEGOV život takav. Molitva ga ne dotiče.On ne čuje ovaj krik tišine, ali postoji nada, jer osećam da ga vidi, da vidi moj bol.  Možda je NJEGOV bol veći?! Možda i ovako ispadam samo neshvaćena duša koja je  nezadovoljna svojim životom? Možda u dubini duše znam da je to istina? Možda baš zbog toga tražim pomoć?

            ON ćuti, ali i tim ćutanjem dotiče deo života. Nagovara me da sama ustanem i obrišem suze jer ih neko, umesto mene, neće i  ne može obrisati.

    Dijana Stankovski lll2    (2007)               

 

   ZAŠTO ĆUTI RASPETI BOG?

     Bog je stvorio sve za sedam dana. Potrudio se da sve bude dobro, savršeno. Ali, sve ima svoju dobru i svoju lošu stranu. I tako je Bog stvorio i nas – ljude, sa svim našim dobrim i lošim stranama.

     Ratovi, ustanci, borbe za teritoriju, nasilje...svaka strana teži da bude jača od protivnika. Teže da budu Bogovi, a zaboravljaju koliko su zapravo sitni i ništavni, dok On razapet ćuti.

     Aerozagađenje, zagađenje mora, okeana, životne sredine uopšte – ljudi sami sebe uništvaju. Bog nas je stvorio, samo On ima pravo da nas uništi, a mi to opet zaboravljamo. On i dalje ćuti.

     Vandalizam, psovke, drogiranje, opijanje – opet idemo protiv sebe. On ćuti.

     Glad, siromaštvo, siročad, bolest, smrt... Postoje ljudi koji nisu ovo zaslužili, a On ipak ćuti. Zašto ćuti?
     Mislim da zapravo i nema šta da kaže. Stvorio nas je, dao najbolje što ima, a mi to zaboravljamo i samouništavamo se. Razočaran je. Njegov trud se nije isplatio. Ostaje mu samo da nas gleda i ćuti. Previše grešnih ima. On nas se odriče, odriče se celokupnog čovečanstva?

     No, kad nam je najteže, setimo se Njega i molimo se Njemu. Ponekad se osvrne, ponekad ne. Sve se ređe osvrće.

     Sigurna sam da će jednog dana i On progovoriti. Mora, jer Njegova je zadnja. Sići će sa neba i reći će nam sve što ima. Ili ćemo postati savršeni ili nas neće biti. Ako nam pruži još jednu šansu – bićemo savršeni, a ako ne – neće nas biti. Sve će biti kao da nismo ni postojali, jer nismo ni bili vredni postojanja.

     Jovana Sirovi   III 4 (2006)

                              

     ZAŠTO ĆUTI RASPETI BOG?  

     Iz godine u godinu sve je gore. Prvo nas bombarduje NATO, a sada je počeo naglo i naš grad sa aerozagađenjem.

     Pre par godina slušala sam sirene koje označavaju vazdušnu opasnost, a sada slušam sirene za prekomerno zagađenje. Sve više je obolelih, a nadležni i Bog ćute. Kad pogledam u nebo, ono je crno, kao da je, bre, pušnica. A i sve ostalo, što se tiče celokupne države,  crno je. Razni štrajkovi, protesti, organizacije, novine...  uzaludno je. Nadležni samo ćute, ne pojavljuju se ili prebacuju krivicu jedan na drugog. Ćuti i Bog. Eh, da može, ko zna šta bi rekao! A i mi smo ti, brate, neki čudan narod. Okupimo se, taman se pojavi neko ko bi možda mogao i hteo da pomogne, a mi ga gađamo jajima. Čemu to? Zar smo poludeli? I opet ostajemo na istom -  svi ćute... ’Ajde što neće niko da nam pomogne, nego što i mi sami otežavamo ovaj jad. Žene se muče devet meseci da održe trudnoću i da rode normalno dete koliko je to danas moguće, da bi se to dete na samom početku svog života, jadno i bespomoćno, razbolelo jer nema dovoljno kiseonika, a sve to zbog Nekih Tamo kojima su samo pare i vlast važni, a za nas ostale baš ih briga. Mada, stvarno mi nisu jasni. Truju nas, ali truju i sebe. Ali šta ćemo, o tome ni ne razmišljaju. Dokle više tako? Hoće li se neko već trgnuti i progovoriti?

     Bog samo ćuti, ali sve vidi i kad-tad  će i on „progovoriti“! Ne sumnjam u to...

      Suzana  Matović III4  (2006.)

        

     OSEĆAM NOĆAS...

 

     Još jedna noć u kojoj sam prepuštena sebi i svojim osećanjima... Sama u svom dvoru sedim i posmatram tračak svetlosti koji se probija mračnom hodnikom tek da me podseti da izvan mog sveta postoji neki drugi svet...

     Kada ljubavi više nema, a nemaš snage da mrziš, nađeš se ovde gde sam  ja sada... Ogromna dvorana gde i tišina ćuti. Jedna jedina reč odzvanjala bi u glavi jako dugo, samim tim i misli su tu prazne. Prepuštena sebi! Više nikome ne dozvoljavaš da ti se približi, jer reči  remete tugu. Čujem ih nejasno iz dubina. Ceo svet oko mene je glasan, a ja i anđele čujem... I sve mi je isto. Minuti, sati, dani, nedelje, meseci, godine. Svi muškarci preslikani. Scenario poznat, kraj unapred određen... I onda se ljudi pokaju. Kad izgube, shvate šta su imali. U takvim trenucima u nama obično proradi dete koje želi igračku koja je u rukama drugog deteta, a on je smatra svojom. Sebično i nezrelo. Samo u celom tom zanosu zaboravljamo da srce nije igračka, ničije vlasništvo. Srce boli i teško prašta. Zaboravimo da se na ranu dodaje melem, a ne so. Tako ljudi dolaze, budu tu i prolaze,  izlet nije i  zalet, a neko dublje otvara rane. Zašto dobro ne razmisli šta moje srce posle njega trpi , a posle toga se zapita da li uopšte ima pravo da ijedno slovo izgovori, a da ono ima smisao kajanja..Kazaljke se i dalje kreću u istom pravcu, vreme ne možemo vratiti. Ponekad je jako teško poleteti sa povređenim krilima. I onda pogled bacim na more. Možda nisam dovoljno jaka, možda je trebalo više da se borim...ponestaje mi snage!Ne mogu dalje!Ne ovako.Zašto se uzalud truditi da se ukrcaš na brod koji je odavno luku napustio i plovi mirnim morem bez bure na vidiku.Ostala sam na obali zaboravljena u svom bolu.Sunce zalazi, uputi mi svoj poslednji bledi pogled, već na izdahu.Neka ga ne brinu ovakve noći, ja sam uvek tu... Brod se može po mene vratiti kada ga umore prostranstva, možda plava pučina reši da ga vrati mirnoj luci. Jer svaki se mornar jednog dana uželi čvrstog tla. Pa i ako se nikad ne vrati, ostaću u svom dvoru, na obali mora, možda neki drugi brod naiđe...Svejedno, neka on plovi i neka ne gleda nazad,hrabri ipak mogu sve.

    I neka ga ne plaše senke sećanja...

          Marijana Raković   III1   (2006)

                       

      ZVEZDE  OD  INJA

     Nedostižne, glamurozne, skandalozne i fantastične zvezde od inja lebde nad našom estradom. Uvek nasmejane, dobrog izgleda i bez ijednog problema, mažu nam oči i ubijaju poslednji deo zdravog razuma.

     Bez imalo mozga, pojavljuju se na televiziji i upotrebljavaju rečenice koje izvuku iz enciklopedija pet minuta pre snimanja. Sa pet hirurških intervencija, tri sata šminkanja i sa dvojicom kreatora na sebi, one predstavljaju osobe koje su idoli mladim ljudima. Bez imalo prirodnosti i pameti „šarmiraju“ nas svojim brakorazvodnim parnicama i kućama na Dedinju sve sa slugama i rasnim kučićima! Očigledan primer pokazuje „cenjena“ voditeljka, glumica, pevačica i ko zna šta još, Suzana Mančić. Baba od  x  godina, sa borama toliko velikim da možeš krompir da sadiš u njima, pokazuje svoj novi par silikona koje je kupila zahvaljujući svom novom „filmu“. Možda je još bolji primer estradna umetnica Vesna Rivas, koja je svoje kučiće krstila u pravoslavnoj crkvi. Ili možda hoćete da čujete priču o „ikoni“ naše estrade koja je, nimalo nedužna, provela par meseci u zatvoru?

     Sve su to zvezde od plastike i silikona, zvezde od inja. Kad im budu iskopavali grobove nakon pet-šest vekova, naći će ostatke tehnologije 21.veka.

     Kako im više ne dosadi isisavanje sala, zatezanje lica i ugradnja silikona? Pa kako su ljudi živeli pre svih tih gluposti?! Znam samo da na te zvezdice gledam sa prekorom i u njima vidim lutke sa dva kilograma zlata po telu.

     Ogadila mi se televizija samo zbog takvih likova kojih je sve više i više, a svima je omiljena boja „pink“. 

           Dragan Malinović   III   (2005)

 

Meni jeste bez krila mojega,kao bratu bez krila svojega...

 

Braću rađa jedna majka, iste su krvi, iz iste utrobe... Kada bi to svaki brat znao, ne bi se ponavljala„Dioba Jakšića“. Ljudi, kada odrastu, valjda sve to zaborave...

           Nismo svi mi Božiji sinovi, kao Isus, pa da odolimo svim iskušenjima, ali se mora postaviti neka granca između odnosa prema materiji i odnosa prema porodici.

           Volela bih da ova priča nije istinita, da je ona plod moje mašte na zadatu temu,ali nije. Braća se zaista mogu posvađati oko imanja.

           Selo kao selo. Ljudi se međusobno cene po svom imanju (traktori, njive, kuće). Sve to može da prođe, odnosno, imanje može da opstane dok je porodica snažna, ali kada nije... Najveća gužva nastaje kada otac umre, a sinovi treba da nastave dalje.To je ustvari i povod ovog „desetogodišnjeg rata“. Otac je bio star, bolestan, logičan završetak njegovog života je smrt.Tako je i bilo. Ali njegova dva, do tada složna sina, udariše jedan na drugoga neposredno posle smrti svoga oca.Tu su se dešavale stvari koje su bile za svaki prekor. Pohlepa je tako zaslepila ljude da su oni jednostavno zaboravili ko su i šta su.Mislila sam da se jedino na filmu mogu videti takve scene.Te podvale,zamke mogu me asocirati na neki film „strave i užasa“ sa elementima komedije.

            Ni jedan njihov susret nije prošao mirno, uvek bi jedan morao nešto da napakosti drugomi obrnuto. Njih dvojica su postali simbol raspada porodice, zavisti i pohlepe. Da, baš tako, braća su se toliko volela da su razgovarali mirno samo preko suda. Ja se trudim da ne pamtim sve njihove sukobe, ali jedan mi je ostao u sećanju. To je sukob u kome su braća motikama i vilama krenula jedan na drugog. A tek kada je jedan ispraćao sina u vojsku, a drugi nije došao...

           Dokle će tako?

          Njihove porodice su se navikle na njih. Šta mislite kako reaguju? Nikako, potpuno ih ignorišu i svoje rodbinske odnose neguju u pravom smislu reči.

             Za ovu „braću“ mogu samo da kažem da nisu moj uzor i da želim da ja sa svojim sestrama ne završim kao njih dvojica.

             Zaista ne znam da li njihova životna priča ima veze sa pričom o prokletstvu koje nosi njihova porodica, ili ne.U svakom slučaju, neka pročitaju „Diobu Jakšića“, valjda će im biti jasnije.

       Ivana Stamenković III2   (2005.)

 

„Slutim,a slutiti jedino znam“(V.P.Dis )

 

         Noć.Hladno je.Na ivici stojim sama.Brojim korake koji me vode ka dnu.Prolazi još jedan dan,mali deo vremena,koji se urušava u sopstvenu besmisao. Pokušavam da dodirnem zvezde,letim na krilima umornih ptica,snage je sve manje.Lutanje po krugu nade se nastavlja,izlaza nema,samo bedni pokušaji da se izađe.I uvek isto.Poraz za porazom.Na početku je put bio dug,sada je sve uži,zamršeniji,sa bezbroj zamki koje mi drugi postavljaju.

        Hladno je.Oštra ivica seče moju kožu.Vidim crvenu tečnost koja se sliva niz kamenje i nestaje u beskonačnom prostoru čiji kraj ne smem ni da zamislim.Svuda odzvanjaju krici lešinara koji željno očekuju hranu.Zatvaram uši,ne želim da slušam glasove koji me dozivaju da im se pridružim u večnom lutanju po tami.Nebo postaje mračnije, zvezde nestaju iz mog pogleda,ostajem sama sa sobom.Toga sam se i plašila.Misli mi odzvanjaju u univerzumu,bitka se vodi.Kao poslednji ratnik svetlosti pokušavam da dobijem bar ovu,poslednju bitku,bitku dobra i zla.Slutim,obuzima me strah,bojim se ishoda.Tlo se obrušava i čujem kako u nedoglednoj dubini odzvanja kamenje,moj jedini oslonac.Gotovo je.Samo mali dah vetra i naći ću se dole.Bitka će biti zauvek izgubljena.A vetar sve jače duva.Zatvaram oći,tako će biti lakše.Iznenadni stisak osećam na svome ramenu.Pomislih da je to - to.Par sekundi pokušavam da se priberem.Okrećem se,nije bio san još uvek sam tu.Zvezde postaju jasnije i konačno uspevam da vidim svetlost.Peščani sat koji mi je nemilosrdno odbrojavao vreme, razbio se na hiljadu komada.Shvatam da sam izašla iz kruga,da sam pronašla izlaz iz lavirinta,da je to prva i najvažnija bitka koju sam dobila.

        Mali trenutak nepažnje,nesigurni kamen pod mojom nogom i padam neminovnom dnu,ka kraju koji sam za trenutak izbegla.Osećam težak vazduh oko sebe,vazduh koga je sve manje.Padam u   ništavilo, zadržavam dah za neko drugo vreme.I na kraju, susret sa hladnim stenama,osećam ih u   sebi.Većiti mrak,ništa se ne vidi. Slutim da hladno je...                                                                                              

Danijela Bojić III4    (2004.)                                

 

   Život, moj Todore, proždire kao groblje ( Danijela Bojić, III4,  2004 )

 

               Dragi Todore,

               Ne znam,najmiliji,ni da li ćeš ovo pismo pročitati,držati u rukama,roniti suze nad njim,a isto tako još manje znam da li ćeš imati ruke da bi sa osmehom i setom na licu čitao redove pisane umornom rukom tvoje setre.Od poslednjeg tvoga pisma prošlo je mnogo vremena,puno toga nije isto.Ma lažem,Todore,ništa nije isto.Znam da je tebi na ratištu mnogo teže nego li nama,ali uvek smo bili iskreni jedno prema drugom.Ako imaš snage da nastaviš da čitaš ove redove pisane u zatišju između dve borbe,ako imaš oči,dragi moj brate,da kroz moje reči vidiš kroz šta i mi ovde prolazimo, neće ti biti lako.Naša je jadna majka  čula razgovor nekih torokuša na ulici i sve saznala.Čula je,Todore,da joj se sin,jedini sin,za kog bi život dala,bori na drugoj strani,a to nije ona „naša“-partizanska.Čula je i to,da joj je sin ranjen u jednom okršaju „onih i ovih“.Ostala je nema.Ja,dragi brate,iskreno verujem da je ne bi prepoznao,jer kada su ptice zloslutnice donele prve vesti o tebi,njen mio i topli lik ostao je skamenjen i bez trunke ljudskosti na njemu.Ne bi,dragi moj,prepoznao ni oca.Izgubio se u nekom prošlom vremenu.Za našu majku misli da je njegova majka,a za mene misli da sam teta Jelena. Strašno je to,dragi moj brate.Živim sa dva stranca u trošnoj i staroj kući.Pisala bih ti još i o tome,ali u par reči  mogu ti reći da sve propada.Zidovi su oronili i pocrneli od vlage koja se iznenada pojavila,niotkuda.U našem dvorištu cveća nema od ’42 kad si i otišao,samo korov i miris jalove zemlje koji para nozdrve.Valjda se i ona oseća beskorisno kao i mi,jer ne možemo nikako da ti pomognemo.Veruj mi, brate,sve sam uradila da i mene prime u tu vojsku,ili kako se već zovete,ali uzalud,našli su mi neku neizlečivu bolest. Nemoj da se sekiraš,nije ništa strašno.Pomogli bi ti i naši roditelji,nisu te zaboravili,niti su te se odrekli,pa ti si njihova krv.Ali uzalud,strah i neka apatija se uvukla u sve ljude.Dešavalo se i to da nas kamenuju dok idemo po sledovanje hleba.Majka izgovara samo jednu rečenicu: „Oprosti nam,Bože“.Da ne zaboravim da ti kažem da je naš voljeni pas,Džoni,umro od gladi.Nismo par dana smeli da izlazimo iz kuće,pa je njegov leš satruo tu,u dvorištu.Vonj crkotine se osećao danima u svakom uglu naše kuće.Ali naviknuti smo mi na sve to.Ma,dobro je nama,dragi brate,samo neka si ti nama živ i zdrav.Kažu da mi,blizanci,osećamo šta naša „druga polovina“ misli,da svaku rečenicu pretrpimo zajedno,a osećam čudan pritisak u grudima,tu...kod srca.Ne smem da mislim crno,ne smem...Cela kuća je pala na moja pleća,a ja,dragi brate,čekam spremno tvoj povratak da kao nekada, zajedno...Da li ćemo ikada više plakati,smejati se,deliti i rešavati sve one stvari koje smo nazivali problemima.Ne plačem,suzu nisam pustila do poslednjeg tvog pisma,a tada sam se sakrila na naše mesto i sita se isplakala,da mama ne vidi.Uzeli su mi te usred igre.Ostala sam sama.Svake večeri molim se Boga za zdravlje svih nas,posebno tvoje.Kažu,skoro će kraj.Kraj čega,brate moj? Biću srećna ako si uopšte pročitao moje pismo.Biću srećna,Todore...

Tvoja sestra  Danijela

 

„Ali teško je biti čovek,gospode!“ (Ivo Andrić)

 

        Obično se kaže:“Život je lep i treba ga maksimalno iskoristiti jer proleti za tili čas!“ Suština je u tome da se sve svodi na preveliko žrtvovanje i borbu za opstanak.Da li  je život lep?Uverila sam se  da nije sve tako prekrasno i čarobno kao što izgleda,a najveći dokazi su i Andrićeva nedavno pročitana dela.

        Ljudi,pakao vlada.Nezamislivo  i neshvatljivo je sve što se oko nas dešava.Smešno je.Ponekad se upitam da li je pravedno što me je majka rodila,a da toliko puta moram da otplačem i zajecam zbog mučnog i ne tako sjajnog života.Mnogi ljudi,kao što je Ivo Andrić,mnogo puta su prekoreli svoju sudbinu, mladost,pa čak i život na ovoj planeti zbog drugih ljudi u kojima vlada samo zavist,zloba i kojima je najveća sreća i zadovoljstvo da nanose bol i uništavaju nevina stvorenja. Da,Andrić se osećao baš tako kao što reče - kao puž golać bačen u gomilu trnja. Na koju god se stranu okrene,trnje će ga probosti,možda će mu čak i srce povrediti, a nedužno i neiskvareno stvorenje roni suze i beskonačno pati zbog sujete tuđih glava koje možda svesno,a možda i nesvesno,uništavaju mnoge živote.Andrić je na pravdi Boga ispaštao tuđom krivicom.Možda delom i svojom,ali i ne tako strašnom greškom kolika je bila njemu naneta.Zatvarao se i patio.Dugo je razmišljao o tuđim tumačenjima: „Šta će ljudi reći?“U nekim trenucima je to možda i bitno.Sigurno je razmišljao i zašto to rade.Sigurno ne iz dobronamernosti i poštovanja.Da,poštovanja.Da li toga uopšte ima na ovoj planeti?Možda,ali ne baš preterano.Mnogo puta sam propatila, ipaštala toliko da nisam znala kuda bih da odem,pobegnem i otrgnem se od ovih ljudi.Optimista sam.Znam da će se kad-tad bar delić mog života promeniti.Nadam se isto tao da će ljudi biti srećni,puni ljubav.Ali  i zapitam se da li je u suštini svega ovoga o čemu pričam samo jedna od mojih nada.Svaka nesreća koja nas je zadesila dešava se zbog nas - zbog ljudi.Mi možda sami sebi ponekad „kopamo jamu“.Ljudi su ginuli,stradali po ratištima,mnogi možda čak i bezgrešni,a  kući su imali svoju voljenu majku,oca,ženu,decu,jednostavno„srećan život“.Ratovi su možda svu zlobu ovog sveta napravili među narodima,ali, narode,mi se i međusobno koljemo i uništavamo.Baš tako i prolazimo.Baš tako se i umire: uplakano,nezadovoljno i neproživljeno „ljudski“.To  nije samo Andrić osetio, mnoge je to uništilo. Rat nije samo sukob sa oružjem,već i emocionalno razaranje.Zato se sve  svodi na jednu misao  „... teško je biti čovjek,gospode!“

        Volela bih...najviše na svetu da mir,sloboda,ljubav i ravnopravnost pre svega budu među nama, u našoj državi.I tada verujem da će sve krenuti na bolje.                                                              

Marina B.Mihajlović  lll 4 (2004.)   

 

Tajanstvena pesma prolećnog vetra 

        Još jedan u nizu dosadnih dana,napolju je tmurno,nebo je pocrnelo kao njena duša od kada je zavolela njega.Mislila je da će sa njim imati više sreće,da će dugo biti zajedno,prevarila se.

        Ptice dolaze,a njega još nema.Srce joj se steže.Plače. Trebalo bi da je potraži,da počnu sve ispočetka.Da budu srećni kao i pre,da dele sve...Iako je proleće,tog dana spremala se oluja.Vetar peva neku tajanstvenu,tužnu pesmu.Kosa joj se rasula,vetar joj nosi misli među zvezdama,misleći da će joj zamrsiti puteve ljubavi.Na daleki put sad se on sprema,a ona ga očekuje u svoj zagrljaj jer zna da je voli kao i ona njega.Njegove braon oči odnekud je gledaju,čini joj se.Na trenutak se okrenula, ali iza nje je samo tišina.Otišao je daleko i više se neće vratiti. Sena ga je odnela u noć duboku.Njen život bez njega jadan je i sada tužna za osmehom njegovim moli.Hoće da zaustavi vreme da ne izbriše  trag voljenog u duši,da joj vetar ne zamrsi puteve.Ostalo je prazno mesto njihovog sastanka,na praznom trgu čuje se odjek samo njenih umornih koraka.Da li je moguće da njihova ljubav ide u ponor bez povratka?Prošlo je mnogo godina.Sedi u parku,isto doba godine,gleda ptice kako odlaze, kako se drveće ljuljuška i život kako prolazi.Misli joj lutaju u daleku prošlost.Težak uzdah u grudima,suza na obrazu.U pesmi vetra čuje njegov glas.U zelenilu proleća vidi njegove oči.

          "Dođi,čeka te, sve će ti dati, voli te, daće ti život svoj ako treba," šumeo je vetar noseći     njenu  tugu i do njegovog lica  ,možda...   

  Aleksovki Sanja lll 4 (2004.)                            

„Ćuti raspeti Bog“     (A. Šantić)

        Ruke,koje grle grdobu što puže,moje su.San,odraz ljudske bede,pogani zvernjak očaja probudi.Tamna prikaza nemoći na odbačenom telu trag ostavi.

        Osećam to,duboko u meni gamiže, ostavlja trag na dlanovima,klize mi niz čelo,vraća se u pogani kovitlac očaja mojeg.Ruke,klize niz,godinama nagrđeno,lice bola. Nečistoća ljudske reči gubi se poput jutarnje izmaglice,pred nečim što nosi miris koji obavija ceo um.Isprepletana tela, umrljana ostacima prošlog dana,Danteova slika pakla odrednica su našeg rođenja.Duboki ponor i nepostojeća svetlost,ukazuje na neminovnost izlaska iz sopstvenog haosa.Odbačeni i osramoćeni,vezani i nemoćni,spuštamo glavu pred tuđom slikom,koja poganu suzu tera da napusti okvir naš.Razapeti ni za šta,rođeni i umrli bez cilja i razloga,popunjavamo tuđ vidik i bacamo senku iza.Ne pripadati nikome,ne znati ništa,samo tonuti niže,gubiti se  u sopstvenom priznanju i gadosti okoline.Očiju zatvorenih tražiti put izvan kruga,koji nas obavija i pasti na zemlju okaljanu tuđim korakom,vratite se potom u svet koji nas jedino razume,svet nemih i nepostojećih.Krv razmazana po nevinoj koži,kao nemogućnost shvatanja realnog i kao odraz straha od onog što se nalazi ispod kože,telesnog okvira,Projekcija nas samih u prolaznosti sveta,ostavlja mogućnost da se još jednom telo obavije tminom i paučinom.Naše poreklo, zajedničko je kada se nađemo na kraju sopstvenog puta straha i jada.Kada nas napusti tamni prikaz pogleda zveri,postajemo ljušture,koje se polako slažu po otpacima gradskog beznađa.

        Priviđenje sopstevnog Boga koje načinimo,danas nestade,prekriše ga noćna omaglica i korov nepoznatog predela. Ostade samo  „parče zemlje“ u koje položismo telo.Jedini dokaz da smo postojali odnesoše crne ptice na istok kao lošu vest.

Rilak Kristina III2   (2003.)    

 

„Ćuti raspeti bog“ (A.Šantić)

        Toliko smo sami na ovom svetu.Jesi li i TI gore sam i jadan bez svojih podanika?Gledaš li nas svemoćnim okom?Da li su u pitanju te daljine,ili neverica koje stvaraju taj jaz među nama, ili je u pitanju naša sramna smrtnost i ponižavajuća veličina u odnosu na tebe?

        Svakog jutra  budim se umorna sa nekom setnom nedovršenom mišlju,koja me ganja i znam da će sutra sve biti isto.I sutra će,ma šta da se desi,svanuti novi dan,možda tvojom voljom.Ponekad mi je potrebno da mi pričaju onu priču o večnosti,jer svakim dahom i trenom umirem po malo.Dao si nam lik po tebi i odrešio nam ruke kako bismo bili slobodni da radimo šta hoćemo.Igraš li ti to neku opaku igru sa nama,pokrećeš neke konce naših života?Zabavljaš li se? Toliko je srama,bede i jada oko mene.Toliko je i vere u tebe. Ljudima tvoje obećanje o boljem životu posle ovoga služi kao uteha.Održavaš li svoja obećanja?Čuješ li plač u mraku i beskrajne molitve očajnika? Osećaš li težinu u mutnim pogledima,čuješ li strah,očaj i nadu u glasu ljudi?Kažu da si milosrdan.Probudi se!Ljudi traže odgovore i pomoć,traže objašnjenje za svoje muke,klanjaju se i u tišini izgovaraju napamet naučene molitve pred tvojim razapetima telom.Sa nadom gledaju u drv tvog krsta i tvoje napaćeno lice,verujući da će im kad-tad neznanac razapet na krstu koji umire u agoniji odgovoriti.Ali,ćuti razapeti bog.Ćuti i gleda u nebesa svojim mrtvim oćima verujući da će i njega nešto spasiti.Prolaze meseci,godine...život,a on i dalje visi na istom krstu i ne daje nam do znanja da je tu,da naša vera nije samo ludost.

        Bol i dalje ostaje,plač se i dalje čuje...pa možda je onaj koji je umro zarad svih naših grehova zaista mrtav.Možda je mit  o bogu samom velika zavera ili sam ja davno zaboravila da se setim kako da verujem.

Prihotko Jelena III 2  (2003.)                  

      

      Neizgovorena reč 

              Tišina je razarala  moju dušu,šireći je u svaku poru moga vrelog tela.Vreme je stalo,a moje su misli odlazile sve dalje i dalje.

              Ljudi koji su me okruživali,zurili su u prazno,kao i mi. Gledali smo se ćutke i slutili šta će nas čekati sutra.On je muklo sedeo pored mene,mirno dodirujući moju već oznojenu ruku.Ni jedna reč nije bila izgovorena,ne zbog toga što nismo bili vredni jedan drugog,već zbog toga što smo unapred znali šta ćemo reći.Tišina je postajala sve mučnija,ali sama pojava tog bića pored mene učinila je da naša tela međusobno vode nemi razgovor.Po ko zna koji put prodirala sam u njegovu dušu, prelistavajući ispisane stranice njegove ličnosti.Uvek je sve bilo isto.Bio je smiren, povučen u sebe,ćutljiv,a opet tako pun nežnosti i ljubavi za ceo svet,koju nikada nije izjavljivao.U vazduhu su lebdele naše misli,koje su se međusobno huškale i  mamile nas da budu izrečene.Ali ne,to ne.Nije bilo potrebno.Njegove oči boje kestena,poput nevinog deteta, otkrivale su njegova osećanja,njegovu ljubav prema meni. Njegovo snažno telo u kome se, u stvari,krilo najnežnije biće koje poznajem,nije moglo sakriti požudu i želju za mnom.

            Pustili smo da sve ostane tako mirno i bez reči.Nismo dopustili na nam „zbogom“ pokvari tu najlepšu tišinu,koja je već sve rekla.Mekim usnama je samo dodirivao moje i nestao.Reči nam nisu bile potrebne,jer bi i ovako izgubile svoje značenje,kada bi bile izrečene.Bitno je da ih mi znamo...

       Sanja Zbrnovljević   lll 3 (2003.)         

  Motiv ženske lepote

                Lepota je oduvek predstavljala stalnu čovekovu težnju,cilj do kojeg se stizalo jako teško ili se do njega nije stizalo uopšte.

               Jedini razlog za to teško ostvarenje sna,istinske i prave lepote je bilo to što se prava lepota dopada svima,a ne samo nekolicini.

               Jako je mali broj ljudi koji su sa istinskom lepotom mogli da imaju barem donekle miran i spokojan život.Mušku savršenu lepotu je donekle lakše nositi,dok je ženska lepota predstavljala i određenu vrstu tereta koji je bilo teško nositi i sa njime živeti.

               Sofka,Koštana i Fata ženski su likovi koji su svojom lepotom bile bliže nekim boginjama rimske mitologije,  nego „običnim“ lepoticama,smrtnicama čija lepota nije dugo posedovala moć opijanja i zavođenja.Prolazna(ili bolje reći brzoprolazna) lepota ima više odlike neke omanje varnice koja bi na kratko vreme privukla pažnju , zagrejala i obasjala dušu posmatraču.Lepota Sofke,Koštane i Fate dugo je žarila i palila srca i um mnogih mladića koji bi, ni krivi ni dužni, brzo bili uhvaćeni u vatreno,vrtoglavo,beskrajno ludilo.

              Čar njihove lepote bila je u tome što su se čari te lepote ispoljavali stalno i javno - pri radu,šetnji,igri,pevanju,dok su se neke stvari(možda baš one najlepše)skrivale i predstavljale veliku enigmu za sve one opijene duše.Strah svih tih mladića,bilo da je bio zasnovan na vidljivoj lepoti ili na onoj lepoti koju su te devojke krile,koja se mogla nekim šestim čulom osetili,naslutili...bio je određena vrsta tereta,vrsta prokletstva koje je remetilo život naših junakinja.

              Nijedna od njih nije prestala da blista božanskom lepotom, pa makar to bila i ona tajanstvena lepota koju bi retko ko uspeo da oseti.

            I na kraju nam ostaje da se pitamo koliko stvarno treba da želimo neizmernu lepotu.Ko je u stanju da lepotu Sofkinog tela,Koštaninog glasa i Fatine duše iznese do kraja i u punom sjaju? Verovatno niko.Količina čini otrov,pa tako i ogromna lepota čini veliko prokletstvo,bolest koja se ne može lečiti,može se donekle prikriti samo.

         Nenad Sojadinović III3 (2003.)                 

 

„ ... slutim, a slutiti jedino znam “ ( V.P.Dis)

 

Postoje mnoga pitanja na koja ne znam odgovore. Zbog toga mogu samo da slutim i zamišljam. Zanima me šta će biti onda kada ostarim, kada mi smrt zakuca na vrata, kad me više ne bude.Da li će zaista anđeli čuvari doći po mene? Da li ću zaista osećati blaženstvo, da li ću videti jaku svetlost na kraju tunela i da li će zaista moja duša u vidu duha izaći iz beživotnog tela i vinuti se u nebesa? Mogu samo da slutim. Kažu da po zaslugama na zemlji Bog određuje mesto na nebu. Šta sam ja zaslužio? Raj ili pakao? I kako uopšte izgledaju ta mesta?

        Mislim da ipak nisam zaslužio pakao, ali ne kažem da nisam grešio - svi greše. Da li se iko na zemaljskoj kugli pridržava svih  Božijih zapovesti?

        Danas ljudi greše više nego ikad i svakim danom raste gomila grehova. Da li će Bog opet kazniti ovaj jadan narod i kakva će kazna biti ovoga puta?

       Bog je rekao posle velikog potopa da to nikada više neće uraditi. Da li je Bog zgrešio tada?

       Po svetom pismu Bog se nalazi svuda i Bog je sve što te okružuje. Ne sumnjam da Bog postoji. Uveren sam da smo njegovom zaslugom dospeli ovde gde smo i da Bog rukovodi našim životima.

      Toliko sam puta imao bliske susrete sa smrću, ali evo još sam živ što znači da Bog postoji i pomaže. Ponekad se pitam zašto Bog ne pošalje smrt onima koji čine nedela. Zašto njihovom smrću ne spasi nevine žrtve. Ali kazna mora da postoji na nebu. Bog oprašta svima koji se iskreno pokaju. Da li može da oprosti svirepim ubicama? Ni to ne znam, a mogu samo da slutim.

      Ostaje mi samo da živim ovaj moj jedini život, a doći će vreme kada ću se i ja suočiti sa smrću pa možda čak i sa Njim. Odgovora je malo, a pitanja suviše, tako da mi ostaje samo slutnja...

          Kalinović Miloš III4   (2003.)

 

    Starac i more (E. Hemingvej)

 

More.Plavo,duboko,tamno,crno.Ono čuva,brani se.Stene su visoke,čvrste,nepobedive,ali ih more svojim talasima lomi i oblikuje po svojoj želji.Ono guta nejake,ali i gaji i hrani .Krije tajne u svojoj dubokoj tami,u svojoj netaknutoj srži.Ono je haos iz kog isplivaše zveri koje će te iste stene jednoga dana rukom svojom srušiti,uništiti i neče imati milosti.Zveri koje će svog stvaraoca zaboraviti,isušiti,zagaditi i opoganiti.Svojim gladnim ustima  proždraće sve što je more ostavilo.A na kraju će umreti i ostaviti za sobom rane koje ne zarastaju.Pustoš.

        Jer mnoge od tih zveri ne shvata more.Nema tu mudrost i razumevanje.Ne želi da shvati dubinu svoje duše,uma.Nema tu širinu za svet i ono što je nekada bio svet,za ono što nazivamo primitivom i ne čuje duše predaka koje ispuštaju jezive krike i pozivaju nas da shvatimo i prigrlimo prošlost i prirodu.Zatvorimo svoje gladne i krvave čeljusti i usnama ljubimo zemlju koja će nas jednog dana prihvatiti u svoja nedra.Predajmo telo svoje moru i shvatimo život.

        Shvatimo ga kao što ga je shvatio Hemingvej.Kao Santjago. Starac koji je stekao mudrost.Znao je smisao mora i ribolova. Voleo je taj haos i poštovao ga je kao hranitelja, majku, stvaraoca i prijatelja.Verovao je moru.Imao je svoje snove i misli.Gladovao,a opet bio sit i imao bogatstvo jer je shvatio svrhu svoga postojanja.

        Zatvori oči i videćeš mrak.To je zato što gledaš očima svoga tela,a ne očima svog uma.Sediš ispod staklenog zvona,tako prazan,sitan.Slep za okrvavljena tela koja grebu po tom zvonu i traže pomoć.Tebi je lepo.Ne čuješ plač majke za detetom.Plač majke zavijene u crno,lepo ti je,misliš...Jednoga ćeš dana  umreti, a život ti je bio prazan.Tvoje duše i plodove tvoga uma nema.Iza tebe su samo prazni papiri,isušene reke,oskrnavljena priroda.I umrećeš sa gomilom lažnih prijatelja koji su ti celog života kidali meso sa tela.Pokriće te zemlja i svi će jednoga dana zaboraviti da si ikada postojao.

        A nestao bi spokojan i srećan da iza tebe postoji trag, pečat u vremenu koji si ti utisnuo,na istom onom mestu gde leži odavno mrtva,osušena reka po kojoj sad smrt  širi besmislen smrad.

Ljata Edina III2  (2003.)                  

 

„Šta li te to spreči da postaneš pesma?“  (D.Maksimović) 

          Ti si ono što me pokreće,ti si ono što mi je bog poslao,ti si reč sklopljena slovima ljubavi, pesmo moja!

            Ostavljaš trag u mome srcu, bolan, nesnosan, trn u beskrajno krvavoj sredini. Oči tvoje sjajne obasjavaju moj put bola, put koji prelazim ceo svoj život.

            O, zašto je tvoj život tako krut i nepravedan, odneo sve one koji mi mnogo znače, koje mnogo volim? Odneo mi je brata, baku, deku, pa zašto i tebe, ljubavi jedina?! Pesmo moja neispevana, zašto me napusti?! Zbog pohlepe ili prokletog novca kojeg imaš u izobilju? Dozvolila si svojima da nas rastave, da ubiju jedan zajednički život, put jedan beskrajan. Krv moja uzburkana polako se ledi, ne može je ni sunce zagrejati više. Svaki novi dan meni znači smrt. Nalazim se u tami, o pesmo moja, nesastavljena, između četiri zida, bez života, bez nade...Kuda ću ja sa ovo malo  daha,dok iz mene znoj muke izlazi? Kuda će mi duša otići? Bogu na nebo, đavolu u pakao? U paklu već jesam. Spasi me, pesmo moja, liši me patnje, bola i tuge! Dozvoli mi da te ispevam i tako ispevanu kroz život da te povedem. Još ovaj tračak vazduha u meni stoji,dok nada polako nestaje. Zadnji krug vidika vrti se ispred oka mog, nestaće me, pesmo moja neispevana, a ti ne plači...

           Jovanović Branislav  lll 3   (2003.)

 

 

Members Area

Casovi srpskog jezika i knjizevnosti

- za osnovce 

- za srednjoskolce

- za studente Filoloskog fakulteta         

   tel. 061 6378056      

Novo!  Časovi preko skype-a, uplatom na žiro račun

          

Tumacenje snova

         Kontakt

Recent Blog Entries

Recent Photos

Webs Counter

Newest Members