Spirala svetla

C

Pismeni zadaci     IV razred                                                    

 

Sadržaj stranice:

                        1. Primeri tema sa pismenih zadataka

                         2. Najbolji učenički radovi

1. Teme sa pismenih zadataka 


„Kuda će oni što se klone zveri?“ (M.Pavlović)

„U prostoti je klica budućnosti, a u lepoti i  sjaju neprevarljiv znak opadanja i smrti“ (I.Andrić)

„Na više se načina može iskazati istina, ali isina je jedna i drevna“ (I.Andrić)

„A ja ne znam ko je ona“ (M. Pavlović)

„Šta li te to spreči da postaneš pesma?“  (Desanka M.)

„I jesi i nisi pesma“ (Desanka M.)

 „Čula sam te već u umu“ (Desanka M.)

„Ubi me prejaka reč“ ( B.Miljković)

„Boje sviću na ivici zaborava“ ( V. Popa)

„Boje gore mladošću u mojoj krvi“ ( V.Popa)

„Zografe, šta li vidiš na dnu noći?“ (V. Popa)

„ Čuješ li konjicu noći?“ (V.Popa)

Očiju tvojih da nije, smeha tvoga da nema ...( V. Popa)

„U očima lepim tuga mu se zatvorila u krug jer drum kraja nema“ ( V.Popa)

Trska koja misli ( V.Popa)

Nemir voda ( V.Popa)

Oko samoće (V.Popa)

Bestidni hod vremena (V. Popa)

Opraštanje, vrlina data malobrojnima ( Desanka M.)

 Prostor i vreme u ciklusu Uspravna zemlja Vaska Pope

Čovek iz drugog ugla (Kora , Vasko Popa)

Pobediti sebe – cilj vredan življenja (B.Miljković)

Kameni san  - potraga za večnim životom  (S.Raičković/ Ep o Gilgamešu/ )

Motiv mrtve drage  (B.Miljković/ L.Kostić/ Dante...)

 „Ljudi nisu ono za šta se izdaju, a svet nije ono što mislimo da jeste“ (Hamlet, Šekspir)

„ Idi u manastir, zašto da rađaš grešnike?“ ( Hamlet, Šekspir)

„Biti ili ne biti – pitanje je sad?“ (Hamlet, Šekspir)

„Sve svoje vreme ima, svaka stvar pod nebom ima svoje vreme; ima vreme rođenja i vreme smrti“ ( Knjiga propovednikova)

Ofelija – izgubljena mladost

Hamlet – dve strane iste medalje

„Ili mi nismo slobodni i svemogući Bog je odgovoran za zlo , ili smo mi slobodni i odgovorni, ali Bog tada nije svemoćan“ ( Mit o Sizifu, A. Kami)

„ Sve što pokreće čoveka da radi i da se miče, oslanja se na nadu“ ( Mit o Sizifu, Kami)

„ Večna ljubav postoji samo onda kad je osujećena“ ( Kami)

Stranac – metafora za ljudsku otuđenost (Kamijev Merso/ svet Čehova u pripov. Tuga)

Usamljenost jedinke

Život kao apsurd  ( Kamijeva filozofija apsurda)

Poco – naše viđenje Boga

Fenomen samoće i straha u Borhesovoj pripoveci Čekanje

Motiv čekanja kod Borhesa i kod Beketa

Beketovo shvatanje savremenog sveta i čoveka u drami  Čekajući Godoa

Projekcija velegradske svakodnevnice u pesmama Žak Prevera

 Borhesovo , Pavićevo i Popino shvatanje vremena

 Bog i ljudi ( Beket / Pavić)

Život nije apsurd, Merso!

Mersoov advokat / sudija sam ja

Viljarijevo čekanje je i moje čekanje ( Borhes, Čekanje)

Sizife, šta čini težinu tvog kamena?

"Mišolovka" života

Svet iz ugla Godoa

"Došao sam", kaže Godo. ŠTA SAD? 

 Razumihin i Raskoljnikov – razum i raskol – podvojenost ljudskog bića

 „Razgovor je  spona među ljudima, možda jedina“ ( M. Selimović)

„Smrt je besmisao isto kao i život“ (Ahmed Nurudin Meše S.)

„Nije čovek što misli , već ono što čini“( Meša S.)

„Slutnja je prvi glasnik nesreće“ ( Meša S.)

Put ljubavi ili put mržnje i osvete ?( Ahmed Nurudin Meše S.)

Nurudin – svetlo vere

„ Život je uvek nešto šire i veće od zakona i pravila“ (Hasan Meše S.)

Lovi, a ulovljen ( Ahmed Nurudin Meše S.)

Šta sam ja SAD? ( Ahmed Nurudin Meše S.)

 „Čovek nije drvo i vezanost je njegova nesreća“( Hasan Meše S.)

Zlatna ptica  u zlatnom kavezu ( Ahmed Nurudin Meše S.)

„Pravda je kao zdravlje, misliš o njoj tek kad je nema“ (Meša S.)

„Nezadovoljstvo je kao zvijer, nemoćna kad se rodi, a strašna kad ojača“ (Meša S.)

„Svaki je čovjek uvijek na gubitku“ ( Meša S.)

„Genijalni ljudi nemaju savremenika“( Milovan Matić)

„Krivi su svi“ ( Andrićev Karađoz)

„Homo balcanicus – pustoš na ivici ljudskog postojanja“ ( Andrić)

Život kao prokleta avlija

„ Svaki ubica je već unapred sam sebi presudio“ (Jung)

Strah od smrti – osnovni ljudski pokretač ili kočnica životu?

Smrt – kazna ili spas?

Abortus – pravo izbora ili smrtni greh?

Teizam ili ateizam?

Brak ili vanbračna zajednica?

Razvod – blagoslov zakona ili kazna?

Prostitucija –( najstariji) zanat ili nemoral?

 Napoleon ili vaš? – pitanje je sad...

Za ili protiv smrtne kazne?

Život – raj ili pakao?

Jedan dan bliže tihoj noći ( Beket)

„ I tu je kraj , nema ničega više“ (Andrić)      

"Proleće je Hristos, podiže mučeničke biljke ispod mrtvačkih pokrova "  Rumi   (Zadatak: Izvlačiti iz romana Hazarski rečnik citate koji će imati za temu opis proleća )

"Sinoć je mesec došao razbacujući svoju odeću ulicom" Rumi ( Zadatak:Rečenicama iz Hazarskog rečnika dočarati noćni pejzaž) 

"Ko sam ja koji stojim usred ovog saobraćaja misli" Rumi  ( ZadatakIzvlačiti iz romana Hazarski rečnik citate koji će na najbolji mogući način dočarati temu)

" Da li redovno odlaziš u posetu sebi?" Rumi ( Zadatak : Rečenicama iz Hazarskog rečnika dočarati putovanje po svojoj duši) 

Neplodnost uzrok tragedije  ( Koreni, D. Ćosić ) 

Aćimov kompleks  ili Roditelj kao bog svojoj deci Koreni, D. Ćosić) 

Portret Srbije  ( Koreni, D. Ćosić) 

Najjači ostaju ( Koreni, D. Ćosić) 

" They lived, they loved, they laughed and left"  J.Joyce ( O Kišovim junacima uEnciklopediji mrtvih)

 Uznemirujuća različitost Kišovih junaka u 'Enciklopediji mrtvih'

'La comedia e finita' ( "Sve što radim, radim da bih joj utekao" Danilo Kiš)

Fakat i fikcija u 'Enciklopediji mrtvih' Danila Kiša  

 Krivine i krivice ( pomisli o zlu i samo zlo: Hamlet / Raskoljnikov)

Ljudi i njihove vetrenjače ( iluzije o večnosti, o „napoleonu“, o čekanju Boga...)

Treperenje jasike ( povezanost sa iskoni / strah Hamletov da se ne ogreši o istinu/ strah Antigonin pred Bogom/ Viljarev strah od smrti...)

Tamni dah besmisla ( Stranac / Čekajući Godoa / Derviš i smrt/ Gilgameš/ Tvrdica Molijerov, Sterijin/...)

Okovani Malarmeov labud ( Merso / Raskoljnikov / Ahmed Nurudin )

Rekvijem za Čoveka ( Sahranismo li Čoveka?)

Jefimije ( književnosti) govore...( Antigona / Ofelija / Sonja Marmeladova  )

Tražim pomilovanje ( za zločince i njihove žrtve...)

Na početku beše reč...reč ostade i na kraju ( Biblija / Prokleta avlija / Derviš i smrt )

 Razapetost čoveka ( Čovek je dobio život, ali ne i vlast nad njim)

 ...na lakoj grani vremena ( o prolaznosti )

 „Sumatre“ junaka savremene književnosti ( beg od stvarnosti: Sima P- Svetkovina/ Mersoovo „ Svejedno mi je“ / Čekanje Godoa / Zlatni kavez Ahmeda Nurudina/  Ćamilovo izučavanje Džem sultana / Sonjina vera...)

 Wind of change ( kraj školovanja)

Ne dozvoli da ti jezik grmi, ako ti snaga šapuće

Želja je zajednička svima, volju imaju malobrojni

Moji prvi izbori

Oskar za režiju "Moj život"

U pozorištu svog uma

Noć nad Ukrajinom ( povodom rata u Ukrajini9

Na pragu sveta odraslih

Elektronska porodica

 

 

2. Najbolji učenički radovi     

 a) Spisak radova

Moj Raskoljnikov, Anja Komnjenić

Dan za vaš, Milica Petričević

Moj Raskoljnikov, Jovana Petrović

Osmeh Sibira, Elma Bećirović

Dan za belu kafu, Elma Bećirović

Viljarev san - san svakog čoveka, Milica Petričević

"They lived, they loved, they laught and left’’(J.Joyce), Minja Cvetanović

 Plavi krug i u njemu zvezda, Jelena Novković

"They lived, they loved, they laught and left’’(J.Joyce), Veselin veličković

"They lived, they loved, they laught and left’’(J.Joyce), Nemanja Dimitrijević

 

"They lived, they loved, they laught and left’’(J.Joyce), Nina Jovanović

Plavi krug i u njemu zvezda, Jelena Plavkić 

"They lived, they loved, they laught and left’’ ( J. Joyce), Aleksandra Nikolić

Traganje za biserom, Branislav Trojanović

Odlazim, ali ne pre nego što bih vam rekla..., Tijana Jovanović

Na klupi sedi sreća, Jovana Bončokat

Svet iz ugla daha vetra, Strahinja Vasić

Iza rešetaka, Aleksandra Gomboš

Gordana Stamenković, "Niko nije ni lep , ni mudar svih 365 dana u godini" ( Princeza Ateh, Hazarski rečnik)

Gordana Stamenković, I šta sad?

Biljana MIhajlović, Na lakoj grani vremena 

Goran Veličković, Na lakoj grani vremena

Sara Avramov, Na lakoj grani vremena

Boris Rošu, Na lakoj grani vremena

Jovana Lazarević, Na lakoj grani vremena

Marijana Pavlović, Jefimije književnosti govore

Suzana Jakšić. "Ko sam ja koji stojim usred ovog saobraćaja misli?" Rumi 

Vanja Angelovski, Svaki čovek je zvezda za sebe i nikad se ništa ne ponavlja 

Nikola Minić, Tražim pomilovanje   (za zločince i njihove žrtve)

Svetlana Vladisavljev, Tamni dah besmisla

Sanja Ćalić, „Došao sam“, kaže Godo, „ šta sad?“

Nataša Stojičevska, Viljarevo čekanje je i moje čekanje

Branko Stojković, Viljarevo čekanje je i moje čekanje

Vanja Šuša, Advokat sam ja

Goran Veličković, Život nije apsurd, Merso

Olivera Macedonac, Svet iz ugla Godoa

Stanojkovska Gordana, Čuješ li konjicu noći?

Jovana Lazarević, Oko samoće

Branko Stojković, Strah od smrti-strah od života

Igor Drobac, Mersoov sudija

Marina Janović, „Kuda idu oni što se klone zveri?“ ( M. Pavlović)

Zorica Glišić, „Vreme - nečujni vodopad“ ( S.Raičković)

Tatjana Marinković, Krik za Čovekom

Stefan Milemković, Sricanje knjige života

Viktorija Bokun, Sricanje slova iz knjige trajanja

Nevena Radovanović, Tragična farsa o čekanju Godoa

Marko Diklić, Tragična farsa o čekanju Godoa

Milan Kivić, Tragična farsa o čekanju Godoa

Petar Trifunović, Čovek Dostojevskog

Marko Jovanović, Čovek Dostojevskog

Marko Jovanović, Ako je svet besmislen, šta ostaje čoveku?

Petar Trifunović, Ako je svet besmislen, šat ostaje čoveku?

Vladimir Šekularac, Strah od smrti

Marina Krsti, Ja, sada i ovde

Tamara Oparnica, „Pozivam za svjedoka vrijeme“ ( M.Selimović)

Petar Trifunović, „Pozivam za svjedoka vrijeme“ ( M.Selimović)

Nevena Radovanović, „Pozivam za svjedoka vrijeme“ ( M.Selimović)

Nemanja Lugić, „Pozivam za svjedoka vrijeme“ ( M.Selimović)

Gordana Štefan, „Pozivam za svjedoka vrijeme“ ( M.Selimović)

Ivana Grozdanović, „Pozivam za svjedoka vrijeme“ ( M.Selimović)

Marina Krstić, „Pozivam za svjedoka vrijeme“ ( M.Selimović)

Milena Kovačević, Orahova ljuska u okeanu

Edina Ljata, Stranac-metafora za ljudsku otuđenost 

Jelena Prihotko, Čuješ li konjicu noći?  (Vasko Popa)

Verica Tdorov, Nemir voda (Vasko Popa)

------------------------------------------------

  b)Radovi 


Moj Raskoljnikov

Sonja za Raskoljnikova predstavlja osobu koja ga razume, bez obzira na sve. Raskoljnikov je ubica, grešnik, najgori, ona  odbačena od svih. Ono što spaja njega i Sonju je upravo taj najniži nivo, poslednja lestvica u društvu.

I ja sam imala Raskoljnikova, i ja sam bila Sonja. On je takođe bio grešnik nad grešnicima, i imao je svoj lični pakao. Pakao koji su činili alkohol, droga, pljačke i dilovanje. I ja. Taj njegov pakao je tada meni bio raj, jer je predstavljao beg od mog pakla i mojih problema. Trajao je nekoliko godina, u toku kojih smo prošli i videli sve. Kao Sonja za Raskoljnikova, i ja sam uvek bila tu i mogla sam sve da razumem. Mogla sam jer sam jedina osoba koja ga je stvarno poznavala, koja je znala uzrok i posledice svega što radi. Samo je meni pokazao svoju drugu stranu i naučio me da niko od nas nije dobar ili loš, svi imamo i jedno i drugo u sebi. Ja sam volela njegove obe strane. I on je voleo obe moje strane, i moj pakao i moje grehove, kojih je bilo i biće. Naučili smo da je razumevanje za tuđe mane nešto što je u svakom odnosu najbitnije. Međutim, kao i za Raskoljnikova, ni za njega to stanje  nije trajalo večno. Sve stigne na naplatu kad-tad. On je toga bio svestan od početka i bio je spreman na to, za razliku od mene. Ja nisam, na sve sam bila spremna, osim da ga nemam. A morao je da ode. Vaspitno-popravni dom u Kruševcu, poznatiji kao "Kruška" ili "Sivi dom" čekao je njega, kao Sibir Raskoljnikova. Ja nisam mogla sa njim, kao Sonja, ali trudila sam se da oseća barem moje psihičko prisustvo. Svaki dozvoljeni poziv, poruka, izlazak na vikend bio je posvećen meni. I tako dve godine, a da za to osim moje majke nije znao niko. Odatle niko ne izađe onakav kakav je ušao, kao što su i mene te dve godine promenile.

 Sada, kada se sve to završilo i kada smo se nakon svega ponovo videli ništa, više nije bilo isto, osim osećanja. Kada nešto toliko dugo traje i prevaziđe sve što smo mi prevazišli, ne može se nazvati greškom, koliko god grešna ta osoba bila.

Anja Komnjenić, IV 1, dec.2016.


Dan za vaš

Celog života trudim se da budem Napoleon, da postignem sve što se od mene očekuje, ali kada na kraju sve saberem, nisam ništa vrednija od crne bezvredne vaši. Prolaze dani i meseci i svaki dan mi se svodi na isto. Spavam, jedem, idem u školu, družim se, progovorim koju sa roditeljima i ništa krupno ne radim za sebe i druge. Mislim da sam dobra učenica, dobra kćerka i dobar prijatelj i živim na brzinu, od danas do sutra, tek da mi prođe dan. I ni u čemu se ne izdvajam od drugih.

 Mislim da sam dobra učenica, ali mama stalno govori:"Uči, možeš bolje!" Mislim da sam dobra ćerka, ali roditelji uvek kažu "Pogledaj nju, ona nema ništa i nikog, radi sve sama  i opet je uvek nasmejana, svakom bi da pomogne i sve joj je uvek po volji". Mislim da sam dobar vlasnik, ali kada se zagledam u nešto i razmišljam o obavezama i životu, moj pas trči i skače oko mene i kao da mi govori: "Prošetaj me, igraj se sa mnom, zašto si me zapostavila, zar se ne sećaš da si, kada si me dobila, bila presrećna i ja sam bio tvoj jedini pravi prijatelj, zar me ne voliš više?" I onda samo sednem, isključim svako svetlo, zatvorim se u sobu i ćutim i samo poželim da sam sama na svetu, da nema nikog oko mene da mi govori: "Nisi Napoleon, ti si vaš, hajde probudi se, trgni se, prolazi život, a ti ne radiš ništa". I dok mislima pokušavaš da sebe izvučeš iz mraka i vidiš sebe u svetlu, drugi ti večito govore kako nešto ne radiš dobro i kako si bezvredna vaš bez cilja, bez svrhe postojanja, bez ičega lepog u sebi.

A meni samo treba neko ko će me uzeti za ruku i reći mi: "Ti si moj Napoleon, pusti njih, meni si najbolja na svetu, ne očekujem ništa bolje od tebe, ti si posebna na svoj način". I dok ne pronađem nekog takvog u bilo kome oko mene, ostaću sama u svojoj mračnoj sobi daleko od drugih, daleko od tuđeg pritiska, daleko od svih tih lažnih Napoleona koji sebe vide kao svetlost i čekaću novi dan koji će isto proći jer nemam šta da uradim, a da svi budu srećni i zadovoljni mnome.

Ostaću u svojoj mračnoj sobi, kao gnjida i kao vaš, kao parazit, jer ništa bolje i nisam. Ostaću, sve dok neko ne probudi tog Napoleona u meni koji već dugo čvrsto spava. Ostaću, jer Napoleon u meni postoji. Ja znam da postoji. A videćete i svi vi...

 Milice Petričević, IV 2, dec.2016.


Moj Raskoljnikov

Nadvijaš se nada mnom poput mračnog oblaka. Tvoj pogled je tmuran k’o englesko vreme i dubina u tvojim očima otkriva tvoju tužnu realnost koja te drži vezanim za dno na kojem si se našao. Poput aveti trag smrada alkohola širi se po sobi prateći svaki tvoj korak. Mračna senka zaklonila je moju svetlost koja me je osvetljavala sve dosad, stojiš ispred mene i poput orla koji vreba plen gledaš u mene, sa istom količinom bola, patnje i straha, očekujući i moleći me za pomoć. Da čovek zna gde će pasti, seo bi.Ali zar ti nisi znao ishod alkohola? On te uništi i ubije sve ljudsko u tebi. Zaboraviš da se okupaš i središ, zaboraviš na drage ljude oko sebe, zaboraviš da postojiš. Bitna je samo količina pića koju ćeš uneti u sebe i koja će te ubiti do sledećeg jutra, a onda...sve ispočetka. Zar nije dovoljno što si ti zaboravio na mene pa sad i ja moram da zapostavim sebe da bih spasila ono malo čovečnosti što je ostalo u tebi? Zar dno ne ostaje dno ma kako mi čašu okrenuli? Rešena sam da pokušam opet. Sudeći po pogledu kojim si mi prostrelio srce i omekšao ga poput anestezije, uspavljujići sav bes i bol, shvatila sam da ti je pomoć sada zaista potrebna. Ostao je bar žar od one naše vatre koja može spasiti tebe i vratiti te natrag meni. Onakvog. Starog tebe. Svakoga dana tvoja odlučnost je bivala jača. Kao što sam ja tebi svakog trenutka ulivala novu nadu, tako si i ti počeo da je ulivaš meni. Izenađena time da uopšte imaš stav, odlučila sam da isteramo ovo zajedno do kraja. Iz dana u dan bivao si sve jači, nisj više mlitava krpa koja se vuče po stanu, bivaš vedriji, iskra koju sada vidim u tvojim očima sigurno je dugo bila šćućurena negde u senci zenica. Konačno se gubi ona avet koju si nekada vukao sa sobom. Konačno počinješ da ličiš na sebe. Na starog sebe. Dodir ti nije grub i nasilnički kao nekad kada si imao krize, kad nije bilo alkohola. Najzad imam osećaj da sam ponovo žena koja brine o sebi i o kojoj neko ponovo brine. Dah ti je blag, oseća se na čisto bez primesa mirisa   pića. Sada je osmeh na tvom licu blag i iskren, telo ti je živo i vidim ponovo  čoveka u tebi.

  Jovana Petrović, IV 1 (dec.2016)

 

Osmeh Sibira (Dostojevski, Zločin i kazna)

Gledao sam toga jutra praskozorje zlatne boje… Savršeno nepregledne stepe. Prazno. Nepotpuno. Isuviše bolno. Pokušavao sam da pronađem mir  tog hladnog, ruskog jutra. Ali pred očima samo sekira, krv i smrt. Ne može čovek pobeći od sebe. Savest ne da sna, ubio sam sopstveni mir. Kajanje? Zbog čega i čemu? Ni najiskrenije pokajanje ne može da vrati bezbrižnost detinjstva i onaj detinji san, neometan, nevin, sa mirisom majčinog krila. Žulja me sopstveno postojanje. Šta će biti sa mnom? Hoću li ostati živ? Želeo bih da sam poput vode u samovaru. Da izađem slobodan, lekovit i mirisan.

Smiluj se, Svevišnji, na svog jednog slugu, koji neizvesno gleda u sunce i dozvoli da ponovo oseti i uživa u njegovoj toploti.

(Elma Bećirović, IV 1, decembar 2016)

  

Dan za belu kafu

Da li je apsurd živ čovek u kojem života nema? Izbezumljen od bola, tumara izgubljen, jer mu je neka istina na grudima previše teška i glasna. Vuče ponor sa sobom gazeći umorno dan.Njegove noći se bude jer mu je previše teška tuga prekinula san. Da li je on živ čovek? Kamen mu pritiska srce sve jače iz dana u dan dok zajedno ne uminu i ostane samo uništeno telo. Posustalo pod neopisivom tamom tuge koja moli sile da postane prah, lakši od leptirovog krila bezmerno nežnog i da zauvek nestanu krvave rane i ožiljci, simboli ljudskog tela. Njegove oči, iako su otvorene i gledaju u sunce, prazne su, bez boje i ljubavi, ludačke. Da li je taj čovek živ ili je igra prirode i Boga protiv okova zemlje? U njegovim očima boja bledi od otrovnih suza koje jedu ljudski san. Smisao nestaje i život ima otrovni dah. Da li Merso tim istim očima gleda Mariju i da li tad ne oseća ništa sem bledila i sivila? Pada umoran jer za njega odavno ne postoji dan.

Da li se nekada Merso probudio i poželeo popiti svoju prvu belu kafu sa nekim i dodati životu malo boje? Ne. Kod njega smisao nestaje i život postaje bezvredan.

 Elma Bećirović IV 1, okt.2016.

 

Viljarev san-san svakog čoveka

Moj san je da odrastem, završim školu, zaposlim se, osnujem porodicu, odgajam decu srećno i sa puno ljubavi. Onda se popnem gore zlatnim stepenicana i zbog toga sam miran i spokojan.

Ali  mi znamo da nas neko sve vreme juri da nas ubije i poruši nam taj san. Dok živimo napeti pod stresom, naš jedini san jeste da se iskobeljamo iz tih patnji i briga i da izađemo slobodno, da sednemo u mirni olistali park pored reke, da udahnemo miris sveže pokošene trave i uživamo slušajući veseli cvrkut slobodnih ptica, sklopljenih očiju. Ali ako te neko večito juri da ti naplati neku tobožnju izdaju, onda tu nema uživanja, mira i spokoja, već se hitro i žurno zatvaramo u teški crni krug i bežimo od ljudi, bežimo od sebe. Jedino ono malo nade, već odavno zabačeno negde duboko u glavi i srcu, za koju smo i zaboravili da postoji, daje nam  iskru svetlosti, kao svitac na livadi u noći.

 I kada naš svitac pokuša da osvetli naše mračne misli, tada se rađa najlepši san, svetao i mio, bez crnila, bez briga i bez zla. Na bilo koji način, u našem snu mi ubijamo svaki problem i bol, ubijamo svog neprijatelja i oslobađamo svoje srce i svoju dušu od mračnih stvari koje nas pritiskaju i guše, ne dozvoljavajući nam da slobodno dišemo. Ipak, kada naš svitac ugasi svoj fenjer i uplaši nas tamom koja ostaje u nama, mi se budimo, sednemo i razmišljamo koliko je bilo lepo dok smo bili slobodni i srećni, a onda ponovo jurimo i bežimo od sebe i od drugih, od problema u koje smo utonuli i samo jedva čekamo da dođe mrak, da ponovo bar na trenutak vidimo sebe kako uspravno i podignute glave, bez tereta na leđima, srećno i veselo poskakujemo po kamenju bistrog potoka. I kada dođe poslednji trenutak, kada je vrhunac naših briga ispred nas, dok nam ta hladna crna surova cev stoji na čelu i govori nam da je kraj svih naših snova o oslobođenju od tog tereta, ja samo želim da još jednom vidim svoj mir, da vidim kako sam slobodan i srećan, da opet vidim svog svica.

Zato zatvaram oči i okrećem glavu na drugu stranu, plivajući ka miru i sreći. A sada ubijte moje telo, probijte ga tim zlim metkom, jer je moj duh sada spokojan i srećan. Uspeo sam, pobedio sam vas sve, a ako vi mislite da ste ubili mene, reći ću vam samo da grešite, jer sam ubio ja vas. I sada sam srećan u svom snu, miran i spokojan i idem gore, bez tereta na leđima. Zajedno sa svojim svicem...

Milica Petričević IV 2 okt.2016)

 

 “They lived, they loved, they laught and left" (J.Joyce)

            Kvalitet života svakoga od nas je različit. Neko se više smeje, više voli, više se raduje, a neko mnogo manje. Mi putujemo kroz život i bez obzira na to kako smo živeli, svi zasigurno stižemo na poslednju stanicu, koja je za svakoga ista.

            Za mene, moj život predstavlja nešto veliko i bitno, čini mi se da se nikada nece završiti, a poražavajuca je činjenica da hoće, zavrsiće se kao i svaki drugi. Svi teže ka tome da se   što više smeju, da vole i budu voljeni, da za sobom ostave neki trag, nešto što će posle njihove smrti podsećati da su nekad postojali. Radimo li to iz očaja, iz besa, iz želje da baš mi nekako uspemo da izbegnemo to poslednje stajalište, da budemo večni? Trudimo se da što više toga uradimo, što bolje, što pre, što lepse, jer život je surov i poigrava se sa svakim od nas. Tu svoju moć nam stalno dokazuje i nikad ne znamo kada će biti gotov film u kom je naša uloga glavna. Da li ćemo i mi na kraju završiti kao fra Petar čiji je grob ostao izgubljen negde u praznini, da li će sve naše priče biti zaboravljene, a naše postojanje trajno obrisano? Da hoce, nekad, sigurno. Od toga se ne beži, tome se ne suprotstavlja, sa tim se miri, jer, nismo rođeni kao napoleoni vec kao vaši, takav nam je i kraj.

            Život je pozornica, mi glumci, svako od nas se trudi da igra glavnu ulogu i igrali bismo tu predstavu večno, nikada ne bismo odustali, ali onda...pada zavesa. I tu je kraj...

                                                     Minja Cvetanović, IV 2 (april, 2016)

Plavi krug i u njemu zvezda

            Birali mi to ili ne, želeli ili ne, dolazimo na ovaj svet. Po istom principu ćemo i otići. Dobijamo na dar nebo ispod koga ćemo ostvarivati pobede, doživljavati poraze, smejati se, možda i voleti. Na tom nebu postoji i jedna svetla tačka, jedna zvezda vodilja, slična kao i zvezda Vuka Isakoviča. Ona predstavlja naš cilj, ideal kome težimo. Ona je naš putokaz koji nas može usmeravati na težak, trnovit put, ili na lak i široki put, može vući na dobru ili lošu stranu. A taj put biramo mi sami. Da li će to biti Rusija, u Vukovom slučaju, ili možda propast do koje dovode savršene lepote Jelene Andrejevne ili  Jelene iz Troje, to će se vremenom videti. Da li možda vodi ka izbavljenju, ka spasu od smrti uplašenog Viljarija? Ili vodi ka izbavljenju ljubavi od uticaja sukobljenih porodica? A možda ipak ne vodi nigde. Možda vodi u slepu ulicu u kojoj se nalazi Raskoljnikov. Pokušava da izađe odatle, da pobedi lavirint tvorca Boga, ali mu to ne polazi za rukom. Možda čovek ima izbor da ne krene za tim putokazom. Možda   ostane da stoji u mestu kao sto je to uradio Merso, koji je odlučio da pobedi Boga time što će mu biti svejedno za znakove pored puta. Bilo kako bilo, smrt možemo očekivati svakog časa. Može doći po nas onda kad se najmanje nadamo. Ali, od te strepnje nema koristi. Zato bolje što pre naći svoju zvezdu, truditi se, raditi oko nje i učiniti je najblistavijom na nebu svoje duše.

                                                                 Jelena Novković, IV 1 (april, 2016)

 

„The lived,they loved,they laught and left“ (J.Joyce)

            Svi smo mi „sleteli“ na ovaj svet i svi mi guramo neki kamen i nadamo ostvarenju  nekih ciljeva. Postoji mnogo pitanja, ali pravo pitanje je da li su nam odgovori tačni, stvarni? Svi se mi smejemo, ljubimo neke devojke, idemo na pivo sa drugarima i tamo se smejemo. A da li shvatamo da je taj naš smeh, da je ta naša ljubav prolazna? Da će se sve što uradimo zaboraviti, da će nastati sve što poljubimo, i da se neće ostvariti sve što poželimo.   Ana Karenjina   se našla u ljubavnom trouglu i završila je svoj život samoubistvom.   Fra Petar   je video i osetio sve „čari“ i „lepote“ Proklete avlije… Sve traje, sve prolazi. Sofka...ona čak nije ni osetila ljubav, nije bila ni voljena od strane muža, možda se ponekad osmehnula, a sada? Gde je? Sama fatalna ljubav Romea i Julije se završila tragično, ali zarad čega? Na kraju je od njih ostalo samo ništavilo. A Ujka Vanja? Radio ceo život, trudio se, pomagao , pamtimo ga kao lika u našim lektirama. Naravno, većina likova naših lekitra je nešto radilo pokušavajući da izvuku pravdu, da pobede ljubav, a onda bivaju ubijeni, slomljeni, tužni, odbačeni, i na kraju mrtvi. Treba shvatiti da je ovaj svet, ovaj život jedna prolazna stvar koja ima svoj rok trajanja. Mi smo obični putnici koji potuju preko ove planete Zemlje. Bez obzira da li se u životu trudili, radili, voleli, smejali se, od nas će ostati jedno veliko ništa.

                                               Veselin Veličković, IV 1 (april, 2016)

 

’They lived, they loved, they laught and left’’ ( J. Joyce)

            Juče si se rodio, a evo već danas si mrtav! Juče si se smejao, a zašto danas ćutiš? Juče si se nečemu nadao i u zvezde gledao, a zašto danas oči ne otvaraš? Kažeš da je sve brzo prošlo?! Hahaha… Ko te pit’o? Život nije fer! Rodiš se, a da te niko ne pita, živiš, a da te niko ne pita kako, igraš po njihovim pravilima, a da te niko ne pita da li si za igru. I kada si spreman da lepo živiš, i kada konačno misliš da si sredio svoje dvorište, shvatiš da si u Prokletoj avliji i da pred tobom stoji smrt! Ostarelo i puno ožiljaka koje ti je život naneo, tvoje lice izgleda kao da si upravnik zatvora.  Sada stojiš pred Njim i bleneš kao tele u šarena vrata očekujući objašnjenje njegovog ranijeg dolaska, a sve što za odgovor dobiješ jeste ‘’Kriv si!’’

             Zato ne sme da postoji ništa što bi nas sputavalo u životu da ostvarimo sebe, da sebi donesemo sreću jer nas niko neće pitati da li smo srećni i ispunjeni. Život brzo prođe i zato sebi ne smemo da dopustimo da prave odluke u životu čekaju da budu donesene, već treba uzeti život u svoje ruke i čvrsto ga držati jer se sigurno neće još jednom ponoviti. Život vam neće dati novog brata, zato nemojte da budete kao Ahmed pa da ceo život patite. Život vam neće dati novu lepotu, zato pažljivo negujete onu koju imate. Živite mudro jer vam život neće dati nov zdrav razum, zato ne ubijajte kao Raskoljnikov. Život je reka koja neprestano teče i koja neprestano uzima sve ono što ste u mladosti, dok ste bili na kopnu, stvorili! I zato, kada već život samo uzima, pred kraj se potrudite da mu date najviše od sebe da bi iza vas ostala priča, a ne ništavilo u kojem će vaše telo svakako završiti. Jer svi smo iz praha proizašli i u prah ćemo natrag, a mi nismo Merso da bismo rekli ‘’Svejedno je’’ !

                                         Nemanja Dimitrijević, IV1 (april, 2016)

 

"They lived,they loved,they laught and left" (J.Joyce)

           

            Prodbudila sam se jutros i dok sam stajala ispred garderobera, pitala sam se da li je uopšte bitno da li ću obući belu ili crnu majicu?! Na rođenju svi dobijemo ime po kojem će nas svi znati. Ali mogla sam da se zovem i Jelisaveta, gde bi bila razlika?

            Raskoljnikov je propali student koji je odlučio da će ubiti babu i to je vrlo oštro sproveo u delo. Ono što je nakon toga proživeo, bilo je verovatno gore od smrti. Groznica mu je rastrgla razum. Sa druge strane imamo Mersoa, koji je takođe ubio, međutim, on za to nije mario. Hladne glave je nastavio sa životom. A koja je razlika između postojanja njih dvojice na kraju? Koliko znamo, nikakva! Obojica će umreti bez obzira na očigledne razlike u ponašanju. Na drugom kraju imamo Fatu i Sofku. Obe pune ponosa, najbolje i najpoželjnije devojke. Suština je u tome što se Sofka žrtvovala i delimično odbacila svoj život zbog ljubavi prema ocu, a Fata to nije mogla sebi da dozvoli pa se ubila. A i Sofka će onako istrošena, tučena i pijana doživeti isto tako nimalo zavidan kraj. Obe su završile sa one strane. Takođe, možemo da biramo kakve ćemo žene biti. Verne i privržene svojim muževima, u stanju da ih čekamo i po 20 godina kao Penelopa. A možemo ih i prevariti dok su u ratu, poput Dafine. Ima li razlike kad ćemo, u oba slučaja, umreti? Ali...mi se tako sad ne osećamo, ar ne? Ne osećamo se kao da je svejedno da li ćemo leći večeras u svilu ili iza kontejnera. Nije nam svejedno da li će nas neko prevariti, voleti ili ne. Nama, ljudima NIJE svejedno kako živimo. I ja ne mislim da nije apsolutno nimalo bitno kakvi smo i da li smo ljudi sada. Nemoguće da ubice i lopovi idu u isti "koš" sa pravednim i dobrim ljudima. Ali mi nemamo saznanja o tome šta je posle. Mi ne znamo da li  posle smrti ide ništa, a isto tako ne znamo da li postoje pakao i raj. I zato treba da se ponašamo najbolje sto umemo. Treba da budemo iskreni prema drugima. Da ne ubijamo iz "viših" ciljeva, da se ne prepuštamo slučaju. Da ne koristimo ljude kao sredstvo, već kao cilj. Možda nije bitno šta radimo sa svojim životima, ali ja ne želim da živim kao Merso ili Raskoljnikov.

                                      Nina Jovanovic, IV1 (april, 2016)

  

 Plavi krug i u njemu zvezda  

            Moj plavi krug, moj život i dalje teče. U tom krugu se nalazi jedna zvezda, jedna svetla tačka koju želim da dostignem. Ta zvezda je moj cilj, ono što me motiviše da idem dalje kroz život, da se radujem i uživam. Istovremeno zvezda je i ta osoba koja moj život ulepšava i čini ga boljim. Koliko god trenutno bila tužna, ta zvezda neprestano sija i podseća me da je život samo jedan, da sam mlada i da treba da se borim za svoje ciljeve. Za Vuka Isakovića je ta zvezda bila Rusija. Odlazak u Rusiju je bio njegov najveći san. Mislim da je pravilno postupio jer je bio svoj čovek i želeo je da ostvari svoje ciljeve i da dostigne svoju zvezdu. I Raskoljnikov je imao svoju zvezdu. Njegov cilj je bio da očisti društvo od vaši. Mislio je da ce ubistvom jedne zelenašice moći da pomogne ostalim ljudima. Sebe je poredio sa Napoleonom. Ali njegov cilj ne opravdavam, jer on nije imao pravo da učini takav zločin da bi sebe zadovoljio. Ali jasno je da cilj opravdava sredstva. Iako je dobio, on nije dostigao svoj cilj, to ubistvo ga je samo sve više mučilo i izjedalo da je čak upao u groznicu. Sofka nije uspela da ostvari svoj cilj i da ostavi svoju zvezdu da sija. Njen otac Efendi Mita je bio taj koji ju je prodao Tomči. Sofka je bila mlada, lepa i život je bio pred njom. Poslednje što je želela bilo je da se uda za dečaka koji je bio mlađi od nje. Vremenom ga je zavolela i može se reći da je počela da se pojavljuje zvezda. Ali njen život kreće silaznom putanjom kad Tomča saznaje da mu je ona kupljena. Život kao što je bio njen, ne bih nikom poželela. Baš kad pomisliš da ima nade i da ce sve biti bolje, desi se nešto što te baci na dno, vrati na pocetak. Tada nema ni plavog kruga, ni zvezde u njemu. Ostaješ potpuno sam  i cekaš kraj.

                                       Jelena Plavkic, IV1 (april, 2016)

 

’They lived, they loved, they laught and left’’ ( J. Joyce)

 

            19 mi je godina, neki bi rekli tek. A ja se bojim. Kada su dani postali prekratki, a sati se preimenovali u minute? Gde je nestao onaj dan koji traje 24 casa? Sada je upola manji. 19 mi je godina, ali odakle, ne znam. Znam da se moram pokrenuti. Moram poći u pohod za osvajanjem svakog momenta. Ne smem biti kao Vladimir i Estragon. Mnogo je utoraka prošlo, a oni ih dočekaše u čekanju. Dočekaše utorke, ali ne i ono što čekaju. Ili, kao Grigorije…Ode u rat da sačuva čast, da sačuva ugled porodice, pustio krv za kralja koji mu ni ime ne zna. Umesto topline doma, suočavao se sa užasima rata. A, kada ga ne bude, koliko će se dugo pričati o njegovoj hrabrosti? Manje nego što zasluzuje sigurno. Otuđenost je, bar tako kaže filozofija, kada čovek postane roba na sopstvenom tržistu, ali zar nije Mersou moglo biti dopušteno da sam odlučuje šta će raditi na sahrani sopstvenog roditelja? Da li je upamćen lep gest tog asocijalnog coveka, ili je svaki takav zamaskiran suvoćom njegovih očiju u trenutku koji je tužan? Njegov vek je kratak, ali istina mu je verni prijatelj. Smeh. Kažu da leči, da smanjuje bol. Romeo i Julija su zaslužili mnogo više smeha, nego što im je dopušteno. Umreše jer su se voleli. Porodice su nastavile život, a griža savesti ne beše dovoljno jaka, obzirom na ono što su prouzrokovali. Novac, društvo, položaj… Mnogo je likova koji su nastradali krivicom društva. Kažu da delo umnogome prikazuje autora. Mnogo je pisaca koji su patili zbog grebanja društvenih kandži. Ana Karenjina je sebi skratila život. Ona nije živela dugo, nije se smejala dovoljno dugo. I otisla je. Da li svojom voljom? Vreme guta godine. Prolaznost hara vremenom Mnogi se možda čude Džojsu što prikaza jedan dan na skoro hiljadu stranica. Ali, on zapravo pokazuje poštovanje. Jer svako od nas ima pravo na dan od hiljadu stranica.Na bar nekoliko hiljada primeraka sopstvenog ,,Uliksa''. Svi ćemo jednom nestati i svet će biti laksi za jedan ljudski mozak, kao sto je i rečeno u Pavlovićevom ,,Rekvijemu’’. Neminovno je. Samo...Treba živeti, voleti i smejati se do srži. To će možda povećati tih 300 grama za par desetina, pomislih po ko zna koji put zatvarajući čitanku.

                                                              Aleksandra Nikolić, IV 2 (april, 2016)


Traganje za biserom

            Svi mi imamo neku svrhu. Ili nemamo? Kako ja to da saznam? Gde to piše? U Bibliji? Da li je moja svrha da se molim Bogu? Šta je Bog uopšte? Dok tako razmišljam, postajem sve zbunjeniji i više pitanja, na koja izgleda da nema odgovora, pojavljuju se u mojoj glavi.

            Da li je svrha mog postojanja da se molim nečemu što nazivaju Bogom? Koja religija je najbolja? Hoću li pre otići u raj ako se krstim ili ako se klanjam? Hm, pitam se. Ako je svrha moje egzistencije da napravim i odgojim dete, ne bih li prekinuo začarani krug ništavila i besmislenosti, prihvatam. Možda je to ,,Božja" kazna zato što je Eva zagrizla jabuku. Sada nas veliki Bog gleda od gore  zadovoljan jer je pravda izvršena, dok masa bespomoćno jeca nad leševima svojih bližnjih u ratovima, bolesti ili u siromaštvu. Besan sam jer ljudi ne razmisljaju svojom glavom nego čekaju da im neka sila pomogne, jer tako piše u nekoj knjizi koju su davno napisali neki ljudi. Zašto ja postojim i šta treba da radim, ja sa 178 centimetara i 70 kilograma, u ovom beskonačnom svemiru?

            Ubeđen sam u to da postoje bića mnogo razvijenija od nas. Šta ako je ovaj naš ,,beskonačni" svemir samo jedno zrno peska na nekoj plaži nekih džinova, a njihov svemir je opet samo zrno peska na plaži još većih džinova i tako u nedogled? Koliko smo mi zaista bitni?            Ponekad poželim da dobijem odgovore na sva ta pitanja, ali onda pogledam oko sebe i shvatim da je sreća zaista u malim stvarima. Ima dosta toga što su neki,   pametniji ljudi od mene, izmislili da bismo ovaj besmisleni život proveli zabavnije.

Branislav Trojanović, IV 2,decembar, 2015.

 

Odlazim, ali ne pre nego što bih vam rekla…

             Postoje važni trenuci u našoj školi koji su za nas ispisani crvenim slovima. To su bitni događaji koji se pamte, traju i čine našu prošlost i sadašnjost. Sve oko nas je prolazno. Neki trenuci brzo prođu, a neki se čuvaju za ceo život. Moje odeljenje čini jedna velika grupa od 31 učenik. Koliko đaka, toliko i priča. Koliko samo tajni i ljubavnih priča krije jedna školska klupa! Život u školi je jedan čas i jedan odmor, nova saznanja i druženja i jedno usputno sazrevanje. U ovoj školi, u ovom razredu, upoznala sam nove ljude, sklopila nova prijateljstva, ali ljubav je neizbežna reč. Ljubav je inspiracija, naš cilj, zbog čega dobijamo prve ocene - dobre ili loše - ono što čini naš život u školi. Spojili su nam se različiti karakteri, udružile su nam se sve razlike. Moje odeljenje nije najbolje u školi. Nemirni smo, galamimo na časovima, svako hoće da bude po njegovom, ali opet se družimo  međusobno. Časovi su nam kao rat, a odmori kao žurke. Četvrta smo godina i uskoro nam dolazi rastanak. Bez društva iz srednje ne mogu, a sa njima nije lako. Ipak ih volim i kad me nerviraju i kad se smeju, ali kad shvatim da tome dolazi kraj, jednostavno suze krenu jer je to ljubav koja se ne zaboravlja. Svima samo ostaje nada da ćemo se nekad sresti i da ćemo se družiti   kao ranije.

            Matursko veče - događaj kada ćemo poslednji put biti zajedno. Suze neće izdržati, poslednji put ćemo svi zajedno pevati i plakati. I to çe proći! Ostaju samo uspomene koje ću uvek pamtiti i ova prijateljstva koja nikad neću zaboraviti.

 Tijana Jovanović, IV 2, dec., 2015.

 

Na klupi sedi …sreća

            Prazna je. Niko tu trenutno ne sedi. Da li je to zato što ne znaju da je sreća u tom pravcu, baš tu? Ceo život tragamo za srećom. Često čak i ne primetimo da je ona blizu. Trudeći se da je uhvatimo, baš nju promašimo.

            Evo, pogledajte ovu klupu. Na njoj sedi sreća. Čeka da se preda nekome u potpunosti. Ali, niko ne ide u tom pravcu. Ne vide je. Ni ne posumnjaju da se sreća krije na tako običnim mestima. Jer, sreća treba da bude nedostižna. Zašto bi baš na ovoj staroj klupi, koja ništa ne odaje, čekala društvo? Zar bi udostojila svog društva i najobičniju skitnicu koja će baš na ovoj klupi večeras da prespava?

            Baš zato što je toliko precenjujemo, nalazimo je veoma retko. Sreću može predstavljati mir, predah od npornog dana ili sam taj momenat koji priuštimo sebi kad zastanemo na trenutak. Sreća je deljenje klupe sa nekim, vođenje onih besmislenih razgvora koji idu u nedogled. Da, i to je sreća. Običan trenutak. I nije mnogo potrebno za to. Zato, požurite. Ako vi propustite šansu da sednete, neko drugi će zauzeti vašu klupu. Vaša sreća će prespavati u tuđem krilu.

Bončokat Jovana IV-2, okt.2015.  

 

Svet iz ugla daha vetra

             Prostrana prazna polja. Nigde nikog, samo umorna trava koja se nežno leluja. Izvinite na nepristojnosti, ja sam Vetar. Da, bre, baš taj vetar, taj koji te leti lepo hladi, zimi seče lice, tokom proleća nosim polen, a jeseni bacakam kišu u oči. Najslobodnija sam stvar u ovom univerzumu, ili samo tako mislim? Jeste, ne mogu se vezati i ne može me ništa ukrotiti, a opet sam obespravljen. Ne razume me niko sem tebe, oblače, druže moj. Samo sa tobom mogu da pričam. Ostale mogu samo da pomilujem, posečem, oduvam, ali moje reči niko sem tebe ne čuje i ne razume. Ja im govorim: ''Ne plačite za propalim ljubavima!'' Oni ne čuju, ja im pokazujem oluju usred mora kad dolazi, oni idu pravo u nju. Šta da radim? Da hučem? Da milujem? Da se pretvaram u uragan? Ništa mi ne vredi. Postojim otkad postoji svet i od tad me samo ti razumeš, moji ćutljivi druže. Šta kažeš? Da napravimo neku oluju? Ne, ne da bismo kvarili ovaj lepi letnji dan. Čujem biljke da su žedne, ljudima je vruće, pa da im pomognemo. Sad, kad već kvasimo ovo ispucalo zemljište, sećam li se onog Ahmeda? Ne bre, ne tog, onog drugog ! Da, dečkića iz zlatnog kaveza Meše Selimovića. On je jedan od onih sličnih meni, ima sve, a nema ništa. Šta će meni znanje o svemu, kad ne mogu ni sa kim da ga podelim? U pravu si, prvi zakon alhemije. ''Ne možeš ništa da dobiješ, a da nešto isto toliko vredno ne izgubiš''. Uvek si na nuli. Ehej, pogledaj kako nam cela poljana živnula. Eno dečica trče, insekti se taje po bara a listovi biljaka živnuli. Eh, ta promena izgleda da je na mene zaboravila.

            Idem, druže, srešćemo se opet sa nadom i boljim pričama  u boljem svetu.

            Vasić Strahinja, IV 1, mart, 2015.

 

Iza rešetaka

            Gledam oko sebe.Prostor u kome se nalazim podseća me na rešetke.

            Škola je moj kavez. Profesori su čuvari tog kaveza. Osećam se kao Ahmed Nurudin u doba kada je bio derviš. Mislio je da ima slobodu, ali kada je bolje pogledao oko sebe, shvatio je da se nalazi u kavezu, samo što je njegov bio zlatni. Opet, kada odem kući, kao da sam puštena na uslovnu slobodu. Kao kada pustimo psa iz njegovog kaveza da se istrči po dvorištu, uvek ima neko ko motri na njega, gde ide, šta radi. Čak ni tada on nije sasvim slobodan.Vremenom.i čovek i pas naviknu na svoj kavez, shvate da je to njihov život i da oni zavise od njega. Ili pak, oni ni nemaju   svest o tome koliko im je lepo u tom kavezu. Sloboda nije uvek lepa, nije uvek dobra. Ahmed Nurudin je to shvatio kada je napustio Tekiju, kada je postao kadija, kada je uvideo da svet nije onakav kakvim ga je on zamišljao. Shvatio je da u tom svetu vlada ljudska pravda, a ne božija. Shvatio je da pravda nije uvek ta koja pobeđuje. Na slobodi ga je obuzela mržnja i osvetoljubivost dok je u kavezu on bio taj koji je širio ljubav.

            Ja još uvek živim u tom kavezu, ali bliži se vreme kada ću morati da ga napustim. Hoće li moja sloboda biti kao Ahmedova? Hoće li i mene obuzeti mržnja?

Gomboš Aleksandra,  IV 1, mart, 2015.

 

 

" Niko nije ni lep ni mudar svih  365 dana u godini" (Princeza Ateh, Hazarski rečnik)

Rođen u krvi svoje majke dospeo sam na svet obasjan svetlošću. Dospeo sam tu bez svoje volje, živim po volji drugih i verovatno ću umreti, opet, bez svoje saglasnosti. Naučili su me da budem dobar, požrtvovan prijatelj, dete, brat, stanovnik države, isti ti su rekli da će spasenje doći sa plavila iznad mog oznojanog čela. Ceo život provodim radeći sve po kalupu, nemam slobodu da učinim nešto novo.

Ili možda nemam hrabrosti, ne znam.

Ako ja ne znam, ko zna? Sve to zna samo Jedan koji sve vidi, sve čuje i svima po pravdi daje. Onaj koji je snagom reči stvorio sve u čemu se mi sada nalzimo, gde smo nekada bili i gde ćemo posle upadanja u večni san otici. Zato se i trudim da živim po pravilima, da budem "savršen" koliko je to moguće, ali dođu tako dani kada padnem. Kolena ogulim, srce se stegne, slani potoci niz lice poteku, baš tada se zapitam da li je Jedini uvek tu za nas.

Često pomislim da se i on umorio. Koliko ima ljudi na ovom svetu koji se, kao ja, uvek oslanjaju na Njega. Možda i On nekada stane i isplače se nad tužnim položajem svojim. Nije lako biti taj koga će svako okriviti kad padne, ubije ili bude ubijen. Dao nam je život, a mi Njemu našu slobodu na čuvanje. Verovatno i On oseća teret datog, želi  da nam je vrati, ali je mi odlučno odbijamo. Niko nije ni lep, ni mudar svih 365 dana u godini, zato se mi obično ljutimo i očajavamo kada Bog uzme mali odmor jer u tim trenucima ne znamo šta da radimo. U lavirintu smo bez izlaza. Nismo u mogućnosti da preuzmemo odgovornost za svoje postupke, a svi se trudimo da budemo nečiji "bogovi", da upravljamo nečijim životom i baš tada padnemo kad nestane naš Bog i kada to svetlo na trenutak pokrije sivi oblak. Tada postajemo puni munja koje udaraju gde stignu zbog nedostatka sigurnosti i samodovoljnosti.

Zato se treba truditi da nikada ne izgubimo svog Boga, ma gde i u kom obliku On bio. Jer je svako nekome bog i svakom bogu treba Bog.

       Gordana Stamenković IV 4 , dec., 2013.

               

     I sta sada?

 

Desno, livada šarena od cveća,  levo od reke  u kojoj se krvnički batrgam, oblak tmine... A reka? Оna nosi i nosi... Puna je virova koji vuku na različite strane. Šta sada? Gubim dah, moram da izađem, ali gde? Levo? Desno?

Ne znam.

Znam samo jedno, za napred nemam snage, a nazad ne primaju. Ako ostanem, povući će me dole težina kamena kojeg nosim kao što Liki nosi svoj kofer, zato izlazim da dam sebi makar malo predaha.

Prvi korak…noga se privikava na tlo, gazim po livadi, gledam šarenilo, dišem, miriše.

Drugim korakom zgazio sam cvet.

Koračam...Gazim sve pred sobom ne poznajući pravila sveta u kojem sam. Idem, razgledam, odmaram, volim.

Šta se dešava? Na desnoj sam strani reke. Otkuda ovde crni oblak? Ko je to oko moga vrata, gde me vuče? Plašim se, jako se plašim, pokušavam da skinem te kandže.

Vičem, urlam, grebem, lupam - ne uspeva.

Strah ovladava u potpunosti mojim telom, tresem se, zanosim, padam. Sedim nepomično, svetla niotkuda. Ne shvatam! Sta se dešava? Sedam da razmišljam.

Upadam u san? Javlja mi se bela svetlost, nešto poput Sunca. Nejasna, približava se postepeno.

Ko je to, šta hoće? I gde je, uostalom, nestala moja izabrana livada?

To me svetlo vodi, polazim za njim. Prolazimo kroz različite predele magle, sivila, ne razumem, ali i dalje pratim taj sjaj jer drugog izbora nemam.

Opet šarenilo! Srećan sam. Boje  svetlosti se stapaju sa belinom novog dana. Uživam opet.

Gledam levo, želim opet u reku, ali levo  nema svetlosti. Prilazim, nema ni reke. Okrećem se, vidim reku iza sebe. Šta sada?!

Zbunjen sam, ali konačno, srećan što sam u večnoj belini bez težine kamena. Konačno imam snage da neumorno plivam u moru obećane nam svetlosti.

Gordana Stamenković (IV 4 , decembar, 2013.)

  

                  Na lakoj grani vremena 

            ...I sve ide u krug,iz kruga u krug...Iz dana u dan,godine u godinu...u večnost...u krug.
            Juče mi je ovaj kamen bio lakši,a danas...mnogo teži...sutra me, možda, i pregazi, a, možda, bude i lakši nego juče. Nebitno je! Da nastavim da ga guram moram. Kako vreme prolazi shvatam da ne postoji stvar koja je toliko bitna u životu, da bih mnogo vremena gubila oko nje. Nisu me pitali kada sam padala na ovaj svet da li želim da guram taj kamen...nisu, a eto meni pune ruke posla. I što bih sebi stvarala muke oko još problema kada mi je i ova kamenčuga dovoljna. Lepo Merso kaže: "Svejedno mi je." Danas ja slušam i pričam o nekom ko je već izgurao svoj kamen, sutra će neko pričati o meni, a niko ništa ne može promeniti...ostaju priče koje vreme briše. Sve ide "...dalje..." U odnosu na Boga mi smo samo vaši. Kao vaši i živimo. Skakućemo po svetu, obavljamo "bitne" poslove, žurimo, jurimo...Sva ta žurba je uzalud! Smrt ne pita i ne čeka. Svaka vaš je na grančici, čim smrt dođe,grana puca,tu nema mesta za dvoje. Čemu osvete i naplaćivanja duga iz prošlosti? Žrtva umire danas,ubica možda već sutra. MI ne određujemo vreme smrti sebi pa ne treba ni drugima. Sve ono što mi radimo misleći da je velika stvar, sve je to samo vetrić koji poljulja neke grane. Mi ništa bitno ne možemo da uradimo.
            Sve ono što sam naučila gurajući ovaj kamen je da život ide dalje i sve prolazi, sve, pa i ja.
      Biljana Mihajlović IV 4 ( maj, 2012.)

 

     Na lakoj grani vremena

             Vreme...zar ga ima dovoljno?
             Život ide svojim tokom,osim one jedne stvari-smrti. Zašto  se bojati nečega što je neminovno? Ta stara varalica u kaputu vremena i uspomena,beži sa nama zajedno, nekuda,nikad ništa ne pita. U reci života sve je prolazno, poput one sitne kapi koja putuje niz slapove i nestane u steni. Tako i nakon fra Petra uvek ima onaj „sledeći“ , ona sledeća kap koja će se izgubiti u reci vremena. Možda je to Merso koji živi svoj život sa mišlju da je život samo dugotrajan proces umiranja, ne postavlja sebi nikakve ciljeve, jer je sve apsurdno , sve zbog te jedne neizbežne stvari. Kao što Estragon i Vladimir čekaju svog Boga , tako i Merso može samo da čeka svoju smrt.
             Život je pretrpan stvarima koje nas guše i stežu pa zato vidimo samo taj ružni proces umiranja, ali zašto misliti o tome kad život može biti karneval pun divnih i čarobnih trenutaka.
     Goran Veličković, IV 4 ( maj  2012.)

 

      Na lakoj grani vremena

   Počeo je i novi dan,shvatam biće isti kao onaj prethodni.Sve znam unapred,znam kako će teći,koga ću sresti,šta ću raditi,šta će se desiti,sve znam.

   Tako malo vremena mi je Bog dao,a ja ne znam šta ću sa njim.Zašto svaki dan mora da bude isti? Ove vaši što prolaze pored mene, svi smo mi isti, svi isto radimo i svi ćemo da pocrkamo, nit’ će nas ko pamtiti nit’ ćemo šta promeniti. Onaj Napoleon, mislim jes’ on bio lud čovek, ali bar ga je svet zapamtio, nije u kalupu, radio čovek onako kako je on hteo. I ja sam vaška, obična, čim ne radim i ne menjam ništa, tako ću i ja zemlju da nahranim svojim telom, a univerzum svojim duhom i energijom. Ali kad malo bolje razmislim, ni onaj Raskoljnjikov nije uradio ništa specijalno, namučio se čovek da sakrije ubistvo i šta je dobio? Ništa. Čak ni orden za savršen čin, ali, brate mili, bar je nešto uradio, bar se potrudio.Ipak  je ostao samo estetska vaš. Ne, ne, ne! Ja neću nikakvu babu da koknem ni da budem Napoleon ni zbog zlata. A opet ne mogu baš ni da sedim ceo život i da čekam da umrem, dosadno, onaj Merso čovek, umro od dosade, a i bela kafa bi mi se smučila, a i realno ubila bih se od plakanja kad bi mi mama umrla, pu, pu, pu! daleko bilo. A i stalno nešto jurimo, prve tri godine se i ne sećamo, a onda do prvog razreda jurim loptu, čigru, zvečku, pa onda u osnovnoj školi jurim tamo žabe da seciramo na biologiji, a ovamo u bolnici juriš ocene, prijemni, na fakultetu juri predavanja, ispite pa onda danima svoju decu jurim i tako sve jurimo i ceo život nam prođe, a ništa promenila nisam! A najbolje, ustvari, da čekam, kao Vladimir i Estragon, što bi Goran naš rekao: “Estrogen” Lepo,  da vidim i tog Boga. Mada ovaj Ahmet Nurudin je najbolji čovek, sve je uradio, nije mu bilo dosadno, a nije ni ruke uprljao, doduše i njega ubiše….

   Kad sve ovo rezumiramo Raskoljnjikov, Merso, Vladimir, Ahmet Nurudin, niko ništa nije uradio. Svi mi smo jedan isti kalup. Dobili smo vremena koliko smo dobili i to nam je što nam je. Sve brzo prolazi i nema druge, svi smo mi vaši.
                             

    Sara Avramov IV 4 ( maj 2012.)

 

 

   На лакој грани времена

          У соби је мрак, а поред мојих мисли, чују се само откуцаји сата на зиду. 
Крај четврте године,завршетак средње школе,пунолетство. Како постићи све што је потребно за добар крај? Тик,так... Научити све да не бих покварио оцене пред крај редовног школовања,набавити све што је потребно за матурски испит. Тик,так... Да ли уписати нешто после или одрадити стаж и запослити се да се што пре одвојим од родитеља? Тик,так... Да ли да се запослим,док је још школа у току и да зарадим довољно за своје потребе,да барем мало родитељима олакшам? Тик,так... Шта обући за матурско вече или да ли уопште ићи на матурско вече? Тик,так... Да ли се не оптерећивати уопште и пустити ствари да иду својим током? Како? Тик,так... Како? Кад? Због чега? С ким? Одакле? Од кога? Тик,так... 
Аларм звони... Устајем из кревета,палим светло, осећам се као залуђени Ћамил у свог Џем-султана и просто не знам када ће то ,,Тик,так" да престане...Тик,так...

        Борис Рошу    IV 4      ( april 2012.)

 

     На лакој грани времена 

          И ту је крај. Крц,пуче гранчица, једва да се чуо звук. Ипак то је само једна у мноштву грана дрвета живота. Али иако једва чујан,тај звук се пренео на суседну грану и тако у недоглед. У дрвету остаје делић приче сваког људског живота,која при сваком препричавању оживљава душе ,,власника."
          Фра Петар је физички избрисан из овог живота,али његова душа је присутна сваки пут кад се његово име и живот помену. Иако је сваки траг који води до фратарове хумке избрисао снег,кроз причање,препричавање победника чије време на земљи још увек траје,он живи и у вечитој борби са пролазношћу излази као победник.
          Е сад,да су победници они чије време није прегазила пролазност,односно, они који су још у животу,не би се сложио Мерсо. Зар да су победници они који мукотрпно гурају камен уз брдо чији се врх не види и који им намеће вечиту патњу због незнања шта ли их тамо чека? Не,не,Мерсо би према њима осећао само жаљење,а можда и равнодушност јер нашем драгом Мерсоу увек је свеједно. Свеједно је јер зна да нема потребе за показивањем осећања, било туге,немоћи,било љубави или можда чак и мржње...Не,за тим нема потребе, свој камен треба гурати и истрајати у тој борби са животом јер добили смо га без свог  пристанка и окончаће се  исто тако, без нашег одобрења. Бунтовношћу ћемо победити и опстати на лакој грани времена,јер, ипак,на крају,  све је свеједно. 
          Да је све свеједно не би се могли рећи за Владимира и Естрагона,два човека који уопште нису ни свесни живота. Они нису свесни пролазности забављени  бесмисленим стварима .Могло би се рећи да је то њихов кец у рукаву,а да ли су њих двојица уопште свесни рукава, питање је без одговора.     Нека питања остаће заувек без одговора и шта нама,смртницима,преостаје? Следећи?

     Јована Лазаревић IV 4  ( мај 2012.)

 

 

      Јефимије књижевности говоре... 

          Зовем се Соња. Имам седамнаест година. Радим као проститутка да бих издржавала своју породицу. 
          Имам оца алкохоличара који скоро све што успем да зарадим потроши на пиће. Тада је моја жртва узалудна. Живим и са маћехом Катарином каја има троје деце из првог брака. Ја се бринем за њих. Катарина је у суштини добра особа,али знате,она није навикла на сиромаштво и немаштину,па зато много теже од нас подноси све ово. Верујем у Бога. Он је моја утеха. Он ми даје снагу и стрпљење. Не знам да ли ме ико разуме сем Њега. Не знам да ли је икога брига за мене,да ли неко саосећа са мном,али знам да ми је сва ова патња кроз коју пролазим, помогла да друге разумем. Помогла сам једном младићу да се ослободи терета којег носи због почињеног убиства. Подстакла сам га да призна свој злочин јер је то једино и право решење. Сада га пратим на робију. Идем са њим и нећу га напустити. Делићу његову патњу с њим. Без обзира на своју мизерију и бол, срећна сам.
          Знам да ће ме Бог благословити,баш као и Јова из Библије... 

      Маријана Павловић  IV 4  ( мај 2012.)

 

 "Ko sam ja koji stojim usred ovog saobracaja misli"                                                                                                                                       Rumi


            (Rad se sastoji od citata preuzetih iz Hazarskog rečnika  Milorada Pavića .Kao  što je Pavić i rekao, Hazarski rečnik se može pročitati na mnogo načina „tako će svaki čitalac sam sklopiti svoju knjigu u celinu kao u partiji domina ili karata...


            Ako me ko sad upita čemu toliko glume, odgovoriću: pokušavam da rodim sebe još jednom, ali na bolji način... To traje iz dana u dan, godinama.
            Navikla sam se na svoje misli kao na svoje haljine i, što je najgore, od njih se više ne vide raskrsnice. A mislila sam ozbiljno u sebi: trenuci mog života umiru kao muhe kad ih gutaju ribe. U tom času sto dvadeset mrtvih duša strstilo se na mene sa cikom i urlanjem. Potom su svi likovi i gradovi iz moje okoline i sećanja nestali netragom. Ne shvatam, verovatno uvek prerano prestanem da mislim o svakoj stvari. Tako te stvari ostaju u meni samo do pola uobličene. Kao da čekam da mi prođe vreme. U okviru preraspodele sećanja, počinjem da obraćam pažnju na nove pojedinosti u uspomenama jedva zabeležene, jer vreme je samo onaj deo večnosti koji kasni. Misli su vejale s neba na mene kao sneg. Jedva sam se posle ugrejala i vratila u život. 
            Ja ne poričem da sam Sotona, samo napominjem da pripadam podzemlju hrisćanskog sveta i neba.

     Suzana Jaksic IV2        ( april 2012.) 

 

"Svaki čovek je zvezda za sebe i nikad se ništa ne ponavlja"

                                       (Danilo Kiš, "Enciklopedija mrtvih")



          Možda sve što radim na prvi pogled i nema neku poentu. Lutajući u mislima i ja ponekad sastavljam svoju enciklopediju. Ili me to vuče želja da se izjednacim sa Njim? Ili želja za saznanjem šta je bilo sa mnom? Ili šta će biti? Ali, opet bismo On i ja bili isti, zar ne? 
          Razmišljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno. Zaključam se u svoju košnicu misli i počne haos! SVoje porodično stablo vidim kao ogranak na obodu velike šume.... Zamrznem tako likove na tajnoj večeri u bezimenoj potkarpatskoj gostionici, sluge i gospodare, silne i prepadnute, lukave, priglupe, sretne, nesretne... I mislim: koji je moj? Čija sam ja to? Simeonova? Doktorova? One nesretnice tamo levo što kuka? Na talasima čije krvi penušaju mehurići moje embrionske duše i u čijim se venama, a da grešan i ne sluti, koprcaju kao punoglavci moja čula i tkiva, moj fosforni skelet? Ali ne brinem puno o tome da li je Taj bio Srbin, Tatarin, Kozak...Ni da li se krstio, klanjao, pisao s leva na desno... Ne... Brinem jedino da nije bio podlac, palikuća, bratoubica. Ili je bio neko ko je sekao srce na kriške da bude za sve... Neko kog' su uvek pitali kad o čemu treba presuditi... I neko kome se i Bog obradovao kao dragom rođaku, kada mu je umoran zakucao na Nebo... Sama pomisao na to da bi ove reči mogle ući u moju enciklopediju prilično je uznemiravajuća. Sta ako su ove reči isto sto i ruža na Danilovom crtežu? Prokletstvo! Čiji li to greh nosim? Koja će nesretna duša nositi moje grehove?
          Mozda je svako zvezda za sebe, ali su te zvezde povezane krakovima unutrašnjeg ludila i haosa!


      Vanja Angelovski IV2 ( april, 2012.)

 

   Tražim pomilovanje (za zločince i njihove žrtve)

            Tražim pomilovanje! Za čoveka i onog ko je umislio da to jeste. Za žrtve i one koji se prave da to jesu. I za zločince. Da, ko zna da li je njihov zločin zaista zločin?

           Videh u mraku ruku kako traži zvono za uzbunu. Nema ga, ili ne želi da ga nađe. Odavno je numerisana ta grobnica u koju ti za života leže! Da li je bilo prilike? Drugog načina? Ko to zna,Nurudine? Svetlo vere put osvetli. Ali pravedno! I  štiti nevine. A svoju krv braniti, brata svoga?Teška je svaka borba,najteža sa sobom! Kao čovek misli manje,pravi greške. Ali ne ubij! Zar neki to već  nisu prekršili? Onaj što život za pravdu daje, pa makar i nakon zločina, pomilovanje zaslužuje. Raskoljnjikov ne može da  dočeka   Godoa. U ruci sekira, siromaštvo u nedrima, bol u duši ...,,Krivi su svi“! Zato što nisu rođeni na drugom mestu, u drugo vreme! Život je prokleta avlija, a  čovek nije drvo da bude vezan.Što je nezadovoljstvo veće i zver u nama raste! Iz nemoći u ubicu! Dokazati ljudskost,težak je posao u ovom svetu! Što za nekog jeste, za drugog nije. I tako u krug i dalje....

          Tražim pomilovanje.....Za sve izgubljene duše....jer, zločin je ne pružiti ruku opraštanja!

     Minic Nikola IV 1 ( maj 2012)

 

     Tamni dah besmisla

   Kada se počne sa rečju “tamni” ,vidi se da nemamo šansu  da stvorimo neki smisao. Pisci su to odavno shvatili,a onda su počeli da se igraju sa likovima.

            Antigona, lepo žensko ime sa malom dozom tuge koju nosi,može da bude lik neke divne bajke,ali ne,ne bi Sofokle to dozvolio. Ana Karenjina,zvučno ime , još lepša pojava, ali isto toliko nesrećno.Vladimir,Estragon,Polinik i Eteokle zajedno su ,sa njih dve, obične marionete našeg Boga. Svemoćan je on, ne sporim to, ali je isto on stvorio drugu inadžiju,Mersoa. Pokusao je Merso da prihvati tu Božiju igru  dok su se ostali pobunili,čineći kobnu grešku. A lepo je Bog Mojsiju rekao: ,,JA sam tvoj Bog“ ,unapred nas upozoravajući da ne možemo protiv Njega. Daje nam rođenjem besmisao, ne pita nas; ceo život stvorimo smisao, naravno, u potpunoj smo zabludi, jer nas uzima opet bez pitanja. Kakav besmisao! Možes ispraviti krivi toranj u Pizzi,pobiti na milijarde vaši kao Raskoljnjikov (Napoleon), držati se lepog toplog, ali ograničenog kaveza kao Ahmed. Šta god uradio, kad-tad umireš. Smrt je jedino izvesno u ovom besmislu.Šta god radio ,MEMENTO MORI !

            Smatram, posle svih ovih lektira, da je jedino Bog smisao, njegovo postojanje,sve ostalo, baš kako kaže naslov,tamni je dah besmisla jer može se zaključiti  da je život patnja. On nam je neminovno dat,mi smo samo gledaoci u predstavi svog života.

       Vladisavljev Svetlana  IV1 ( maj 2012) 

           

            ,,Došao sam’’, kaže Godo, „Šta sad?!“

             - Došao sam!

             - Ma, jesi li? Pa šta sad? Kao, treba da budem srećna? Tužna? Ne razumem kako da se ponašam? Treba nešto da uradim? A  ko si ti? Došao si u crkvu, obučen kao i svi mi, čovek si.U čemu je fazon? Ne razumem zaista! Nikad nisi bio u crkvi, na liturgiji? Još kažeš da si došao k’o da to meni nešto znači! Kako  god! Stani ovde i čekaj da počne, kao i svi. Da ne treba da ti se klanjam možda?! Izvini , molim te, ti si faca, došao si u crkvu i sad si srećan! Ma, daj...!

            - Alo, bre! Ja jesam faca. Ja sam Bog! Ja sam te stvorio, dao sam ti život. Poštuj me! Za sve sam ja zaslužan. Sve što imate, imate zahvaljujući meni. Da,da, MENI! JA SAM BOG!

             - Smešan si! Nisam znala da je Bog tako duhovit! Ha-ha! Na čemu  da ti zahvalim, na tamnici ili ti na ovom dolapu, na smrti, možda?! Ovde sam jer su me tako učili, jer sam čula da je Bog dobar, čini dobra dela, nije sebičan, pomaže svima i misli na nas ljude. A ti  si ugasio cigaretu pre nego što si ušao, brada ti je masna od pljeskavice koju si zalio pivom na koje se  osećaš iako žvaljaš tu žvaku! Ne naređuj mi! Sebičan si! Samo Ja, pa Ja! Konačno si se spustio na Zemlju,sad sam videla kakav si, ustvari. Sišao   na pivo i pljeskavicu i traži poštovanje! (namignem mu) Ma, pravi si nema šta, još mi tražiš da te poštujem! Ljudi misle:,,On je dobar, ne jede meso, ne čini grehe, nesebičan je.’’ Kad tamo,  on još i puši! Odlazi ti odakle si i došao. Nit’ pomažeš, nit odmažeš. I sa tobom i bez tebe isto nam je. Došao da nas vidiš kao, a odozgo ni krajičkom oka nas ne primećuješ.Izvini,  molim te! Mi smo ovde, dole, pa kako nam bude do kraja.Pozdrav,Godo, ili ćeš Poco, isto ti je! I, srećan put, ne maltretiraj više nas „likije“!

            - Videćemo  se mi još!

            Osećam  li to pretnju u glasu? 

         Sanja Ćalić IV-3  ( decembar, 2011. )

   

    Viljarijevo čekanje je i moje čekanje

         Viljari je pripadnik sveta podzemlja. Ja sam običan čovek od krvi i mesa, idem u školu kao i svi ostali jer tako to treba, zar ne? Nisam pripadnica nikakvog podzemlja, ali svejedno mi je...

          Mora da beži jer je pocinio "zločin." Zapravo, postao je izdajica. Možda nisam izdajica, a i da jesam, svejedno mi je... Odlazi u neki drugi grad nadajući se da će se spasiti, da neće stići kazna zbog izdajstva. Nada se da neće biti otkriven, ali već pri prvom koraku u novi grad pravi grešku. Ne bežim od kazne i nije me strah jer došla sad, za pet minuta, pet sati, pet godina, 15 godina, 50 godina, svejedno mi je...                                                               Izbegava da se šeta danju, izlazi samo noću. Krije se da ga ljudi ne bi prepoznali. Ne krijem se ni od koga, nemam razloga, ko hoće da me nađe, uhvati, kazni, naći ce me kadgod i kakogod, tako da mi je i to svejedno...  Počini neku glupost, iz straha ne izlazi šest dana iz sobe, možda se kaje ili pak se boji stvarno jer zna da mu je sve bliža... Šta god da uradim, kajala se ili ne, svejedno mi je... Sanja svoje protivnike kako ih ubija. Sanjala ih ili ne, ubila ih ili ne, svejedno mi je...  

        Na kraju dolaze oni, dolazi i ona i zna da je kraj... Koliko god bežala, sakrivala se, uzaludno mi je sve... Možda mogu da pobegnem od nekog ili nečeg, ali od jedne stvari sigurno ne mogu, stići će me kad-tad... Jer ona ne pita kad i gde da dđe, ona samo dođe, tako da mi je totalno svejedno...

      Nataša Stojčevska ( dec.2011.)

 

   Viljarevo čekanje je i moje čekanje

         Osećam, vidim, znam da mi se svakog dana sužava ovaj krug u kojem obitavam. Vazduh postaje teži i gušći. Dolazi, ne mogu joj pobeći, ustvari mogu samo da je dočekam.
        Neprestano razmišljam o svom bednom strahu koji mi kožu kida i kosti razara. Da li je moguće da nema nijednog mesta da se sakrijem?! Možda u san, kao Viljari? Možda je to rešenje... Ma ne, neću dopustiti sebi da mislim o tim krugovima pakla i večnom prokletstvu, možda samo treba da prekrstim ruke i ne razmišljam ni o čemu kao Merso. Opet onaj strah mi se nameće, ne da mi ni da razmišljam o svojoj smrti na miru. U meni se lomi hiljadu i jedna misao, da li nastaviti ili se pokoriti? Da li se boriti ili predati? Osećam da sam izgubio razum, naprosto mi se čini da to nisam ja, nešto nije u redu sa mojim mozgom. Odakle izviru i gde nestaju brzinom munje te misli? Šta se to dešava sa mnom ? Oči mi se sklopiše.

                To je poslednje čega se sećam, ustvari, sećam se i sna koji sam tad snio, kao izašao sam iz mraka i po prvi put zaplakao u rukama Njegovim. 

    Branko Stojković  ( dec.2011.)

 

   Advokat sam ja

         Danas je došao dan da branim još jednog stranca na svetu.
Svi smo u sudnici, došao je trenutak da budemo ono što nismo i nikada nećemo biti - Bog. Bolje bi nam bilo da sudimo na ljudskoj osnovi, a ne nečeg većeg i bitnijeg.

            Kao i sve, prvo počinje tišinom, pa se polako zahuktava. Krenuli su da dokazuju krivicu i to je trajalo i trajalo. Kada smo to sve saslušali, došla sam ja na red. Nisam mnogo toga mogla da kažem, a što nije  već rečeno. Svi mi znamo za belu kafu, majku koju je poslao u dom, sve mu je bilo površno. Mariju je više gledao kao da je način da skrati vreme i činio bi onako kako bi ona želela. Sve oko njega je bilo potpuno drugačije od onoga kako mi zamišljamo život.

             Osnova i srž Mersoa je to da je on dobra osoba, jeste on i ubio čoveka, ali mi ćemo da mu sudimo. Dobio je ovaj život od Boga, ne pitajući ga da li želi, isto tako je postupio i on prema Bogu. Oduzeće sebi život i umreće ne pitajući Boga da li je to bila njegova namera. Da li je Merso prošao sve što mu je bilo zapisano, da li je imao sve na broju, određene i date mu korake koje je trebalo da izšeta? Kriv je što je svestan svega i bio je ono čemu se možda ni sam Bog nije nadao. Osuđen je na smrt jer je on nekog ubio, ali u svom lutanju kroz ovaj svet nije puno mario za tim. Čast je biti advokat nekom ko nije kao svi. 

         Sad kad znamo da će za koji čas biti odrubljivanje glave, niko nije to mogao od nas da promeni, Samo on je to mogao, a nije. Osuđen je na smrt, a u stvari on je slika nas, onoga što bismo i mi uradili, a nemamo ono što je on imao,a samim tim bio ono što se jednom rađa. Osuđujemo njega, a sa njim ubijen je i deo nas.                  

      Vanja Šuša ( dec.2011.)

 

    Život nije apsurd, Merso!

       Da li je ovaj život stvarno apsurd?
       Grešiš, ako na život gledaš kao na kamen koji moraš da guraš celog života. Osećaš da ne možeš da utičes na svet i da ne možeš da ga promeniš. Kažeš da, šta god da za život stekneš i stvoriš, ne možeš to poneti na onaj svet u koji ti i ne veruješ. U životu ti je sve svejedno jer šta god uradio ili stekao, na kraju ostaješ bez ičega. Ukratko, ti kažeš da je život nije vredan življenja jer je smrt neizbežna. Tačno, smrt jeste neizbežna, ali postoji onaj mali prozor koji vodi u besmrtnost. Sam ne mozeš promeniti svet, ali možeš uticati na druge, a ti drugi na neke treće i tako globalno možeš doprineti promenama. 
       Merso, besmrtnost ne možeš postići fizički, ali kroz tvoju dušu, tvoje ime i tvoje delo besmrtnost će ti sama doći.

    Goran Veličković( dec.2011.)

 

   Svet iz ugla Godoa

            Počinje još jedan dan za moje igračke. Bojim se da sam ostao bez ideja kako će me danas zabavljati. Mada oni me toliko vole, obožavaju čak, da će uraditi sve da im dam samo mrvicu sreće da ulepša njihove bedne živote. Na trenutak mi ih je žao,ali da nema njih, ja bih se po ceo dan dosađivao. Ipak mi promakla greškica dok sam ih stvarao.Pošto mi se zaglavila  vaga morao sam odokativno da stavljam prašinu samopouzdanja. Izgleda da sam malo preterao. Neretki su slučajevi da moje igračke misle da mogu da se takmiče sa mnom,evo dok govorim o tome, ne mogu, a da se ne nasmejem. Neki čak misle da su bolji i od mene, upravo mi kreću  suze, od smeha!

            Da vidim malo šta rade sada, možda se ubijaju, to ne smem da propustim, rat uživo!Ne znam gde sam ostavio naočare, sad mi izgledaju kao more tačkica ne mogu lepo da posmatram. Nije mi do traženja naočara tako da ću pokušati da se opustim u gledanju priodnih lepota koje sam , naravno, sam stvorio.Šta je to što vidim? Moje šume nema, ah, neko mora biti kažnjeni za to! Dođe mi da sve igračke stavim u orman i nikad ih više ne izvadim. Budu li nastavili da uništavaju moju kreativnost videće ko sam ja i šta radim, ako do sada nisu to znali. Kako se samo usuđuju?! Mada i neće biti puno posla za mene, veći deo posla oko svog uništavanja obavljaju oni sami. A ja ću sedeti u svojoj mekanoj fotelji i uživati u prizoru. Ionako su mi ove stare igračke dosadile, moraću da napravim nove.

  Olivera Macedonac IV-3 ( decembar, 2011.)

 

    Čuješ li konjicu noći?

            U tom trenutku navire bezbroj slika,preskaču se međusobno. I ne trudim se da ih sagledam...više ne mogu, a možda i ne želim da shvatim šta se događa. Čekajte, imam ideju, zaustavite me na tren!

            Osećam, ukoliko to još mogu, da će sve otići u provaliju, velike grudve gneva izleću. Ne želim da dočekam taj tren, želim napolje iz svoje kože. Ne umem dalje, to me i plaši. Sad se sećam, imala sam izbora, ali... Kako sada izaći iz grehova svojih?

Da mi je da se Njegove gumice domognem na kratko. Lakše bi bilo nego upitati za oproštaj, jer...bojim se suočenja sa sobom, to su muke Tantalove. Vidim se, stojim na sredini, ne govorim, ne mrdam, ne dišem. Ako pogledam unazad, vuku me moje slabosti, uhode me...Snage ni da provirim napred, smem li uopšte?! Griža savesti, koju sad osećam, jača je i od stene. Ali,bilo bi i suviše lako da je to jedini moj problem. Odavno me niko ne vidi, samoća me razjeda.

Nema se vremena da se razmišlja. Kako pronaći spas u bezizlazu? Možda mi neko, ko je kao i ja, na ivici zaborava,uputi reč spasenja...jer za nekog drugog, plašim se, isuviše sam daleko da bi čuo. Verovatno će nada poslednja umreti, ukoliko me ne napusti i ona, zbog „bitnijijh“ na ovoj planeti.

Čudno je to kako u jednom trenutku imaš sve, a već u sledećem padaš u blato kao višnja. Čekaj, zašto uopšte mislim o tome? Želim samo da se sakrijem dok ne prođe sve i za neko bolje vreme, jer nisam spremna za rat, ne želim biti još jednom poražena. Potrebno je malo tišine, samo malo tišine ovoj haotičnoj glavi.

Ne, nemam strah od smrti... mnogo je veći strah od ovakvog života. Stvarno odustajem, zaustavite me ipak na tren. Da li primećuješ isto što i ja, bliži se, zar ne? Sve zastaje na tren, i ne vidim, i ne čujem, i

      Stanojkovska Gordana IV4   ( novembar 2011.)

 

      Oko samoće

            Ja sam rođen da vozim ovaj auto, ovu božansku kočiju...boja upadljiva, moćna...Ma biće moj,makar, makar me života koštao!

            „Bio je dobar čovek,divan sin i brižan otac.Uvek će biti u našim srcima.“

            Hej,hej,pa kako ste mene izostavili, kako ja nisam pozvan... Ma šta pričaju, stvarno ne razumem, kao da nije na zemaljskom jeziku, ja ih znam šest, nije da se hvalim... Više ni misli ne mogu da kontrolišem, lete kao ptice koje nosi struja vetra...Vetar, eh kako bi sad prijao, ali nema ni daška, sve je tako mirno, tiho...ne čujem ni svoj glas, ni trptaj očiju, ni udisaj... Stvarno je čudno, ne znam ni otkud ja ovde, krenuo sam na posao i...Ma ja se nisam ni mrdnuo odavde, stojim ovako već satima, danima ili samo koji sekund, skroz sam se pogubio! Šta je duže, trenutak ili sat, ali ovde je sve isto, razlike nema... Gde ovde?!  Pa ja ni ne znam gde sam sad, a kamoli u kom sam vremenu? A možda ja nekog čekam? Opet ova tišina, nikad nisam osećao ovako tešku tišinu, osećam teret na svojim leđima, na glavi...A možda ja ne čujem, da, da,gluv sam!  Oko mene su svi zvukovi prirode, samo ih ja ne ćujem.

            Moja odeća bledi, moja osećanja blede, više ne znam ni kud sam krenuo, ni kad ću stići, ni...A gde su svi, gde je moja porodica, prijatelji...gde su moje kuće, automobili, bazeni? Shvatam, ali ne verujem, kako ništa nisam osetio, čuo,p repoznao predznak? Celog života bio sam slep i gluv i išao u koloni,kao vojnik, ne osvrnuvši se oko sebe...

            Čemu li sam težio? A ostao sam sam, sam, sasvim sam na ivici zaborava, okružen samo ovom  tišinom koja me uništava u večnosti.

       Jovana Lazarević IV4 ( novembar 2011.)

 

   Strah od smrti-strah od života

            Dok sunce sviće,na teret nam pada možda najveći problem sa kojim se suočavamo,naš Bogom dat život.

            Mnogi periodi tog našeg života obeleženi su bolom,patnjom,mučenjem,ali kad dođe poslednji čas u tom našem „bednom“ životu niko ne bi da zaustavi svoju reku,da stavi tačku na kraj teksta,da umre. Bojim se,a tako mi se živi. Znam,treba da prođem još puno tih patnji,sreće,tuge do tog kobnog momenta.Gledam kako sve nestaje,prolazi u vremenu koje čak ni ne postoji,ali mi tako brzo oduzima sate,dane,godine. Samo da mi je da one kazaljke zaustavim,samo da zadržim tu zvezdu na nebu,da ulovim večni život. Taj bedni sat...ljudi dolaze i prolaze,ja-u mestu ukopan.Ma ko još mari za greške,ko još žali onu gladnu porodicu,ko još mari za vojnike u ratu? Niko,ni ja! Svi su dovoljni sebi i svima je Bog kriv kad im dođe vreme da umru....svi sem mnene, ja nastavljam da gledam sat,gledam koliko smo mi ljudi oholi i zli,koliko ograničeni a prolazni.

            Ne želim da budem prolazan,želim da spoznam ovaj svet,a da li ću stići?Valjda se i zato toliko plašim smrti,a taj strah me koči da živim...i sve u krug. 

    Branko Stojković IV4 ( nov.2011.)

 

   Mersoov sudija

Godo: Petre, ko je sledeći?
Petar: Upravo je stigao jedan zanimljiv slučaj. Evo, izvolite pa pročitajte o njemu.
Godo: Da, da, vrlo zanimljivo. Uvedi ga!
    (Petar izlazi napolje i uvodi Mersoa)
Godo: Zdravo Merso, hoćeš malo vina?
Merso: Neka, nisam žedan.
Godo: Znaš li ko sam ja?
Merso: Verovatno Bog, ali te nisam ovako zamišljao.
Godo: Znam, to mi svi kažu. Na Zemlji za tvoj život ti je sudija presudio, ali za dušu ti ja sudim. Poslao sam ti mog čoveka u zatvor ako se sećaš. Da li još uvek ostaješ pri tome da ne veruješ u Boga i u carstvo Božije?
Merso: Vidim da postojiš, ali ne pronalazim nikakvu nadu u tebi.
Godo: Da li misliš da si kriv za ubistvo?
Merso: Nisam kriv.
Godo: Sa leve strane su ti vrata raja, a sa desne pakla. Šta misliš gde bi trebalo da odeš?
Merso: Sve mi je jedno.
Petar: Izvinite, Bože, Hamlet želi da razgovara sa vama.
Godo: Ne mogu sad, zauzet sam. Uf, kako je naporan taj mladić. Pobio ceo dvor, uništio kraljevstvo i još uvek mu nije jasno što je otišao na desna vrata zajedno sa celom rodbinom.
Merso: Mogu li da zapalim cigaru, prijala bi mi...
Godo: Naravno. Slobodno se opusti ovo je i tvoja kuća.
Merso: Zahvaljujem.
Godo: Merso, nemamo više vremena. Moram da odlučim šta ću sa tobom. Napravio si veliku grešku počinivši ubistvo. Takođe ne veruješ u Boga što ti isto ne ide u korist. Da ne pričamo o grehovima koje nosiš od svojih predaka koji su naselili Alžir tokom kolonizacije. Da li želiš da se iskupiš za sve svoje grehove?
Merso: Ako se iskupim da li ću otići u raj?
Godo: Možda.
Merso: Onda ne želim, mislim da ništa nisam grešio.
Godo: Svaka čast, Merso. Poslušao si svoju dušu i rekao unutrašnju istinu. Tvoja duša je čista bez trunke griže savesti. Tvoj put se nastavlja ka levim vratima.
   (Merso se blago nasmeši i krenu ka belim vratima)
Godo (mu dobaci): Merso, svrati nekad da porazgovaramo malo, prija mi društvo doslednih.
   (Merso nastavi dalje ka levim vratima polako nestajući u beloj svetlosti.)

 
Igor Drobac IV-2   ( decembar, 2011.)

 

     Kuda idu oni što se klone zveri?

            Sećam se prvog dana, ulaska u medicinsku školu, ulaska u odeljenje I-3 ,sećam se sve te nasmejane, ali ipak izgubljene dece.

            Sve je bilo tako veselo, tako glasno, tako šareno. Uhvatili smo se u krug i zaigrali. To je trajalo, ali je šarenilo polako nestajalo, a igra nijje prestajala. U ovom trenuktku gledam oko sebe i idalje igramo, ali sve je tako mračno, niko se ne smeje zato što mu je lepo, nego smatraju da je smeh sastavni deo igre. Smatram da je cela igra besmislena , pokušavam to da kažem, ali niko ne sluša. Svi igraju i smeju se, ne shvatajući da je sve tako besmisleno i monotono. Vičem, pokušavam da im objasnim, niko se ne okreće ka meni nego sve glasnije i glasnije pevaju, kao da pokušavaju da me nadjačaju. Pokušavam da se otrgnem iz mračnog kruga, ali me ne puštaju, osećam da me još više stežu, uprkos svemu, ne dozvoljavaju mi da odem. Spuštam pogled ka ruci, primećujem da je modra, pokušavam da im objasnim to, ali oni me i dalje ne slušaju i dalje ne žele da me puste. Okrećem se, vidim potpuno iste krugove oko sebe, ne shvatam, ne razumem poetu, zbog čega niko ne igra po svojoj volji, svi prate igru kruga i ne osvrću se ni na šta. Kao da svaki krug pokušava da pokaže ostalima kako je idealan.

            Razmišljam, i kada bih se iščupala iz čvrsto stegnutog kruga, gde bih otišla, gde bih se premestila, kada su i svi krugovi izvan našeg isto tako mračni i čvrsto zatvoreni. Shvatam da izlaza nema, ostajem u krugu i nastavljam sa istom pesmom i istim monotonim koracima iako shvatam da je to igranje tako razočaravajuće i bez svrhe.

       Marina Janović IV-3 (nov.2011.)

 

  "Vreme, nečujni vodopad" ( S.Raičković)

               Vreme…Ne čujem ga.Ne vidim ga. A tece.Nikako ne ide unazad,samo napred.
               Često uhvatim sebe kako razmišljam o vremenu,svom životu.Gde sam sada,gde ću biti? Bez sata, dana, meseca, godina život bi bio haos.Zamislim da vreme u stvari i ne postoji, a da samo život teče, cveta, suši se.Da li je vreme osmišljeno kako bi ljudski život bio organizovaniji? Gledam svoje roditelje,babu,dedu…razmišljam kakvi su oni bili kad su bili mladi.Šta sve stoji iza njihovih likova?Kakva sećanja,iskustva? Vreme je odnelo godine njihovih života.Setim se da sam i ja bila mlađa nego sto sam sad i da je dosta vremena mog života prošlo.To su bile godine,a ja imam osećaj da su sve prošle u jednom dahu,kao da sam te godine sanjala. Gde su otišle te godine? Slabo ih se i sećam.Evo lupim dlanom o dlan i već završavam srednju skolu.Već se spremam za pravi život ,da budem samostalna.Do juče sam bila sa roditeljima i već je došlo vreme da ne zavisim od njih, nego od sebe same. Čovek,kada je dete,jedva čeka da odraste i to vreme prolazi u iščekivanju.Kada čovek odraste, želi da se vrati u detinjstvo,a vreme ne ide unazad.Ljudima vreme prolazi u radu,da bi zaradili novac,a kasnije taj novac troše na lečenje i lekove. Ljudi onda ne žive ni u sadašnjosti,ni u budućnosti.
              Kada čovek ostari, ima osećaj kao da je prošao trenutak od kada je prvi put bio svestan sebe,svog postojanja,do poslednjeg trenutka - smrti.Gde covek u stvari živi?U trenutku.Život postoji samo sada!Vreme ide prebrzim korakom,gazi sve,ne štedi nikoga.

      Zorica Glišović  IV 1  ( okt.2011.)

                   

   Krik za čovekom

            ,,Vi tvrdo spavate”, kako  kaže Žak Prever, “a ja bdim po noći, senke gledam i slušam krike, čudne krike..."
            Čovekovo mesto u životu nije određeno onim što zna, već onim šta hoće i šta može. A šta mi radimo? Gubimo poslednji trag onog malog vrednog dara što dobismo od Boga. Gde je nestala ona pažnja, ljubav, poštovanje, osmeh,  pre svega, razumevanje? Zaslepilo nas je crno Sunce, pa sad  mrak bije u oči .Zemlja više nije plodna i zelena,već krvava i prokleta od naših dela. Smrt, zavist, zloba sada luta našom glavom.Šta učiniste,deco draga, Onaj veli…
            Bože dragi ,gde si sada, čovek  čoveku postade vuk. Rasulo je među nama. Čovek više nije čovek,već besna životinja koja juri za osvetom, višim ciljem, odbranom časti. I tako  upada u svoju zamku. Izgubismo  mir, spokojstvo - jedino dobro i najveće dostojanstvo skromnih,velikih i pravih ljudi.Izgubismo ime čoveka, jer dozvolismo da zlo, tama i osveta ovlada nama.
            ,,Vi i dalje tvrdo spavate, laku noć vam želim!"
                                    

         Tatjana Marinković lV 3 (maj , 2010)  

 

  Sricanje knjige života

                Trebalo bi da svaki pisac   za inspiraciju  koristi svoj život. Kada bi svako od nas napisao po jednu knjigu...prolaznost bi u neku ruku iščezla. No,pošto to nije moguće, dobro je da smo ostali u sećanjima, ako  jesmo.
                Da bismo živeli, moramo znati kako da živimo. Da bismo znali kako da zivimo, moramo znati kojim putem da krenemo. Kada krenemo tim "izabranim" putem,moramo preispitati sebe da li zaista želimo njime hodati i da li je to naš život.
                Biblija kaže da smo od Boga po njegovom liku stvoreni, da smo živeli u raju...a sad smo ljuti na Boga, jer nas ne čuje i ne gleda, ne odgovara i ne pomaže. Pa kako i bi, kad smo ga više puta izdali, izneverili , prodali.
                Ahmed je bio ratnik, pa derviš - privržen Alahu i veri, a onda sudija pa …osvetnik. Gde je tu Bog?Ubijaju mu nevinog brata … Gde je tu Pravda? Njegova mržnja i osveta su neizbežni. Pred kraj života on sriče svoju knjigu, svoj život, kako bi ostavio traga i pobedio prolaznost.
                Smrt, kraj života,  ne treba da nas uznemirava i plaši, jer duša je sveta i čista i uvek ide Bogu-spasenju. Kažu, ko se nije rodio, taj neće ni umreti.
                Naučimo da živimo, ne da sričemo knjigu života,  kako bi nas Bog primio pod svoje okrilje. Ostavimo smrt iza nas, činimo dobra dela i pobedićemo prolaznost životom drugog života, sećanjima i delima.

      Stefan Milenović       lV 3 (maj , 2010)

   

    Sricanje slova iz knjige trajanja

            Deca sriču, omladina sriče, ljudi sriču…Život sriče... Ž-I-V-O-T!
            Živeti kao ko? Živeti svoj život ne znamo! Ugledamo se na ljude koji, ustvari, ne znaju da čitaju i samim tim učimo sebe samo da sričemo, sričemo i sričemo, a da nešto pročitamo...? Ne, to je preteško. Zašto da se mučimo? Sricati je lakše!
            Istim tempom nastavljamo, istim pravcem idemo, čak se  bojimo i da pokažemo da znamo da se krećemo u suprotnom smeru. Da li treba biti ravnodusan i živeti kao Merso? Čekati kao Vladimir i Estragon? Ploviti kao Santijago i pokušavati  savladati  život od koga će ostati samo kosti? Vredi li? Raspadati se razmišljajuci šta smo zaista? Sve ovo dovodi do samo jedne stvari...

            …ostanes sam i tek onda shvatiš koliko si mali, koliko si beznačajan i prolazan. Nešto u tebi se suprotstavi i prosto  ispalis jedan, dva, tri, četiri...pet metaka ni sam ne znas zašto. Zapitaš se, za razliku od Mersoa, ali odgovor nikada ne dobijes... Jer, nema ko da ti ga da, moras sam da shvatis svrhu postupaka, prvenstveno svojih, a onda i tuđih - shvatiš svrhu života.

            Vodim život. Čitam knjigu života. Vidim, sve ima svoj rok trajanja, ali kada rok istekne, šta onda? Život prolazi. Njega čine  usponi i padovi i opet padovi... Pad vuče pad, ali treba znati izboriti se i izvući  iz vira koji nas vuče sve dublje i što se više opiremo, sve je teže. Ponekad se treba prepustiti. Uhvatiti svaki deo koji nam donosi lepa strana života. Treba iskoristiti svaki tren života, jer trenuci ispunjavaju nas, a ne mi njih...
                        Teški su momenti u kojima ostajemo bez bližnjih, bez brata ja, bez brata Ahmed Nurudin. Ali šta činiti? Osvetiti se? Ako se osvetim ja, osveti se Ahmed Nurudin, osvetiće se i nama neko...Osveti nigde kraja. Treba znati oprostiti, preboleti, a ipak sačuvati najdragocenije u srcu i sećanjima...Teško je, naravno, ali kada bi svako dao samo delić svoje dobrote koju  u sebi ima, možda... možda "kraja" ne bi bilo.
            Zato izgovarajmo reči života čitajući ih, a ne sričući!
                          

    Viktorija Bokun     lV  4   (maj 2010.)

             

   Tragična farsa o čekanju                

-Ja čekam... čekam..

-Koga?

-Smrt...

-Zašto?

-Zar nije dovoljno što sam estetička vaš? Sedim ovde, gledam ovaj kamen. Znam da moram da ga guram, a ne želim...

-Šta želiš?

-Ustati i otići.

-Što ne odeš?

-Pokušavam se setiti nečeg....nečeg važnog....ima nešto....tu je....

-Što se ne setiš ako je tu?

-Ne budi se...ona se ne budi....

-Ko?

-Ona...ne žele da je probudim...

-Ko?

-Ljubomorne vaši....

- ?!

-Ne žele da me puste...

-Štooo?

-Sta ja znam zašto?! Uostalo, šta ti čekaš? Limunadu??? Idi!

-Ne mogu...

-Zašto? Imaš noge, 'ajde šuuu !!!!

-Neću.

-Hmmm, zar i ti čekaš?

-DA.

-Koga?

-Nije bitno...

-Pitao sam, zašto?

-Zar nisi pitao koga?

-Pa to sam rekao!

-Kako ti kažeš....

-Dakle, koga čekaš?

-Čekam tebe.

-Mene?!

-Je l'  vidiš jos nekog idiota ovde, u ovoj pustari?!

-Ne...ali, zašto...?

-Čekam Život koji izgleda neću dočekati.

-Život?

-Da. Umesto da me probudiš, ti čekaš, spavaš...umesto da vidiš, ti žmuriš, ti slušaš, ali ne čuješ....Vapaji moji te ne zanimaju...

-Nije tako...

-Usudjuješ se da se pravdaš??? Hteo si biti Napoleon....moje vriske nisi čuo.... Cepao si me iznova i iznova.

-Nisam hteo...Znaš, upamti jedno: ima gorih stvari od Smrti....

-Nemoj, molim te, ne ostavljaj me...

-....jedna od njih je Čekanje, a  sad ČEKAJ !!!

        Nevena Radovanović IV 3 ( febr.2010.)

      

     Tragična farsa o čekanju Godoa

               Zašto traži od mene da priznam nešto što nisam učinio?
               Paučina u uglu sobe, pored mog kreveta,dočekuje me svakog jutra. Prvi sunčevi zraci  zakuvali su moju kafu. Dok otvaram frižider,sve sam manje gladan. Šetnja bi mi dobrodošla. Oblačim kaput i, krećući se prema izlaznim vratima,stavljam šešir pod pazuh. Nadam se da će svež jutarnji vazduh provetriti moju glavu.Crvena osušena lokva krvi na otiraču  odvraća me od šetnje.Zatvaram vrata dok se polako krećem ka spavaćoj sobi. Vraćam se u krevet. Zaboravio sam da nahranim ribice kao i juče, ne marim više za to. Na komodi stoje prošlonedeljne novine.
                Dovršavam ukrštenicu. Ako se saksija sa cvećem pomeri  još par centimetara, pašće. Ostavljam novine na krevet pored sebe i zatvaram oči. Čudno...sve je isto kao i kad ih otvorim...sve je crno. Eno je moja bivša draga. Lenora? Približavam joj se. Prepoznavši me, čudno me je pogledala,okrenula se i otišla.
               Podne je. Žvaćem koru starog hleba. Mleko je kiselo. Ležim pored paučine. Pokrivam se crnom bojom. Gazim po porcelanu. Nešto mi šuška oko glave.Ne prepoznajem više bivšu dragu.
Osećam jak bol u grudima. Sada osećam porcelan na kolenima...
               Nisam priznao ono što je  od mene tražio, ali nema veze. Sad sam u nekom čudnom svetu. Nije mi dosadno jer je novo. Valjda ću se snaći i preživeti...

   Marko Diklić  IV 3  (febr.2010.)

                     

   Tragična farsa o čekanju

                 Zašto sam ikada i pomišljao da ih ima dvoje tamo gore? Dovoljan nam je i ovaj jedan. Verujem da je On jedan matori crnac , koji svira svoj bluz na usnoj harmonici i povlači iz pljoske. Briga njega za nas ovde dole. Hej, pa mi smo samo kapi vremena.
                 E, to prokleto vreme, da nam nije onog podlog Prometeja, ne bismo znali da ima nečeg iznad . Nažalost. A sad jurimo, misliš, tražimo način, put do ludosti. Put do mesta između života i smrti. Tu vreme stoji,sve se raspori i razbaruši. A on se smeška,cinično, podlo da podlije ne može biti. Ako postoji taj koga čekamo, ovde nije. I svaka reč će boleti, jer  krug je odavno zatvoren. Jedino što možemo da uradimo jeste da se trudimo da ga ne prekinemo, da nam se seme ne zatre. Prenosim najstarije prokletstvo zbog davnih grehova da bih  možda mogao kroz svoje potomke da čujem bluz kojem topovi udaraju takt.
                  Zašto sam ikada i pomišljao da ih je dvoje tamo  gore?

     Milan Kivić IV 3 (febr.2010.)

 

   Čovek Dostojevskog

             Ja sam još jedan od onih koji nosi kofer sa peskom,ili još jedan od mnogih koji nema hrabrosti.
             Znam da sam bačen u prostor, da čekam nekog Godoa i da se u tom čekanju neću pomeriti od mesta vaši.
             Ali,ako budem Napoleon,možda nikad neću videti Godoa.
             Možda u trenutku kada postanem Napoleon, uzdignem se do božanskog, ali posle toga mora doći pad. Jer , tu je Sizifov kamen, ako pokušam da ga zaustavim, on će me pregaziti.

             Tražiću, možda, izlaz kroz Bibliju,a možda je to upravo put da se uzdignem, a da ne padnem...

     Petar Trifunović IV 3 (febr.2010.)

 

 

Čovek Dostojevskog


Kažete: "Napoleon je čovek",
cilj opravdava sredstvo,
do cilja putem leša...
Promena,
gase se kompasi za život.

Šta sad da radi,
kada dala je sve,
molila za život?
Sada joj ostaje,
slika nad sinom,
grob.
Zašto bi majke rađale čeda?
Što bi ginuli sinovi?
Ko to gleda?


Jedan je život,
jedna država,
jedna majka Srbija...
Izgleda da ljudi vole da ginu…

Kosovo je Vijetnam.

Postati čovek...

Ne znam za Vas,
ali u rat neću...

       Marko Jovanović IV 3 (febr.2010.)

 

   Ako je svet besmislen , šta ostaje čoveku?

                                            (književnost apsurda)

 

                Pitaš sebe: „Ko sam? Da li živim? Sanjam li?“

                Nema nade, veruj mi, dva i dva jesu tri... Sve si video, sve si prošao, a i dalje slep si ostao. Samo korak ti fali do dna, do , možda, ostvarenja novog sna, sekund samo...

                Uzalud trud, uzalud postaješ lud i uzalud pitanje :“Kud?“

                Tražiš spas...U snu , jednom, neko ti je rekao da bi pronašao mir, preko trnja treba preći. Trudiš se jako  vrh da dotakneš, prepreke na svakom koraku, pitaš se:“ Svrha koja je?“

                Nekad popiješ i bežiš...Legneš i pitaš: „Dokle moram...?“

                Život je loš, nema ničega u njemu, prosuo bi sebi mozak...ako hrabrost pronađeš...

     Marko Jovanović    IV 3   (8.12.2009.)

   

   Ako je svet besmislen , šta ostaje čoveku?

          Čovek je kao drvo kome je dat prostor u kome će  rasti, razvijati se i trunuti.
          Svaki čovek je dobio svoj kamen koji će  gurati uz brdo kao Sizif. Možda je naša planeta jedan veliki kamen koji gura neki Bog, i sam proklet. Možda je jedino rešenje vera koja je bila ponudjena Mersou i koja bi mu  okončala guranje tog kamena. Kada čovek umre,možda okreće novi krug uz brdo i tako kroz večnost. Kako izaći iz tih krugova? Samoubistvo okreće samo novi krug. Možda kroz umetnost ili veru...
          Bog nam je dao prostor i kofer sa peskom da ga nosimo,a mi ne shvatamo da smo isti taj pesak koji na vetru nestane.
          Da li ćemo taj kamen gurati kroz večnost ili će prokletstvo nestati? Ostaje nam da se molimo i čekamo…

                 Petar Trifunović IV 3   (8.12.2009.)

 

       Strah od smrti

             Čekam da dođem kući, čekam da padne mrak,čekam da svane, čekam da završim školu, čekam da postanem punoletan,… čekam da...
             Celog života nešto čekamo ili strepimo,ili smo srećni ili smo tužni,ili smo besni ili smo opušteni... ALI, čemu sve to? Da li naš život,realno,ima neku svrhu? Odgovorom na ovo pitanje se bave mnogi filozofi,naučnici,književnici.Delimični odgovori se mogu naći u verskim spisima, u naučnim radovima…
             Da li je naš strah od smrti normalan?
             Da li je i sama smrt normalna?
             Kako god da okrenemo,mi smo efemerni . Mi smo kao i biljke: niknemo, prolistamo,  procvetamo, posle nekog vremena svenemo i umremo. Ta biljka se, medjutim, ne buni što umire, ni životinje. Sigurno nešto ne valja čim moramo da umremo. Po nekim verskim knjigama čovek  treba da živi večno.  Možda ima istine u tome, ne znam. Da je smrt prirodna i normalna pojava, svi bismo znali kad ćemo umreti i rekli bi: "U redu, tad i tad umirem, napisaću testament, obavestiti prijatelje i rodbinu o datumu..."  Po ovome možemo zaključiti da smrt nije prirodna pojava i da je naš strah osnovan. Ipak ima istine u verskim spisima.
             Ostaje da se borimo sa besmislom življenja i da pokušamo naći neku svrhu. Ako pak ne uspemo, možemo okončati muke samoubistvom, uključiti se u neku versku grupu ili se pak ne predati besmislu,nego aktivirati herojski moral i program za racionalnim objašnjenjem života i to uključiti u svoju svakodnevnicu.
            Ali,za sve to vreme čekamo,ipak,u strahu...

       Vladimir Šekularac IV 3  (8.12.2009)

 

       Ja, sada i ovde 

               Kao slepac bez štapa,

               Sunašce bez zraka,

               Vreme bez pravca,

               Bajka bez junaka,

               I moj se dašak tu vijori,

               Na prelepoj zelenoj gori.

               Kao Isus na krstu,

               Razapinju ga sa svih strana,

              I nikad ne zna ni gde će, ni kud će,

              Ni ni zašto će, ni kako će,

              Ni zašto je ovo, a ne ono,

              Ni zašto je ono, a ne ovo,

              Ono dobro, ono pravo, ono istinito.

              Na raskršću tu zvrndaju i tutnje,

              Ječe, zveče, jauču, kriču, vape,

              I svako bolje od tebe zna šta je za tebe dobro,

              Pregršt  različitih priča,

              I nikad ne znaš ni gde ćeš, ni kud ćeš,

              Ni zašto ćes, ni kako ćeš,

              Više ne znaš ni ko si, ni šta si

              Ni gora zelena više nije zelena,

              A kad će biti?

              I opet tu zvrndaju, tutnje,

              Ječe, zveče, jauču, kriču, vape,

              A ti ne znaš ni gde ćeš, ni kud ćeš,

              Ni zašto ćeš, ni kako ćeš...

                Marina Krstić       (okt.2009)

 

 Pozivam za svjedoka vrijeme...” ( Meša Selimović)

                Ima malo ljudi koji su svesni vremena u kome živimo.Malo njih je svesno da smo  prolazni,da smo samo tačka koja se lako briše gumicom.
                Niko se ne pita da li je naš život tragična farsa.  Vreme. . .da li je toliko bitno  vreme, kad smo svi rođeni da umremo?! Na kraju, svi dođemo na isto. Starac Santjago se bori za život, za opstanak, samo da ulovi neku ribu. Ali, čemu ta borba, čemu tolika patnja,kad sve prolazi..
                Truditi se za uspeh u životu, naporno raditi, stvarati, voleti. . .čemu to? Čemu to kad vreme prolazi, mi nestajemo. Sve što činimo zaludno je. Vreme briše sve,čak i nas i sama naša postojanost je uzaludna.
                Svi od sebe prave Bogove, svi misle da su baš oni najbitniji, žele da se dokažu. . .Trebalo bi  da se svi  osvestimo, stanemo čvrsto na zemlju i razmislimo. Ali svi beže od činjenice, od realnosti.
                I sve se tako mota u krug. Nesvesno rađanje  i umiranje, a samo vreme ostaje kao svedok.

      Tamara Oparnica   lV 3 (maj, 2010) 


  Pozivam za svjedoka vrijeme...” ( Meša Selimović)
              

                Danas sam tu i guram svoj kamen, sutra me nema  i  tragove pokrije sneg.
                Sedeti  ispod drveta i čekati Godoa…To drvo ko zna koliko je generacija ispratilo…
Raskonjikov ubija, ne uspeva da se uzdigne u sopstvenim očima.On će umreti i biti zaboravljen, a vreme teče gutajući...Hamlet ubija,biće zaboravljen, a vreme...? Mljac , mljac...Santijago uspeva da uhvati ribu zivota, ali i on će umreti, a vreme čačka zube košticom njegove ribe. Sneg uvek dođe i prekrije sve i to što je nekad bilo, više nije, a smrt i dalje gladna bude...

                Ahmed Nurudin piše i to je siguran način za večan život. Mehmed-paša Sokolović gradi most da uvek ostane u vezi sa materijalnim.
                Samo takvi pobeđuju vreme...

      Petar Trifunović  lV 3 (maj,  2010)

    

  Pozivam za svjedoka vrijeme...” ( Meša Selimović)

                 Vreme teče...Tako često upotrebljavamo tu rečenicu, a da li znamo šta ona znači?

                  Otići će sve jednoga dana.Ništa neće ostati. Izbledeće svako sećanje o meni, o tebi, svaka  lepa reč,dobro delo...nestaće.Sve će se pretvoriti u prah. Da kažemo  da smo bar živeli, pa da duši i ne bude žao...Da bar imamo neko sećanje vredno pamćenja. Da imamo bar koje vredno delo reći...

                   A šta mi radimo?

                   Obuvamo cipelu...izuvamo cipelu....sedimo...mislimo...izuvamo ponovo cipelu ...i , gle! tek tada primetimo da je na nozi uopšte nema! A, zamisli, ja postajem reinkarnacija Napoleona i pobijem pola sveta, da bi ostao upamćen.Ubijam vaši , koje ionako nisu bitne, pa, Bože, namnožiće se opet! Još sam svetu i uslugu učinio! Onda se pojaviš ti, Božiji izaslanik, koji je sebi dao pravo da deli pravdu, i ubiješ mene. Umesto da... da ne budeš kao ja, postaješ još gori.

                     A Bog i dalje ćuti.

                     Ti umireš od svoje pravde...

                     Ja umirem  od svoje...

                     Sve ti se vrati...ništa dužno ne ostaje...

                    Bog sam poziva za svedoka vreme, koje nas budno posmatra. Život teče ...i uvek presudi.

             Nevena Radovanović  lV 3 (maj, 2010.)

 

   “Pozivam za svjedoka vrijeme...” ( Meša Selimović) 

            Možemo li mi jednom tepsijom zahvatiti celo more? Ne možemo...ali, ono što zahvatimo, to je more.
            Nije čovek ono što misli, nego ono što čini. Raskoljnikov ubija babu da bi dokazao da nije vaš,već nadčovek - Bog. Život se ne menja kroz godine,već kroz sebe i kroz prostor.Samo Bog zna svačiju krivicu, mi ne znamo.Zato manimo se klevetanja jer to je greh. Život nakon smrti postoji, telo je prolazno, ljubav ume da čeka. Duša ostaje. Nurudinova osveta je ljudska, ali to je dokaz da i u jednom dervišu postoji nadčovek i da je taj isti čovek, kao materijalni oblik, stvoren da bi umro.
            Ali, za sve to vreme mi čekamo i čekamo, ipak u strahu,  Lazarevo vaskrsenje, mogućnost da priznamo  sebi da smo samo ljudi.

                                               

        Nemanja Lugić  lV 3 (maj , 2010)

  

       “Pozivam za svjedoka vrijeme...” ( Meša Selimović)  


                Osećam hladnoću...Približava se...Bojim se, a ne znam ni što bi to moglo biti...Nadam se da će se zaustaviti i ostati tu gde jeste.Pokušavam da nađem snage da joj se suprotstavim, ali ne uspeva mi.
                Vičem i preklinjem da me ostavi na miru.Ne čuje me,ne mari za mene. Molim Boga da me spasi, ne čuje me ni on.Ćuti...Ni njega nije briga...
                Onda pomislim ko sam ja da bi On meni pomogao?! Šta sam ja Njemu dala? Kako sam ja njemu pomogla?Ništa nisam učinila…
                Shvatam da je previše blizu. Grli me svojim zelenim, ledeno hladnim rukama. Osećam njen dah na svome licu i shvatam da je gotovo.
                Za mnom ce ostati samo neko ko će me možda spominjati i ništa više.A moje će tragove  zavejati sneg...

    Gordana Štefan lV 3 (maj , 2010)

 

   Pozivam za svjedoka vrijeme...” ( Meša Selimović)

               I svako grebe da još jedanput udahne blud, okusi strast, omiriše greh, žmarcima prožet dodiruje i sladi se i ljubi, ljubi Zemlju, ne želi rascep od Sodome i Gomore, a onda,  pred sam kraj gordosti i bludničenja, kad mu već  starost oduzme slobodu, biva prosvetljen ili mu težak pad pokida povez od Boga  danih  očiju… Ma, ne bi ni tada, ali ga strah natera, uzima pisaljku da ovekoveči makar delić svoje mizerije i jadnog pokušaja da bude Bog.
                I svi mi,  pali andjeli  na grehom natopljenu zemlju, shvatamo da nismo niko i ništa, ali tek kad nam se oduzme mogućnost da uživamo u strastima.
                Kao turisti dođemo, prođemo … Ostaje nam samo da se nadamo da ce se naći koji Fra Petar da nas se seća ili da sami sebi obezbedimo gorkim znojem i čistim umom da kroz ovaj vazduh grešni  još  koji put zatreperi naše ime.


     Marina Krstić  IV-4           (maj,2010)

 

 Pozivam za svjedoka vrijeme...” ( Meša Selimović)

                “Mi smo samo tvar od koje stvoreni su snovi'', kaže Šekspir…To smo mi ,san, iluzija, tvar...Svi tu na okupu, na određeno vreme ovde...kao proizvodi Božije ruke.

                Nestaću...Nestaćes...Nestaćemo!!!
                Živiš život koji ti je dat, a nisi pitan želis li ga. Nameću ti pravila,nameću ti zakone, nameću ti običaje...Hoće li iko znati da li si ih poštovao? Hoće li ti se vratiti dobro od Boga? Ko je Bog?Ne zaluđuj se, devojčice, život je samo iluzija. Efemerna si. Plakaće za tobom tvoji satima,danima,mesecima...I? Neće te time vratiti...Jer ''Neko tamo -ne znam ko, radi nešto, ne znam šta." ON je tvoj glavni režiser...Možeš  se pridržavati Božjih zapovesti, Biblije, Kurana...Neće ti pomoći...Nestaćes...Kao i ja,kao i svi...Svi nestajemo...Ostaće priča o tebi,ostaće delo tvoje,ostaće potomstvo tvoje, ali tvoje telo neće. Ono koje je stvorilo sva tvoja dela...ispariće...sve će kad-tad nestati. I ovaj plutajući svet samo je dim...
                Danas si tu,sutra nisi,a već  prekosutra neko drugi je na tvom mestu...Surovo.
Pomiri se sa sudbinom - jedino je što ti ostaje. Biti dobar, zarad večnog dobra, voleti da bi bio voljen....

                Jer tek kada zaboravimo na naše razlike, tek tada ulazimo u carstvo Božije.

        Ivana Grozdanović  lV 3 (maj , 2010)

 

    Orahova ljuska u okeanu

I gde god da se denem, svuda je tuga i gde god pogledam, dogorevaju sveće, tužne i žute, za pokoj mrtvima. A ja kao da sama sebi oduvek držim jednu i palim je svakoga dana i zajedno sa njom izgaram. Međutim, uvek ostane parče fitilja i čeka novu šibicu.

            Mislila sam da voda gasi vatru, kad ono, samo je potpaljuje ili moje suze deluju tako na svest. Da, to su one - suze za svet. Za svaki lik, svako zrno, svaki poj ptica, za svako svitanje,  tešiti me ne želi niko. Sama, učaurena poput gusenice, kad treba da zalepršam krilima, ja već ginem. Pakosne strele me pogađaju sa svih strana. Razdiru mi utrobu. Nož osvete ide celim  mojim telom, od krvavih očiju do oguljenih nogu. I svaki ubod zaboli isto i prolije istu količinu krvi. Sa svakim ponovo umirem i istovremeno se rađam. A rađanje više boli od poslednjeg uzdaha, jer ono donosi novi dan za mene,a ja ga neću. Ne želim više da se davim u rečima drugih, ne želim da budem ljuska, ali ništa ne mogu učiniti da se oslobodim tesne, ljigave, sluzave kožice zmije. Da, priznajem da sam zmija. Puzim i tražim sklonište od ljudi, a najviše od sebe. Plašim se vode i zato joj ne prilazim, jer u njoj se vidi moj lik. Iskrivljen i ružan. Da li je to od talasa koje prave tuđe ruke ili je stvarno tako ne znam, jer i sama kažem, ne osuđujem se da priđem i razmislim o tome. Spolja me guše tuđi uzdasi, a unutra mali crveni pokušava da  mi udahne život dajući mi kiseonik. Ali i on je zatrovan. Mojom tugom i mojom srećom koju ne znam da shvatim , a ona je i kobnija,jer mi je pružila varljive ruke nade. Zatim se povlači i ja opet ostajem bez oslonca.Zbog toga se u trenutku sreće borim da se prihvatim, jer znam da će proći za tren i onda me opet čeka zid plača.Zato što su žalosne zore beskonačno duge i one ne prolaze nego svaka ponaosob ostavlja svoj pečat čija se boja sliva niz dušu. A svačija duša  je suviše nevina i čista da bi bilo šta odbila pa tako i nju prihvata zaboravljajući na svoje ja. Zaboravljajući da samo ona oseća razdiranje utrobe i gaženje srca, jer ona je taj most. Ona pokušava da spaja, dušu i telo, sebe i druge, ida i super ego. I ona pokušava da bude sudija, a najčešće je kosovka devojka. Najčešće skuplja ostatke života koji se mogu spasiti, ako je vredno spašavati nečiji život. Da li je vredno spašavati sebe?Da li je to uopšte moguće?Tužno pače da postane labud, a iz očiju umesto suza da izbijaju biseri. Međutim, i biseri leže zaštićeni u oklopu školjke u dubini mora. I oni se plaše da izađu na svetlost, jer svetlost nas pretvara u prah,ali i školjka će se jednom otvoriti - ispustiće goli život. Pitanje je samo da li smo spremni na tu borbu.Borbu sa životom ili samim sobom,jer  to dođe na isto.

            Čekaću dugu posle kiše, ako ona uopšte postoji ili je to samo varka našeg čula, jer sve što se događa oko nas projekcija je  nas samih i naših misli. Priznajem da sam se ugušila u crnilu svojih misli, ali ja ne znam za cveće, ja ne znam za opojne mirise koji onesvešćuju, zato ću pokušaću da nađem stazu spasenja,stazu koja vodi tebi, jer ti me prihvataš takvu kakva jesam,umorna i bolna.

   Kovačević Milena   (lV 2   , 2003.)

  

  „Stranac“ - metafora za ljudsku otuđenost 

                   Užasni sati prolaze tako lagano dok kiša briše tragove krvi sa izbledelog papira. A bol ne prolazi i užasni sati se otegođe...u večnost. Ne očekuj milost od onih koji žele samo da te gurnu u crnu, duboku reku, u kandže Aherona. Reči njihovog jezika mogu uprljati tvoju čistotu i pretvoriti te u biće po njihovom liku sačinjeno... Čuvaj se dodira jer ruke tako nežne i lagane mogu cvet pokidati i latice razbacati na hiljade strana...I srce ostaje da krvari...na prelepom polju punom ptica ono umire...poslednji otkucaji odzvanjaju daleko...jezivi plač i najtužnija pesma grizu dušu oštrim zubima i bol ne prestaje, a užasni sati postaše večnost.

                        Zovite me imenom koje vam odgovara, ali odazvati se neću, niti umreti kao jedan od vas, na grobu mome ne polivajte suze, znam da iza njih krije se smeh, ni reka vaših gorkih suza neće sprati gadost iz mojih očiju i tugu što morale su gledati vas. Pružajte šaku milostivu, šaku što otrovan hled mi nudi, ali reči nežnim mi glasom govorite, moje uši čuju samo gorčinu...i zato bolje ruke peri  nego što od mene utehu tražiš. Gledajte me kao sramnu prošlost koju sahranjujete,a ona vam se vrati i ćuti kao senka za vama, nikoga ne poznaje. Zaprosi me, a ja ću odmahnuti kao da šoljicu čaja mi nudiš, živim jer moram, živim jer hoću. Dok lažnim suzama zalivate njen sanduk, ja gledam kako odlazi i znam da tako moralo je biti, jednoga dana. I zašto bih oprost tražio i spasenje od tebe suzama otkupio, kad nisam otkupio ni život svoj. Neko je davno ušao i platio, upisao mi ime u knjigu neku, prašnjavu, crnu. Koliko bih morao sebe da ponizim da tvoje mi ruke čelo dodirnu i masa, rulja, prljava i krvi željna, da na mene gleda kao na prijatelja svog.

                                    Budi tih,reč ne izusti,

                                    oči zatvori,krvavu suzu ne pusti

                                    dok kamenom oštrim rulja te gađa,mrvi

                                    rulja besna, žedna tvoje krvi.

                                    I radije sate provodim užasne,usamljen

                                    dok kapi mi natapaju grob na zemlji ovoj

                                    nego što veseo u birtiji sa tobom pijem

                                    dok ponosno urlam da si prijatelj moj...

                                    I jezivi,turobni sati,postaše dah moj...

     Ljata Edina IV 2 ( 2003)

 

„Čuješ li konjicu noći ?“  (V. Popa)

 

Noću, kada se svetla ugase i mirisi postanu stvarni, kada čudne stvari i bića, kako stari pričaju, počinju da tumaraju tvojim dvorištem, spavaš li?

Noću kada ti telesne funkcije dostignu najniži vid rada, čisto da te održe u životu, noću, kada spavači podsećaju na mrtve (tek ih izdisaji i udisaji dele od te granice), kada im malo mira dođe kao nagrada za minuli dan, spavaš li? Ili možda ležis širom otvorenih očiju u polutami i čuješ konjicu noći? Jure kraj tvojih prozora sa svojim gizdavim konjima u magli, cepaju tišinu. Čuješ li i ti ponekad crnu svilu i posetioce noći da u svojim crnim kočijama odvode nekog? Plašiš li se da će ove noći stati pred tvoja vrata? Čuješ li im korake, dolaze li? Smeš li da im otvoriš? Ispred te čekaju vranci upregnuti u crne kočije, čekaju da zaigrate i upletu te u kolo smrti. Tih dana osećas miris zemlje i drugih svetova, stežu te grudi, pritiska tavanica. Crne vilice upliću ti se u kose, obavijaju te mirom, stežu oko vrata. Ne otvaraj oči, samo spavaj. Sutra ćeš biti za još jedan dan stariji i konjica će biti sve bliža.

I svakim danom, svakim minutom, nedostaje u ogledalu po jedna iskra, jedan osmeh, a javlja se nova bora, novi poraz. Snivaj nešto, spavaču, neka ti spokoj obavije telo, zaboravi na jezive šumove i utvare, koje se prikradaju iz budžaka, ne misli na zabunjene konje u trku, teši se da su ove noći stali pored tvojih vrata. Ne budi kukavica, ostavi vrata otključana, prozore odškrinute, jer znaš da se ne možeš sakriti, nemaš gde pobeći. Život te uvek nađe, kao i smrt.

Gde god da si, ma šta radio, naći će te. Ne stavljaj sat pod jastuk, kako ne bi čuo njegove otkucaje, znaš i sam da ti vreme ističe. Sklopi oči i spavaj, ne boj se... Sutra je novi dan. Postaraj se da ga ne protraćiš, da ne proleti mimo tebe, jer kako ćeš i čime ćeš smeti u crnu kočiju...

Čuješ li ih, evo ih opet dolaze zavijeni u  paučinastu maglu, tvoja soba odjekuje njihovim kopitama.

Plašiš li se i dalje, čoveče, ili su ti vrata otključana? Otvori oči, smeš da pogledaš... Konačno smeš.

Ptihotko Jelena IV-2 (2003)

 

 

Nemir  voda (Vasko Popa )

            Spuštam umoran kapak na jednom oku. Ispred mene su još uvek realni predmeti, realna bića, ali mi se polako gube u gustoj izmaglici. Koliko li su stvarni? Granica mi kida stopala, moram da se odlučim. Konačno skupljam hrabrost i čvrsto zatvaram oči. Padam. Dubina, ponor je kao bez kraja. Gubim pojam o vremenu, prostoru. Strah me je, ali grizem usne. Izdržaću.
Konačno,  čvrsto tlo. Preda mnom su vrata. Uz ustručavanje, pritiskam kvaku. Ulazim. Vidim ih. Vidim decu, žene, ljude.  Smeju se, srećni su. Sunce kupa svaki delić njihovih radosnih lica. Zašto mi je sve to delovalo lažno. Ostavljam ih, zaboravljam. Izlazim napolje. Sumrak se hvata po obrisima moga neba. Koračam ka njima, ka drugim vratima. Unutra je ogromna, prazna prostorija. Jedino su se u dnu ugla čuli jecaji. Plakala je. Ta mala plavooka devojcica je plakala. Njen je bol tako veliki, a suze teške. Odakle je poznajem ? Ne umem da je utešim, da joj pomognem. I  to je ono najstrašnije. Ulećem kroz prva vrata  koja se stvoriše preda mnom. Pogled mi pada na sitnu ženu, pognute glave. Zbunjena je, tužna. Oko nje je gomila iskrivljenih lica koja je napadaju, viču. Unose joj se u  facu, uz strašne reči. Ona plače, pati. Brani se. Nije kriva. Bezdušno pokušavam da ih sklonim od nje, da je odbranim. Okrutni su! Nepravedni! Ne podnosim ih! Ali ne vredi. Mene niko ne primećuje. Puna besa, gorčine bežim, gubim se, nestajem. Bežim od sebe, od svih. Tmina se skuplja, zgusnula se oko mene, steže me i guši. Prelomljena ulazim na naredna vrata, nadam se dobru, ljubavi. Ostajem zaleđena scenama koje su me dočekale. Ljudi  padaju pred mojim nogama, polomljeni, krvavi. Još je strašniji  plač koji je oko mene. Ne vidim odakle dopiru, ali plač osećam kao da je moj. Koliko je zla! Koliko je mržnje u svetu, u nama! Ne vredi ni da pitam čemu sve to.  Znam da će mi tišina odgovoriti.
Konačno stižem pred ta vrata. Znam šta me čeka. Provalija, ponor koji svojom dubinom vuče ka dole. Nemam snage da se oduprem. Padam. Ne plašim se. A i zbog čega bih. Raspadam se po tlu bez vremena, prostora, na početku, ili na kraju, više ne znam.  Nije ni važno. Nemam volje da se ponovo sastavim i krenem iznova.

Todorov Verica  IV-1 (2003?)

 

 

Members Area

Casovi srpskog jezika i knjizevnosti

- za osnovce 

- za srednjoskolce

- za studente Filoloskog fakulteta         

   tel. 061 6378056      

Novo!  Časovi preko skype-a, uplatom na žiro račun

          

Tumacenje snova

         Kontakt

Recent Blog Entries

Recent Photos

Webs Counter

Newest Members