Spirala svetla

C

Seminarski studenata

Sadržaj stranice

O bajkama, Nevena Radovanović, student Filološkog fakulteta u Beogradu, 20011.   

Troličje hazarske istorije i priče u romanu Milorada Pavića, Nevena Radovanović, student Filološkog fakulteta u Beogradu, 2012.  

                        

                                                                                                                

O bajkama, Nevena Radovanović

 

Sadržaj

·       Uvod

·                    O bajkama      ..........................2

·                    Kompozicija bajki     ...............3

·        Fantastičnost kao osnovna karakteristika ...6

·                    Vreme    ..................................7

·                    Prostor     ................................8

·        Svrha fantastike     ........................10

·        Stvaranje simbola    ......................12

·        Simbolika fantastičnog    .............13

·        Arhetipovi     ..................................15

·        Zaključak     ....................................17

·        Literatura     ....................................18

 

·       UVOD

Bajke su bile i ostaće književna vrsta koja je miljena od strane čoveka, od najranijeg detinjstva, pa do starosti. U detinjstvu one nas uvode u svet  koji je detetu nedostižan na drugi način, preko realnih epizoda u njima, a pogotovo preko fantastičnih elemenata. Dok s jedne strane one upoznaju dete sa onim što ga čeka u stvarnom životu (životnim preprekama), sa druge strane, čuvaju mu maštu, time držeći njegov duh u ravnoteži.

      S godinama shvatamo, preko psihologije Junga, naročito, da bajke imaju zaista važnu funkciju u životu čoveka. Bajke zapravo jesu arhetipovi određenih inicijacija (životnih prepreka i prelaska preko njih) , tako da analizom bajki znamo na koji način je moguće prevazići određenu teškoću u životu, jer su one okamenjeni modeli mogih životnih priča pre nas.

      Vremenom, čovek bi trebalo da shvata da bajke upravo govore o tome da je ovaj život samo jedan deo tzv.realni deo življenja, ali da je neminovan i onaj drugi deo, tzv. fantastični koji treba preći.

      Ovaj rad će, preko kompozicije, pokušati da pokaže koja je svrha fantastičnih elemenata bajki kad se jednom simbolika u njima ustali.

  

·                   O bajkama

Prvu teoriju o poreklu bajki dao je Jakov Grim, podstaknut idejom o jedinstvenoj grupi naroda - indoevropskoj. Osim kao indoevropska, zahvaljujući braći Grim, ova teorija može se tumačiti i kao mitološka, jer bajke predstavljaju nekadašnje ostatke mitova i otuda potiče sličnost među njihovim sižejnim elementima. Značenja tih mitova su davno zaboravljena, ali su u bajkama data preko čudesnog i pružaju vrednost samoj priči. Sa razvojem interesovanja kolektiva za pojedinca, a ne kosmosa i zamenjivanjem mitskih junaka običnim ljudima (obespravljenim pojedincima), zaboravlja se stara tradicija i rituali koji je prate. Dolazi do slabljenja vere u mitove i kao posledica javlja se preobražaj mitova u bajke. Da bismo razumeli bajke, potrebno je shvatiti ostatke kulturnog nasleđa koji otkrivaju način mišljenja primitivnog čoveka. Pored mitskih, u bajkama se mogu pojaviti i jednostavne situacije, sveprisutne, koje pripomažu bajci da se „ odomaći“ ukoliko naiđe na pogodno  tle. Zbog toga se javlja još jedna teorija koju nazivamo migracionom. Treća teorija o postanku bajku je antropološka. Tek nastala antroplogija ( engleska škola na čelu sa Edvardom Tajlerom), tumači podudarnosti ideja, verovanja, običaja „primitivnihnaroda svih krajeva sveta time da je sveukupna civilizacija morala poteći iz nečeg starijeg, a ostatke toga, sa svojiim pravim značenjima, srećemo danas u kulturama naroda.

Početkom 19. veka kod nas se bajkama bavi Vuk. On u Srpskom rječniku 1818. godine daje podelu pripovetki : „Naš narod ima svakojaki pripovjetki tako mlogo... (...)i mogu se razdjeliti na ženske i muške.“ Bajku Vuk svrstava u ženske pripovetke nazivajući ih gatkama zbog toga što su one  pune čudesa kojih ne može biti“( u predgovoru Narodnim pripovjetkama iz 1853.).

Bajke su ranije imale praktičnu namenu i osim zabave ukazivale su na pouku, što se zaključuje iz tesne veze sa mitologijom. Tokom vremena bajke su se razvile u usmene umotvorine. Danas se smatra da bajke ne pružaju nikakvu vrstu saznanja već su one narodne pripovetke fantastične sadržine koje služe zabavi, a pripovedačima i slušaocima su one neistinite i nestvarne.

  

·                   Kompozicija bajki

Strukturu svake bajke čini kombinacija većeg ili manjeg broja motiva koji se zasnivaju na fantastičnim verovanjima ili predstavama, a sreću se i u bajkama drugih naroda. Bajke sa utvrđenom fabulom mogu se na različite načine analizirati. Kod nas je, na primer, vrlo rasprostranjen motiv znanja životinjskog govora. Pripovetka sa ovim motivom sreće se u više različitih varijanata, pa postojo jedna varijanta gde čobanin spašava zmiju od požara i kao nagradu dobija nemušti jezik, u drugoj varijanti sluga pre cara proba čudnovatu ribu i stiče isto. Svaki tip bajke se sastoji iz jednog ili više motiva i motiv se definiše kao “najsitniji element pripovetke, koji se postojano održava u tradiciji.“ Prema tome, bajka se definiše „kao kompleksna pripovetka, sastavljena od niza motiva, od kojih osnovni motiv mora imati karakter čudesnog.“

Po Vladimiru Propu, ličnosti u bajkama bez obzira što izgledaju raznoliko, ustvari rade jedno te isto. On izdvaja 31 funkciju motiva, smatra da su ograničene, ali da se međusobno mogu kombinovati i stvarati nove „tipovebajki. Funkcije u bajkama povezuju se pomoćnim elementima i istovremeno predstavljaju stilsko-umetnički deo bajke. Ti elementi zavise od darovitosti pripovedača, ali dosta  i od pripovednih normi. Analizirajući rusku bajku, Prop ističe da bajka koja sadrži sve funkcije ( svih 31) praktično ne postoji.  Funkcije se mogu predstaviti i preko naših bajki. Većina bajki počinje oduzimanjem nekog čarobnog predmeta, željom za njegovim posedovanjem, otmicama (Baš Čelik), bekstvom (Zmija mladoženja, Devojka brža od konja), sreću se pomoćnici ( Zlatna jabuka i devet paunica) i sl. Prop definiše bajku kao pripovetku sagrađenu prema pravilnom rasporedu različitih vidova funkcija.

Da bi se fantastika uključila u strukturu usmenih žanrova, potrebno je da se u njihovoj osnovi nalazi odnos čoveka i prirode. Tada realistični elementi imaju ulogu da istaknu fantastične elemente, odnosno napetost između neverovatnih (irealnih) i verovatnih (realnih) elemenata.

Još jedna karakteristika fantastike jeste jasno vidljiva granica nemogućeg i mogućeg, a prevazilaženje tog nemogućeg predstavlja osnovno strukturno obeležje žanra. Tako, princ uspeva da sva tri dana sačuva babinu kobilu koja se pretvara u razne životinje ili da se popne na čardak koji nit je na nebu, niti na zemlji. Fantastični elementi se nižu oko glavnih likova bajki (zmajevi, vile, metamorfoze, snovi kao predskazanja, magični predmeti...), ali oni uvek izlaze kao pobednici i savladavaju nepoznato.

Da bi priča uspela da se realizuje, mora postojati uzrok koji će dati posledicu (zbog kršenja zabrane izlaska sestru otima zmaj i braća kreću da je traze - Čardak ni na nebu ni na zemlji). Veza uzrok - posledica uslovljava pojavu elemenata fantastike. Da je bogatašev sin slušao i sedeo kod drveta kao što mu je rečeno, ne bi nabasao na kolo vila koje ga oslepljuju (Vilina gora) ili da carev najmlađi sin nije sipao vodu u bure, ne bi se zmaj oslobodio i oteo mu paunicu (Zlatna jabuka i devet paunica).

Maks Liti, analizirajući književnu strukturu bajki, izdvaja upravo kao značajne konstante, koje čine osobeni apstraktni stil bajke, formule, stalne brojeve, početke, završetke, tačno ponavljanje epizoda.“ Od uvodne formule, koja ima funkciju da uvede publiku u svet bajki, zavisi i broj fantastičnih elemenata u sižeu kako bi se postigla ravnoteža sa brojem jedinica  (tri sina, tri kćerke,tri sina i jedna kćer i sl.)koje se pojavljuju u bajci. Uzmam za primer bajku Zlatna jabuka i devet paunica: struktura ove bajke je složenija. Zbog svoje uvodne formule, koja se može raščlaniti na dva dela, u daljem nizanju epizoda jabuka „za jednu noć ucveta, i uzre, i neko je obere, a nikako se nije moglo doznati ko.“ Carević posle krši zabranu i oslobađa zmaja, spašava životinje koje mu kasnije pomažu, kuša zmajevu snagu i stiče čarobog konja. Finalne formule su važne da bi istake kraj bajke, koji je uvek srećnog karaktera i da publiku, odnosno kolektiv, vrate u stvarnost. Bez obzira na broj i raspored epizoda, bajke se uvek moraju završiti srećno.

Neke bajke, u kojima se junak ženi, ali se pritom ne vraća kući, kao Zlatnoj jabuci i devet paunica, pripadaju matrijarhatu. Takav zaključak iz kompozicije se takođe može izvući i iz bajke Devojka brža od konja. Devojka  je ona  koju kraljevići moraju da uhvate i samo najbolji, najjači, a u ovom slučaju najbrži, stićiće do nje.

Iz gore napomenutih primera zaključuje se da fantastični elementi dominiraju u bajkama i čine njenu osnovnu karakteristiku.

 

·       Fantastičnost kao osnovna karakteristika bajki 

Bajka je u prošlosti natprirodno i čudesno koristila ( po uzoru na mit) za objašnjenje i tumačenje stvarnog života. Danas mnogi smatraju da fantastični elementi u bajkama služe prvenstveno zabavi, ne pružajući nikakvo posebno saznanje. Čudo, čarolija, natprirodno, vezani su samo za osećanje i prepoznavanje bajke kao žanra, a od stava i zainteresovanosti kolektiva, zavisiće i količna fantastičnih elemenata. Zanimljivo je da je osnovno značenje reči fantastika mitološko. Fantaz je bio brat Morfejev, jedno od sporednih božanstava zadužen da ljudima u snu prikazuje prijatne stvari.

I čudesno i fantastično najčešće se koristi za označavanje svojstva nekog događaja ili lika kao natprirodnog i nemogućeg. U bajkama se to svojstvo pojavljuje u vidu čudesnih bića koje ne pripadaju ovom svetu, kao što su patuljci, zmajevi, divovi, aždaje, neka čudesna svojstva likova ili pomagači u vidu životinja. Svet bajki i stvarni svet se međusobno prožimaju bez sukobljavanja i zato je za bajke  karakteristična izmešanost stvarnog i irealnog sveta. To se naročito ogleda u odnosu junaka i natprirodnog, odnosno čudesnog, a samo čudo se prihvata bez sumnje i neverice. U pripovetki Nemušti jezik junak se ne iznenađuje što životinje govore.

 Fantastičnost se pojavljuje kao skup fenomena kojima se objašnjavaju prirodne zakonitosti.“ Prirodne pojave nastaju kao posledica odnosa među ljudima, tako da Mlečni put nastaje od ukradene slame ili kada vo mahne uhom, nastaje zemljotres. Neverovatnost čini osnovno obeležje fantastike. Zato glavni junaci mogu umirati, pa ponovo oživeti uz pomoć nekog magijskog predmeta ili biljke. Kao osnovni pokretački element, u bajkama se često javljaju snoviđenja, koja predstavljaju ponovljenju situaciju iz realnosti, sa srećnim krajem.

U funkciji fantastike mogu se naći vreme, mesto, vidi se prisustvo magije i rituala, obreda koje jedinka mora proći kao vid inicijacija, mnoga verovanja koja se prilagođavaju žanrovskim normama, ostaci nekadašnjih religija kao što su šamanizam, totemizam, animizam, pa i jak uticaj hrišćanke religije.

·                    Vreme

Vreme se u različitim kulturama i usmenim žanrovima, različito tumači. Za indijska verovanja, karakterističan je cikličan pogled na vreme. Kosmos prolazi kroz više faza, razvijajući se dok ne dostigne svoj vrhunac, potom počinje da jede samog sebe dok se samoneuništi, da bi počeo svoj ciklus ispočetka. Linearno shvatanje vremena, karakteristično je za hrišćanstvo, pa i svet u bajkama. Vreme ima svoj početak, tok i kraj, a posle kraja sledi večnost, odnosno večni život. Radnja bajki počinje u određenom trenutku, ima određeni tok i kraj i za radnju je najznačajnija sadašnjica, dok prošlosti i budućnosti gotovo i da nema.

Veče i noć su dva dela dana koji se u bajkama često pominju. U narodnim verovanjima, noć je najopasniji deo dana kada se kreću demonska bića (vile, đavoli). Noću se dešavaju mnoge značajne epizode za bajku. Dolazi do pojave natprirodnih bića. Tada će najmlađi carev sin čuvati zlatnu jabuku i sresti se sa paunicama, zmaj će oteti carevu kćer, zmija mladoženja izlazi iz svoje kože itd. Noć ujedno simbolizuje i vreme smrti. Granica stvarnog i natprirodnog sveta je najslabija pred ponoć. Ponoć se u narodu označava kao „gluvo doba“. Zato je to najistaknutiji deo dana. Tačno tad ili nešto malo pre, u bajkama će se pojaviti fantastična bića. Oni dolaze sa  bukom, zveketom, treskom, plamenom ili zemljotresom. „Larma koju pravi onostrano biće i njegovo tajanstveno pojavljivanje, ukazuju da je ostvaren prelazak granice dva sveta.“ Junaci, uglavnom zaspe pre ponoći, iako je to doba kad je najbitnije ostati budan.Vreme kada se zatvaraju kapije onostranog sveta, jeste pred samu zoru. Tada se natprirodna bića povlače i nestaju, a junaci  kreću u potragu. Zora predstavlja spas.

   Osim što su se bajke pripovedale noću, pripovedači bi se maskirali i plašili slušaoce radi boljeg efekta priče.

 

·                    Prostor

Prostor u bajkama zavisi od afiniteta pojedinca i sredine u kojoj nastaje bajka. Kao takav, prostor nema neku posebu funkciju za fantastiku, ali je bitan za pojavu natprirodnih bića. Prostor se može podeliti na mikrokosmos, onaj svet što je blizu, odnosno ljudski svet, mezokosmos u kome borave šumska onostrana bića i makrokosmos, odnosno svet demona, onaj daleki svet.

Kuća se uglavnom javlja kao mesto odvijanja magijskih rituala radi zaštite i ograđivanja od različitih sila. Devojke bivaju otete upravo kad kroče nogom van kuće (Čardak ni na nebu ni na zemlji). Radnja same bajke počinje time što junak odlazi od kuće u spoljašnji svet. Češće se sreću primeri da junak naiđe na kuću koja pripada onostranim bićima. Ulazak junaka u kuću, propraćeno je bukom, škripom, ustajalim mirisima i prisustvom nekog od onostranih bića, kao što su starice, babe kraj vatre, divovi. Kuća iz tih razloga predstavlja i mesto prelaska iz jednog u drugi svet. Babe su prepreke i kod njih treba služiti tri noći. Uglavnom sede na grobovima ljudi koji su omanuli u njenoj službi. Junak treba da je nadmudri i zasluži „atribut aktivnogi nastavi putovanje. Takav primer sreće se u bajci Zlatna jabuka i devet paunica, gde junak služi službu kod babe i kao nagradu dobije konja. U šumi se može naići i na dvorac. On ima istu funkciju kao i kuća. Predstavlja simbol junakovog cilja i izjednačava se sa sopstvom. Obično se nalazi na sredini ili kraju puta.

Podrum je mesto na kome borave demonske sile (Baš Čelik, Zlatna jabuka i devet paunica). U zavisnosti od mesta na kome se nalazi ima različite funkcije. Podrum koji se nalazi u sklopu kuće, predstavlja zatvor htonskih bića kao što su Baš Čelik, divovi ili zmajevi. Nalazi se ispod nivoa ljudi i predstavlja blažu varijantu podzemlja. Sobe takođe imaju naglašena mesta. U njima se mogu naći razne prepreke i opasnosti. Uglavnom je devojka ta koja izriče zabranu ulaska u sobu, a muški junak je onaj koji je krši i time pušta čudesno biće na slobodu.

Vrt je mesto kontakta sa natprirodnim bićem. Može pripadati ili ljudskim bićima ili natprirodnim. U vrtovima su često smeštene magične biljke i lekovite trave važne za dalji tok radnje( zlatna jabuka).

Krčma na putu je jedno od istaknutijih mesta u bajkama. Predstavlja tip zatvorenog i zaštićenog prostora. Putnicima pruža sklonište i prenoćište. Za susrete u krčmi, povezuje se neprijatnost koja će osujetiti put junacima. Po pravilu, najmlađi brat ne ostaje u krčmi, već nastavlja put. Krčma se može povezati i sa onostranim predelom zbog dejstava zlih statičnih sila unutar nje. Statični junaci ( najstariji i srednji brat) najčešće tada ostavljaju mlađeg, iz zavisti, ljubomore, u onostranom predelu (Čardak ni na nebu ni na zemlji). Krčma je mesto gde se saznaju podvizi carevića i retrospekcijom se opisuju megdani sa divovima i aždajama. „Zbog toga što je mesto saznanja, krčma je nezaobilazi topos na junakovom putu,jer će odrediti tok sižea, a takođe i budući status junaka bajke.“ Smeštena na raskrću, ima jako mesto i tu će se u bajkama desiti ubistva, prevare ili izdajstva.

Šume i planine predstavljaju mesta susreta sa natprirodnim bićima, bilo da su oni protivnici ili pomagači. Ovo je divlji, nepristupačan svet jako opasan po junaka. Na ovakvim prostorima najčešće borave vile, zmajevi. Nasuprot šumi i planini stoji grad. Gleda se kao tuđ prostor i predstavlja mesto na kome treba izvršiti zadatke. Junaci uglavnom tamo noćivaju.

Jezera su vezana za pojavu demonskih bića, najčešće zmajeva. Motiv vode kao granice ima jak koren u narodnim verovanjima i može se naći kod svih Slovena. Kroz vodu se može sići u donji svet i ujedno predstavlja vezu “ovog“ i “onog“ sveta. Sloveni su imali običaj da svoje mrtve puštaju niz vodu u čamcima jer se „svet mrtvih nalazi iza mora.“ Pećine su stanovišta zmajeva, divova, zmijskih careva, kiklopa, đavola, itd. Uglavnom se do njih stiže prateći trag svetlosti ili stranputicama i predstavljaju nepristupačna i mračna mesta. Kroz pećinu se takođe dolazi do podzemnog sveta.

     Primećije se da u različitim narodnim verovanjima, svi ovi prostori mogu voditi ili  predstavljati carstvo sveta mrtvih. Kretanje junaka kroz ove prostore, predstavlja inicijaciju, na primer kao što šamani mogu prelaziti iz jednog sveta u drugi. Sve važne stvari će se u bajkma odigravati na ili ispred gore pomenutih mesta.

 

·       Svrha fantastike 

Zbog svoje dinamike fantastični elementi (u vidu mnoštva motiva i prepreka) koji se gradativno ređaju u klimaksu,  kod publike izazivaju radoznalost i strah. Pokreće se mašta. Izaziva se saučestvovanje i poistovećivanje sa junacima bajki. U bajci Devojka brža od konja devojka se obraća u monologu, a prosci sve govore za sebe i tim postupkom se ističe pripovedačevo obraćanje publici. Bajka je puna dinamičnih motiva kojima se gradi lepota. Pojavljivanjem uglednih ličnosti (prosci) i ulaganja života za lepotu - izazivaju se estetska i moralna osećanja kod kolektiva. Zbog nepredviđenog kraja u kome devojka nestaje, podstiče se želja za nastavkom priče i aktivira se intiucija i mašta za njenim mogućim završecima. Da bi se kod slušalaca izazvalo veće zanimanje i težnja za slušanjem same bajke, fantastični elemnti na početku priče, moraju biti jaki. Devojka je belja od snega, rumenija od ružice, sjajnija od sunca i pritom načinjena od snega iz jame bezdanje prema suncu ilijnskome, rukom vila. Ovim „estetičnim udarom“ naglo se pokreće dalje pričanje, saznanje i doživljavanje priče. Samim naslovom, „Devojka brža od konja“, kod slušalaca se javlja interesovanje za daljim slušanjem priče.

Zahvaljujući fantastičnim elementima slušaoci se “ isključuju“  iz realnog sveta, slede radnju bajke i sagledavaju emocionalnu i misaonu suštinu. Potpomažu osnovnu funkciju bajki, a to je da vaspitava, ljude uči moralu, razvija svest i razum. Lepota priziva ljude i uslovljava posezanje za svojom vrednošću. Mnogi ljudi će se odazvati njenom pozivu, ali samo oni sa razvijenim estetskim osećanjima, obrazovani i sposobni, uspeće da dođu do nje. Bez obzira što doživljavanje (opis devojke), stvaranje (devojku stvaraju vile) i osvajanje (trka sa preprekama) lepote predstavlja težak zadatak, za nju vredi i umreti. Lepota pokreće estetski doživljaj  u čoveku i navodi ga na potragu, odnosno pokreće težnje čoveka za zadovoljenjem estetskih potreba u sebi samom. Samim tim što ona uzmiče, pojačava težnju i volju za dosezanjem. Samo izuzetni mogu do nje stići.

 Svrha fantastičnih elemenata u ovoj bajci jeste da razvije svest o postojanju lepote kao metafizičke pojave. „Kad se čovek domogne lepote, on sa njom u svesti doživljava odgovarajući uspon i razvitak svoje ličnosti  Međutim, ukoliko dođe do promene u čovekovom shvatanju pojma lepote, ona dobija drugačiji lik i ujedno se menja potreba za njom. Nestanak devojke ukazuje na to da lepota nije konačna i da je niko nikad nije mogao, niti će je moći zadržati.

Tokom pripovedanja, zapaža se dosledno smenjivanje fantastičnih (f) i relaističnih elemenata (r). Na početku se javlja portret devojke (f), pozivaju se prosci na trku (r), sam uslov trke je dobijanje zlatne jabuke, devojke ili smrt, ona u trci pušta krila, od dlake pravi goru, od suze reku(f) , carev sin zaklinje devojku, zaustavlja je(r) i na kraju devojka nestaje(f). Svrha ovog smenjivanja fantastičnih i realističnih elemenata jeste postizanje ravnoteže. Ovakvom „cik-cakkombinacijom elemenata u bajci potpomaže se buđenje leve, logične strane i desne, umetničke strane mozga. Cilj jeste postizanje mira, odnosno smirivanje uma. Teži se tome da se ne dozvoli dominacija jedne hemisfere mozga nad drugom. Time se gasi svest o vremenu i prostoru, budi se svest o večnosti gde vremena i prostora nema.

 

4.Stvaranje simbola 

  U uvodnom delu bajke Devojka brža od konja, data je detaljna slika devojke:Bila je nekaka đevojka koja nije rođena od oca i majke, nego je načinile vile od snijega izvađena iz jame bezdanje prema suncu ilijnskome, vjetar je oživio, rosa je podojila, a gora lišćem obukla i livada cvijećem nakitila i naresila. Ona je bila bjelja od snijega, rumenija od ružice, sjajnija od sunca, da se take na svijetu rađalo nije niti će se rađati.“ Ovde je istaknut motiv stvaranja lepote.

U delima usmene književnosti, pa i narodnim verovanjima, vila je natprirodno i idealizovano biće. Samim tim što devojka „nije rođena od oca i majke“ i što su je „načinile vile“, u njoj su usađene osobine ovih bića. Ona je čista i retka (kao sjaj snega na ilindanskom snegu). Sneg potiče iz jame bezdanje, odnosno nedodirnut je i jedninstven i daje devojci atribute jedinstvenosti i nedodirnutosti. Sunce ilinsko predstavlja leto, vreme plodnosti i životvornosti, a sneg je „vađen“ baš u tom periodu i izaziva osećaj posebnosti. Sama priroda, koja oblači devojku i ukrašava je, simbolički označava devojku kao  biće prirode. U kasnijem opisivanju devojke, ističu se karakteristične boje - bela, rumena, sjajna. Boje na psihološkom planu  simbolizuju čistotu, kao sneg o ilinskom suncu, zanos i lepotu, kao ružice sto jesu, i svetlinu koja simbolizuje sunc, odnosno život. Takve devojke na svetu nije bilo, niti će biti, odnosno ona je neponovljiva i originalna.

Iz  jednog takvog savršenog bića nastaje Lepota. Na ovakav način, hiperbolom i gradacijom, „izražava se subjektivno stvaranje lepote.“  Preko fantastičnih elemenata, u ovom slučaju preko opisa devojke,  gradi se slika iz koje nastaje simbol. U bajci Devojka brža od konja dat je ideal i simbol Lepote.

·          Simbolika fantastičnog 

Sa početkom dvadesetog veka, bajka se kao usmena tvorevina posmatrala sa najrazličitijih stanovišta. Knjiženi prilaz bajci bavi se njenom poetikom. Folklorni prilaz bavi se uporednim proučavanjima bajki, zakonitostima po kojima se ona prenosi u tradiciji, njenom društvenom ulogom , itd. Psihološki prilaz bajkama proučava i bavi se otkrivanjem porekla bajki ( Fjordovi sledbenici) ili se primarno bazira na njenu recepciju. Tim prilazom, bave se Jungovi sledbenici i oni nastoje da ukažu na „nadindividualna duševna zbivanja koja se ogledaju u bajkama.“ proučavajući kolektivno nesvesvno.

Za psihološki pristup uzimam za primer bajku Lepotica i zver. Najpoznatija verzija ove bajke govori kako zbog svoje nesebične dobrote Lepotica, najmlađa od četiri kćeri, postaje očeva miljenica. Od oca za poklon traži samo belu ružu, za razliku od skupocenih poklona koje su tražile njene sestre. Nije svesma da će time dovesti u opasnost očev život i njen idealni odnos sa njime. Otac krade belu ružu iz začaranog vrta Zveri i ragnevljena Zver mu zapoveda da se za tri meseca vrati po zasluženu kaznu, odnosno smrt. Lepotica preuzima očevu kaznu i posle tri meseca odlazi kod Zveri u začarani dvor. Tamo dobija predivnu sobu, bez ikakvih obaveza i razloga da se plaši, jedino što joj u posetu povremeno odlazi Zver. Zver bi je u njihovim razgovorima pitala da li želi jednog dana da se uda za njega, a Lepotica bi ga stalno odbijala. Iznenada, u čarobnom ogledalu, Lepotica ugleda svoga oca teško bolesnog i preklinje Zver da je pusti na nedelju dana kući, da ga izneguje. Zver je pušta, ali joj govori da će umreti ako ga za svagda napusti. Njen dolazak kući je obradovao oca, ali je izazvao zavist kod sestara koje kuju zaveru da je zadrže duže nego što je obećala. Na kraju, Lepotica sanja san gde Zver umire od očajanja. Shvativši da je prekoračila vreme, žuri natrag da Zver vrati u život. Zaboravivši na groteskni izgled Zveri, počinje da ga služi. Zver joj saopštava da je sad srećan i da može na miru da umre, jer je Lepoticu ponovo video i da ne može da živi bez nje. Ali Lepotica shvata da ne može da živi bez Zveri i da se zaljubljuje, što sama govori i obećava da će se udati za njega, samo da ne umre. Utom se dvorac ispunjava svetlošću i zvucima muzike, Zver nestaje i pretvara se u princa koji joj priča kako ga je veštica začarala. Čarolija je trebala da traje dokle god neka devojka ne zavoli Zver zbog njegove dobrote.

  Lepotica u ovoj bajci je  bilo koja mlada devojka, ili žena koja je ušla u emotivnu vezu sa svojim ocem, vezu koja ništa manje ne vezuje osim što je duhovne prirode.“ Bela ruža je simbol devojčine dobrote, ali njena nesvesna namera, stavlja njenog oca, pa i nju u vlast Zveri, odnosno načela koji osim dobrote, simboliše milosrđe i okrutnost. Sve izgleda kao da devojka želi tim postupkom da se spase od ljubavi koja poziva na časno ponašanje. Samim tim što je naučila da voli Zver, postaje svesna nesavršene, erotske ljubavi, jer zver predstavlja onaj animalni deo svesti same devojke. „Omogućava joj da prihvati  erotsku komponentu svoje prvobitne želja koja je morala da bude potisnuta zbog straha od incesta.“ Napuštajući oca, dopušta sebi da živi sa njime u svojoj mašti sve dok ne upozna Zver, odnosno čoveka i ne otkrije svoju reakciju na njega, kao žena. Zver u bajci simbolički predstavlja animalni i muški deo devojke koju ona oslobađa potiskivanja i predaje se svojoj ljubavi.

Lepotica se odriče nevinog poverenja u oca koji nije mogao da joj da ono što je želela (belu ružu koja je simbol za čista osećanja), a da se ne probudi onaj animalni, odnosno zverinji bes (eros) u njoj samoj.

Fantastični elementi u bajkama, po Jungovim sledbenicima, ne predstavljaju ništa drugo nego simbole, koji se nesvesno stvaraju u čovekovoj psihi i u pozadini utiču na ljudska delovanja. Njihovo pravilno razumevanje može imati lekovit i kreativan uticaj na pojedinca.

·         Arhetipovi 

Arhetipovi bi bili po Jungu univerzalni obrasci ponašanja i mišljenja. Predstavljeni su u vidu  karakterističnih slika koje dolaze iz kolektivnog nesvesnog, psihičkog sloja zajedničkog svim narodima i verovanjima.

Jedan od osnovnih motiva u bajkama jeste junakov odlazak na put. Pohodi junaka prikazuju procese inicijacije i sazrevanja. Na njegovom putu, junak sreće pomoćnike koji predstavljaju unutrašnje doživljaje samoga junaka. Arhetipi animusa ili anime, figura koje se međusobno dopunjuju i objašnjavaju žensku ili mušku stranu  junaka, često se prikazuju kao stari mudraci, vila i junak, zarobljeni prinčevi ili zatočene princeze ili jednostavno kao otac i majka. Princ koji je čarolijom pretvoren u žabu ili životinju  pa ga devojka svojom ljubavlju vraća u prvobitan oblik, predstavlja simbolično povezivanje duha i prirode junaka u najboljem smislu. Prikaz čarobnjaka ili vragova, simbolično označava personifikaciju tamnog i nepriznatog dela ličnosti. Vrag ili đavo, uglavnom se u bajkama pojavljuje noću, kod nekog drveta, obično nagnutog nad vodenom površinom. Obučen je u zelene haljine, što je jedan od ostataka narodnih verovanja, jer se opisuje kao vodeni demon koji ima zelenu boju kože. Mudraci, proročice, drago kamenje, pa čak i deca, simbolizuju totalitet i celovitost psihe jedne ličnosti.

Fantastični elementi bajki predstavljaju neosvetljene delove ličnosti, koji ostaju okamenjeni u vidu arhetipova, ali u smisli prepreka mogu predstavljati i probleme dok ih čovek ne osvesti.

Motiv putovanja junaka, prikazan je preko bajke Zlatna jabuka i devet paunica. U bajci postoji devet  paunica koje predstavljaju svetlih devet meseci . U uvodu naznačena su tri brata, koja mogu označavati zimskih tri meseca ( januar, februar i mart). Caru se  krade svetlost (zlatna jabuka). Treći sin, jedini nije zaspao i uspevši da sagleda svetlo (zlatnu paunicu), ostaje sa njom i zaljubljuje se. Ljubomorna braća, šalju „prokletu babetinu“ (baba Martu koja pokušava da produži zimu po narodnim verovanjima) da uhodi trećeg sina i ona uspeva da otera svetlost od njega (odseći će paunici kosu). Najmlađi sin kreće u potragu za paunicom  -  motiv putovanja junaka, koji predstavlja ujedno i njegovu inicijaciju, ali on predstavlja i putovanje Sunca po nebeskom svodu iz meseca u mesec. Na putu ga čekaju prepreke. Sledeća etapa junakovog putovanja može  se tumačiti kao junakov ulazak u nesvesno (jezero) i tek kada savlada prepreku koja mu ne da da vidi svetlo (ubija slugu koji ga uspavljuje), dolazi do planine, odnosno krajnjeg duhovnog razvoja, gde će ga čekati pustinjak ili starac (simbol mudrosti) koji ga upućuje na pravi put. Prolazi kroz kapiju ili nivoe svesti, skreće desno (desna hemisfera mozga je za kreativnost) i tamo se u sjajnom, zlatnom dvorcu susreće sa svojom paunicom i venčavaju se .Naravno, to bi se desilo juna meseca, kad je dan najduži, odnosno , najviše ima svetla na zemlji.

Paunica daje careviću ključeve od dvanaest podruma i izriče mu zabranu da ne ulazi u poslednji podrum. Naravno, junak baš tamo odlazi i sipajući vodu u bure oslobađa zmaja, koji mu krade svetlo. Zmaj u okovima predstavlja tamu koja počinje u tački letnjeg solsticija  juna meseca, koja krade/ jede  svetlost. Po drugi put junak kreće na put i spasavajući tri životinje, stiče pomoćnike (junakovo opšte nesvesno – riba , lukavost - lisica i nagon -vuk). Oni mogu označavati  i tri sledeća meseca – jul, avgust i septembar na sunčevom putovanju. Sreće starca –oktobar (  osmicaravnoteža materije i duha)  koji mu govori gde može naći zmaja da vrati  paunicu. Junak uspeva da sazna za babu sa danaest konja i jednim gubavim (baba - stara godina  sa njenih 12 meseci i onim “gubavim“ koji će tek postati mesec nove godine ). Tamo u planini čuva tri noći kobilu, u tome mu potpomažu fantastični elementi (nesvesno, lukavost i nagon). Babina  kobila sa ždrebetom predstavlja rađanje nove godine/ nove svesti. Uzevši konja (dobija snagu), otima devojku od zmaja ( svetlo od tame), beži i time kvari ravnotežu. Sad ih je dvojica sa čarobnim konjima. Logičan je dalji sled događaja. Zmajev konj na molbu drugog, zbacuje svog gospodara i pripaja se careviću i paunici koji odlaze u svetlost, u novo , u dobro.

Osim potrage za svetlošću, koja označava potragu carevića za  prosvetljenjem, saznanjem i mudrošću, u ovoj bajci je okamenjen arhetip putovanja Sunca po nebeskom svodu, njegovo ponovno rađanje 23. decembra i pobeda nad tamom. Smenjivanje dvanaest meseci ( prepreka) i put Sunca (junaka) prikazuju arhetip  kruga života i smrti svojstven prirodi, ali i čoveku kao delu prirode.

·         Zaključak

 

Jung je govorio o tome kako pomoću simbola čovek unosi red u haos. U bajkama je gotovo sve simbolično jer one pomoću događaja i vizualizacije ne pričaju o stvarnim, realnim događajima već o našim unutrašnjim stanjima i unutrašnjim sukobima.

Interesantno je to da su još davno osnivači naučnog mišljenja, kao što su Platon i Aristotel, predlagali da vaspitanje treba da počne bajkama, a ne suvoparnim činjenicama. Ako bi detetu odmah davali racionalni svet, onda bi njemu njegov unutrašnji svet, kojem je bajka mnogo sličnija, ostao dalek i tuđ, a ono što nam je daleko i tuđe, često nas i plaši. Izrazito funkcionalnom kompozicionom motivacijom pripovedači bajki vrlo vešto uvode slušaoce u svet bajki. U tom svetu vrhunske vrednosti i uzvišenog smisla, slušalac prima i doživljava  poistovećujući se sa junacima bajki.

Bitno je je biti u kontaktu sa našom „ duševnom osnovom.“ Zanemarivanje ovog oblika komunikacije osiromašuje duh. Naš savremeni intelekt postiže neslućene uspehe, ali je istovremeno opustošen duhom. Usklađujući rad naizmeničnim podsticanjem desne i leve strane mozga,  bajka postiže balans između kreativnosti i logike. „Budiljudsku svest kojom čovek na potpuno drugačiji način postaje svestan svoje okoline i vremena u kojem živi i paralelno sa tim obogaćuje duh.

Mi ne možemo bez mašte i bez svojih neobičnih simbola. Čovek će uvek stvarati svet vilenjaka i čudesa. Oni će menjati imena i spoljašnju formu, ali će imati uvek istu suštinu – da uzbuđuju i da nam pomažu u savladavanju strahova i neizvesnosti. Nesreća je u tome što savremeni čovek pravi isuviše moćna čudesa

Bajke isto tako čuvaju etičke vrednosti u društvu, oštro deleći dobro od zla,  učeći nas od detinjstva tome, ali i stalno nas podsećajući da biti junak nije jednostavna stvar, nego da se moramo stalno suočavati sa preprekama i ne odustajati, već ih sve prebroditi...

·         Literatura 

·         Babić, Žarko, Metodičke varijacije, Društvo za srpski jezik i književnost, Beograd, 2002.

·         Jung, Karl Gustav, Čovek i njegovi simboli, Narodna knjiga- Alfa, Beograd, 1996.

·         Milošević-Đorđević, Nada, Od bajke do izreke, Društvo za srpski jezik i književnost, Beograd, 2006.

·         Radulović, Nemanja, Slika sveta u srpskim narodnim bajkama, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2009.

·         Samardžija, Snežana, Poetika usmenih proznih oblika, Narodna knjiga, Beograd, 1997.

·         Stanković-Šošo, Nataša, Topos puta u srpskoj narodnoj bajci, Društvo za srpski jezik i književnost, Beograd, 2006.

·         Stefanović-Karadžić, Vuk, Srpske narodne pripovijetke, Prosveta - Nolit, Beograd, 1987.

 

 

 

Троличје хазарске историје и приче, Невена Радовановић

 

      Име: Невена (Синиша) Радовановић
Студијска  група: Српска књижевност и језик  (05)
Факултет и универзитет: Филолошки факултет  универзитета у Београду
Имејл адреса: [email protected]
Предмет: Класици српске књижњвности
Професор: Мина Ђурић

Троличје хазарске историје и приче у роману Милорада Павића


САДРЖАЈ:

Историјат Хазара ...................................................4

Значење броја три .................................................5

Питање довршености ............................................6
Успон и пад Адама Кадмона .................................8
Религијски план

Борба за моћ ........................................................11
Реинкарнација......................................................13

Човечанство у малом ............................................15



Историјат Хазара

Хазари су народ који се изгубио у историји. Сазнања која су сакупљана о Хазарима врло су оскудна, распарчана и контрадикторна. Сви докази о њиховом постојању углавном су различита виђења хришћанских, јеврејских или муслиманских записивача, а име овог народа се у зависности од извора јавља у различитим облицима: Газари, Казари, Хазари, Кузари.
Хазарска држава је почела слабити, а томе су допринеле  унутрашње  борбе између племена које су у тадашње време биле карактеристична и свакодневна појава. У зависности од поднебља на којем остају, Хазари прелазе у јудеизам, хришћанство или ислам. Тако је један народ нестао у потпуности са историјске сцене.
Милорад Павић историјске изворе у роман уноси или у свом изворном облику у виду цитата, низова података и чињеница, или у уметнички прерађеном облику. Подаци као што су лична имена, збивања  и  године  одговарају историјским изворима и имају различите погледе на судбину Хазара у зависности од средине из које су потекли. Одреднице које имају реалну историјску везу са Хазарима јесу Ал Бекри, Даубманус Јоанес, Каган, Liber Cosri, Методије Солунски, Сангари Исак, Тибон Јехуда Ибн, Ћирило, Халеви Јехуда, Хазари, Хазарска полемика и Челарево и све оне одговарају времену дешавања Хазарске полемике. Ове чињенице потврђују постојање једног народа, али готово ништа нема о начину њиховог живота и толико су противречне и малобројне да „(...) пре замагљују већ замагљено него што пружају јасан податак“. Уколико бисмо покушали да спојимо историјске чињенице и да реконструишемо историју Хазара, можда бисмо могли да их доведемо у везу са Словенима и Сараценима.
С правом се онда може поставити питање шта  бисмо добили уколико и сазнамо праву истину о нестанку једног народа?

Значење броја „3“

Број три питагорејци сматрају бројем довршености која је изражена почетком, средином и завршетком. Хазари су народ који има свој почетак, трајање и завршетак и у роману је приказан само њихов крај, као некакав излаз и бег у три владајуће религије, с тим да се тачан исход не зна. 
Три у себи садржи прошлост, садашњост и будућност и Павић је кроз историјски пресек успео да прикаже крај једног народа и борбу за превласт и моћ водећих религија. Започета је у прошлости, од деветог века, преко барока где се интензитет борбе појачава, да би се у садашњости (двадесетом веку) појавила жеља за екуменством и сазнањем, али очигледно та жеља није била довољно јака да истраје у томе. Уједно би се некада ова прича о Хазарима могла завршити доласком новог народа, само са другим именом. Вечни живот једне религије (или једног народа) могућ је уколико се зна начин нестанка претходне. Тиме се може, ако не победити смрт можда у потпуности, онда макар продужити опстанак.
     Уједно се за број три каже да је „мушки број“ и код хришћана представља самог бога, у виду тројства, тачније јединство Оца, Сина и Духа. Прича о стварању Петкутина, карактерише ову особину броја три. Бранковића можемо представити као оца, Петкутина као сина, а саму креативност и стварање као дух. Међутим, Петкутин се може схватити и као трећи свет. Самим тим што је обмануо и живе и мртве, постаје нека трећа врста бивствовања или макар покушај истог. Ова прича се може поредити са кабалистичком причом о стварању Голема, нечег неуобличеног и безобличног, створу који би растао све док му се са чела не избришу речи којима му је удахнут дух. Петкутин се, као и Голем, од обичних људи разликује по томе што је створен, што није рођен од оца и мајке, већ је начињен од блата као човечији покушај да се достигне бог. Постаје трећи свет у односу на све остале ликове, као обичан експеримент.
Бог као број један, створио је мушко и женско (број два). Из међусобне борбе ове две супротности настаће број три, као симбол новог почетка и зато број три уједно представља стваралачку енергију и акцију, док се у кабали бројем три означава разумевање и тројство мушког, женског и обједињујуће интелигенције. Као пример акције могу се узети дешавања из средњег века, јер Бранковић, Коен и Масуди нестају с једне стране, а да нису завршили своје речнике, Никон с друге стране умире не завршивши уништавање делова тих истих речника, да би на крају Теоктист ипак успео да састави један, комплетан речник и постане његов приређивач.
Број три представља и полазне тачке у стварању троугла и призме (пирамиде). Троугао, поред тријаде ( отац, мајка и дете; тело, душа и дух), основни је симбол приказа површине и довршености, јер три троугла испреплитана заједно чине нераскидиво јединство, као три времена која се провлаче кроз речник. Троугао, ако је окренут на горе (мушки принцип), симболизује духовност, успон и развој, обично је беле боје, а ако је окренут на доле, означава пад, материју, женски је принцип и симбол матице. Једнакостранични троугао означава довршености, и уједно ће симболизовати да се „(...)свака аналогија може применити обрнуто, како одозго тако и одоздо“.  Призма симболизује средиште света, које је у роману приказано кроз три водеће религије, а поред тога симбол је највишег духовног, хијерархијског развоја и највећег степена иницијацијског достигнућа. То се може видети у жељи за уједињењем, као већег духовног ступња у двавдесетом веку у односу на средњи век и барокно доба и трећем реинкарнацијском кругу ликова, јер кроз иницијацију, ликови постају свеснији и, требало би, бољи.
С правом се може рећи да се Павић  нимало случајно није определио баш за трочлану стриктуру овога романа.

2.1. Питање довршености

             „Хазарски речник“ има лексиконску форму чиме је допуштено читаоцу да садржини романа приђе са било које стране. Захваљујући оваквој особености романа, читање у контунуитету по речима Пијановића: "(...) није више услов без којег се не може, услов који стоји у узрочно-последичној вези са постепеним сазнавањем тоталитета књижевног текста".  Читалац не мора роман читати од почетка до краја и на њему самом је да ли ће роман започети од Црвене књиге, Зелене књиге, или Жуте књиге. Тиме саставља своју књигу и од њега зависи колико ће од књиге добити и да ли ће уопште успети да је склопи. Уосталом, сваки нови превод  Хазарског речника даће нови распоред одредница.
              Средиште романа чине три књиге: Црвена , Зелена  и Жута, које, свака на свој начин, објашњавају историју Хазара. Састављене су из одредница које су распоређене по азбучном реду и разликују се по структури, природи и наративним својствима у зависности од света коме припадају и доба које описују.
             Апендикси и текстови који се у њима налазе, представљају везу између првог и другог допуњеног издања. Уједно се помоћу њих прави спона између Даубмануса, времена издавања прве серије речника и времена приређивача другог, реконструисаног издања. Апендикс 1 је у бити исповест оца Теоктиста Никољског и апендиксом се разрешавају и пружају додатне информације којих нема у речницима. Апендикс 2 је извод из судског записника са исказима сведока у случају убиства др Абу-Кабира Муавије из 1982. године, чиме су завршени само неки заплети ове приче, док се прича о Хазарима даље може наставити.
             Павићево истраживање завршило се фиктивном причом о једном народу, оставивши роман отворен за могућу будућност, а опет је и завршен и затворене композиције, јер се један велики циклус од око хиљаду година ту завршава. У тих десет векова  периодично се понављају три мање целине почевши од средњег века и Хазарске полемике, преко барока у коме ће се обновити интересовање за хазарско питање и  двадесетог века као завршетка тог великог циклуса. Целине се међусобно пресликавају: јављају се ликови са истим или сличним телесним особинама и склоностима кроз сва три периода па можемо говорити о реинкарнацији. Сви заједно функционишу по закону који одређује број три, а то је да је све у бити промена и да  ништа није стално. Заокруженост тог великог периода се види и у томе да су на почетку водили полемику о хазарском питању, затим скупљали материјал о историји Хазара, који би био заокружен тек у двадесетом веку, али је ту и крај истраживању захваљујући породици Ван дер Спак.
              Претходним и завршним напоменама писац је успео да постигне својство научне књиге и у њима се окреће читаоцу дајући му упутства о начину коришћења речника, односно да се може почети од оне одреднице која се прва прикаже приликом расклапања књиге и уверавајући да је свестан тога колики напор представља читање „дебеле књиге“. Самим тим што је сваку одредницу радио тако да јој се може прићи са различитих страна, дотакао се још једне особине овог броја, а то је довршеност.  Јер без обзира на два милиона начина и могућности за читање овог романа, читаоци ће увек видети исте редове и пасусе, само другачијим редоследом. Број три приказује такву врсту довршености (то је још један закон по којем функционише овај свет) која се периодично понавља.


                      2.2. „Успон и пад“ Адама Кадмона

Нимало занемарљива чињеница је и то што се Хазарски речник може наћи у три различита издања. Тачније, постоје три примерка овог речника: женски, мушки и  андрогини. Кључну разлику између њих Павић је направио изменивши приказ осећања др Шулц при сусрету са др Муавијом у Истанбулу. Женски примерак представља матријархат, еру владавине женског начела. Мушкарци су изузетно поштовали култ мајке и донекле су се понашали као трутови у кошници, у сталној борби за освајање жене која ће их начинити бесмртнима, дајући им потомке. Ову еру, замењује патријархат, мушко начело, које карактерише доминација очева, док се жене стављају у подређени положај.  „Ствар је у томе што мушкарац свет доживљава ван себе, у свемиру, а жена свемир носи у себи. Та се разлика огледа и у мушком, односно женском примерку мог романа. Ако хоћете, то је слика распада времена, које се поделило на колективно мушко и индивидуално женско време“ ,  каже Павић.

Уласком у еру Водолије, еру сталних и наглих промена, добија се андрогино издање, оно које садржи и мушко и женско време на једном месту. Уједињени ова два примерка (мушки и женски) чине целину. Јединство су тек у андрогином издању, за чији се симбол може узети троугао јер оцртава једну од његових карактеристика: савршену равнотежу комплементарних сила.  Кроз трокњижје  доказује се закон броја три. И мушки и женски примерак, патријархат и матријархат, јесу путања Адама Кадмона на доле, ка превласти материје. Шејтани сведоче о  Кадмону у роману као о Праадаму који се налази у свим људима, као што се сви људи налазе у њему, односно не као о индивидуалном лику, већ као о целокупном човечанству. Праадам се такође схвата као нешто треће у односу на Адама и Еву, који ће дати друго неко треће даље. Адам се креће силазном путањом у барокном добу, јер се  на путу налазе двојица која се узајамно сањају. Жеља за моћи је овде доминантна и исказана је преко приче о Петкутину, односно преко жеље да се достигне бог.. Своју крајњу тачку силаска Адам Кадмон достићи ће у двадесетом веку. Жеља за екуменством, а не за моћи,  и доминација зла сведоче о том завршетку. Кадмонов пут сада је једино могућ према горе, успон ка духовноси. Као резултат тог успона јавиће се андрогино издање, а оно што после тога следи је  пресликавање, тј. нов  почетак.
 Само средиште романа чине три књиге: Црвена, Зелена и Жута. Свака од њих представља јединствену целину са одређеним бројем одредница и свака даје своју верзију приче о Хазарима. Бојама су означене три водеће религије данашњег света: Црвена књига представља хришћански свет и хришћански извор о хазарском питању, Зелена муслимански свет и муслимански извор, а Жута књига јеврејски свет и јеврејску интерпретацију хазарског питања. “Све три књиге стоје напоредо, паралелно, у међусобној полемици, вечно непомирљиве“.  Ови светови са својим ставовима стоје равноправно, заиста у међусобној полемици истичући своје погледе на свет као исправне и јако мало или готово ништа не говоре о друга два света, притом расправљају о четвртом и премућству свог света над истим. Мира између њих нема.....
             Свака књига има свој симбол: рибу, лава или овна, а одреднице маркиране су крстом, полумесецом или Давидовом звездом. Павић приказује период од хиљаду година историје човечанства кроз три круга и Адамов пад. Ту се један циклус завршава. Уједно је успешно приказано савршенство које има једна тространа призма, где би три стране биле хришћанство, ислам и јудеизам, а подлога на којој се темеље Хазари. Јер, четири ставке које су заједничке за све три књиге јесу Атех, Каган, Хазари и Хазарска полемика, означене су троуглом и непосредно говоре о Хазарима. Троугао је притом окренут на доле и он, такође, може да приказује силазак у материју (Адамов пад) , али тај силазак уједно говори о жељи за знањем, о проницању у саму срж проблематике о Хазарима.
Ове одреднице, самим тим што говоре о Хазарима, народу који је нестао, приказују прошлост. Све што је прошло, временом ће прећи у фантастику, мит или легенду, нарочито ако нема писаних сачуваних споменика да посведоче о реалном постојању. Корене човечанства нико не зна, јер су у њиховој бити остали само митолошки прикази једне реалности. Тако је исто и са Хазарима или са било којим другим народом који дође на њихово место. Тај народ ће нестати и развиће се митови и легенде. „Све три приче о Адаму, као и она о Петкутину и Калини, повезане су са различитим митологијама (...). Тиме су доведене у везу са ланцем сличних мотива у дјелу на различитим тематско-временским слојевима романа. Наглашено је песимистичко виђење људске природе у свакој од прича на свој начин (...),каже Делић.  Постоје историјски подаци да су Хазари постојали, али се не зна са сигурношћу ништа  о њиховој свакодневици и навикама. Павић их је оживео.
Али, шта би се добило расветљавањем историје Хазара?


            2.3.Религијски план

              Религије су спој тела и духа. Матријалност и дух су у подједнакој мери потребне човеку да би се постигла равнотежа и склад. Религијски приказ доказује видљиву поделу света. Павић обрађује хиљадугодишњу борбу хришћанства, ислама и јудеизма за статус прве и водеће религије,. Кроз Црвену, Зелену и Жуту књигу дата су карактеристична обележја и погледи на свет све три. Најјачи ће опстати, смењиваће се из доба у доба и из тога проистиче будизам, јер он једини признаје још један закон по којем свет функционише, тј. реинкарнацију.


                             2.3.1.Борба за моћ

    Уколико се дотакнемо четири заједничке одреднице, улази се у проблематику хазарске приче, а то је борба за моћ и превласт. Она почиње кагановим позивом три мудраца из три различита света. Они ће се састати и својим расправама убеђиваће кагана да се определи за једну владајућу веру. У средњем веку, нама као полемичари познати су Константин, Ибн Кора и Исак Сангари, припадници хришћанског, муслиманског и јудеистичког света којима је главни циљ превласт над остала два и „усвајање“ Хазара.
          Хришћански извори говоре о 860. Години  као о години одржавања полемике, победи Константина Солунског у односу на дервиша и рабина и његовим чувеним беседама које су изгубљене. Муслимански извор више истиче притисак који се вршио на кагана и наравно, на победу Фарабија Ибн Коре који је „закаснио“ на полемику и уз велике напоре успео да стигне на хазарски двор. Сан је протумачио помоћу приче о тророгој номизми. Притом се не зна тачна година полемике. Жута књига истиче преимућство Сангарија Исака у односу на муслиманског и хришћанског представника у полемици. Сангари је говорио о природи човека и тиме приволео кагана да се приклони јудеизму. Све три књиге помињу принцезу Атех као активног помагача свим учесницима, само што сваки свет резервише њену помоћ за себе.
Тако  је хазарска полемика предочена у три различита тока, са три различита начина тумачења и три различита исхода и уједно је овај догађај приказан са позиција три владајуће вере. Захваљујући овом троструком погледу на догађај, тачна историја се изгубила. Чак се сматра да је принцеза Атех имала за сваког изасланика по једно лице, чиме се додатно компликује утврђивање тачног исхода полемике. Моћ је основни циљ ова три полемичара. Али с обзиром да се не зна са сигурношћу крај те борбе, свака религија даје свој увид у причу и истиче сопствене заслуге. Окупирале су један народ и воде расправе око његове будућности. Не смеју да признају пораз, јер би их то учинило слабим у односу на друге две стране и причају о "гутању" Хазара као о победи.
У барокном добу обнавња се интересовање за Хазаре. Појављују се три истраживача из три света: Аврам Бранковић као припадник хришћанском, Масуди Јусуф муслиманском и Коен Самуел као припадник јудеистичком свету. Бранковићева животна преокупација је састављање речника о Хазарима и притом обезбеђује писаре Севаста Никона и Теоктиста Никољског који сакупљају грађу. Аврам је уједно дипломата, војсковођа, потомак чувених Бранковића и здухач, особа демонских способности, која функционише ноћу, а спава дању. Масуду Јусуф, испрва изузетан свирач у шаргију, а касније ловац на снове који покушава да ухвати смрт, постаје собар Аврама Бранковића да би се докопао Бранковићевих снова. Јер, Бранковић сања необичног дубровачког Јеврејина, Самуела Коена, такође једног од сакупљача грађе о Хазарима. Коен покушава да нађе другу двојицу полемичара чија имена Халеви није споменуо у својој књизи. Коен сања Бранковићеву јаву, а Масуди гледајући Аврамове снове, успео је да сазна јаву његовог двојника. Сва тројица су ловци на снове и поседују способности да уђу у туђи сан.
Ова три барокна истразивача се на известан начин труде и покушавају да се докопају Адама Кадмона. Аврам ствара Петкутина на исти начин као што је и бог створио човека, правећи га од блата и читајући четрдесети псалам. Успевши да „превари живе“, покушао је потом и да „превари мртве“ пославши Петкутина са Калином у арену. Петкутин је схваћен као нешто трће, нека врста покуса, есперимента да би Аврам доказао своју моћ као креатор. Из истих разлога ће га и убити. Аврам притом сам каже : „Опит са Петкутином је успешно окончан. Он је тако савршено одиграо своју улогу да је обмануо и живе и мртве. Сада могу да пређем на тежи део задатка. С малог на велики покушај, С човека на Адама.“ 
Као известан помак и зрно наде за престанак ове борбе, јавља се жеља за екуменством у двадесетом веку. На научном скупу  састаће се три различита припадника зараћених страна да сакупе сазнање које имају о Хазарима. Главни протагонисти приче јесу др Абу Кабир Муавија, др Исајло Сук и др Дорота Шулц, сви су професори универзитета (у Каиру, Новом Саду и Америци) и сви долазе у Истанбул 1982. године на научни скуп. Поново, после 293 година, срећу се јеврејски, муслимански и хришћански изасланици са другом сврхом и да коначно заврше започето. Међутим, паралелно са њима, у хотелу „Кингстон“ борави породица Ван дер Спак, муж, жена и дете, који ће касније бити одговорни за убиство двојице научника и ако се упореде са одредницама Акшани, Никон и Ефросинија Лукаревић, лако се утврђује кореспонденција са шејтанима из барокног доба. Окривљена за убиство др Муавије, др Шулц прихвата на себе убиство др Сука, да би сама избегла  гору казну.
Из оваквог приказа неизбежан је закључак који води ка стварању призме. Број три је кључ којим је започета борба. Три фигуре Константи, Ибн Кора и Сангари, су три полазне тачке овога романа. Касније, борба се развија у троугао, а везу између тачака чини свест о постојању оне друге двојице и жеља за њиховим знањем. Свој коначан облик призме, као логички след догађаја, роман ће добити у двадесетом веку, када јој се дода висина која сомболички означава жељу за уједињењем. На тај начин постигнут је склад и довршеност, после које следи аналогија (још једна особина троугла), тачније преслокавање из прошлости у будућност, тако и из будућности у прошлост.
 Зло без обзира на све и даље побеђује.


                       2.3.2. Реинкарнација

Уколико се мало ближе погледају ликови, примећују се да се они циклично понављају у сва три доба.. Телесна обележја и склоности се преносе у речнику кроз реинкарнацијске кругове. То се може доказати уколико се пореде Константин са Аврамом Бранковићем. Заједничка особина која повезује Константина и Аврама јесте жеља за стварањем. Константин ће направити азбуку, лепећи је пљувачком и глином, док ће Аврам покушати нешто теже -направиће човека, као трећи свет. С друге стране, ако погледамо реинкарнације шејтана, запажа се да су особито телесно обележје Ефросиније дланови са по два палца, која ће после у двадесетом веку имати дечак из породице Ван дер Спак. Уколико се вратимо још уназад, два палца је имала и пронцеза Атех, тако да је могуће да се Атех реинкарнирала после као Ефросинија. Успут треба узети и чињеницу да јој је шејтан после полемике узео пол и протерао у један од три пакла што објашњава њену повезаност са подземљем. Самим тим, она постаје нешто треће, демон, који ће се испољити у Ефросинији.
Реинкарнација при том неће зависити од пола, јер ће се Коен кроз 239 година реинкарнирати у др Дороту. Мануил је поновно јављање Ефросиније Лукаревић (чији је Коен био љубавник) и он се нада да ће га др Шулц препознати.
Интересантна ствар је да се демонски свет, не меша са људским по том питању. Они ће имати посебна обележја као што су изостанак носне преграде и склоност ка сликању (Никон Севаст, а касније госпођа Ван дер Спак) или склоност ка музици и леут од оклопа беле корњаче ( Акшани алиас Ван дер Спак) по којима ће се лако препознати у двадесетом веку.
Реинкарнацијски кругови приказани су кроз призму броја три, као  броја који означава промену, са додатком да се та промена дешава као извир и увир у себе сваки пут чиме се добија  нови облик, тај трећи, али са одређеним старим склоностима.


Човечанство у малом

Зашто се припадници хришћанства, јудаизма и ислама међусобно боре око једног  речника? Шта је то битно у историји једног народа, због чега се демони  уплићу у полемику и саботирају настанак речника? Јер, таман што се јавила већа и јача жеља за знањем, умешало се зло и идеја екуменства није заживела.
           Хришћанство, јудаизам и ислам, који се у роману спомињу као кавас, авлија и анбија основа су и рационални скелет овог романа. Павић их приказује као дрво постања, на коме би корен био јудеизам, ислам стабло, а хришћанство лишће. Кроз њихов се историјски приказ прожима будизам, који ће Павић назвати авам мислећи о њему као на веру која је доступна свима. Заједно са њиме јавња се и идеја о реинкарнацији. Из тога се може закључити да ће се борба поновити. Разлика је у томе да ће овог пута ићи у супротном смеру. Ако је Адам Кадмон достигао своју „доњу“ тачку, потпуно је логично да  једини пут којим сад треба кренути је горе.
Адам Кадмон је човечанство. Сви људи носе део Праадама  и само када последњи човек умре, умреће и он са њиме. Из овог Праадама су морали настати Адам и Ева, као две суштинске супротности, плус и минус, из којих се развија нешто треће. Јединство су позитивног и негативног које за резултат има нов почетак. Човечанство се може схватити само као једна еволуција блата, тачније материје. Материје је све више и путем природних катастрофа и ратова се она државала у некој врсти равнотеже. Духа је све маље, јер што је више људи, то се енергија све више цепа на ситније делове и на крају остаје само зрнце духа које човек мора да одржава и очува. Адам Кадмон је душа света разапета на телу истог. Уласком у еру Водолије, Адам Кадмон се од материје окреће духу и започиње нови циклус који карактеришу глобалне промене. Довршена је једна целина.
Стална промена је оновни закон по којем један универзум функционише и увек се морају наћи добро и зло у сукобу да би до промене дошло.
Оно за чим трагају ове три религије јесте знање, јер највећи страх долази од незнања. Тада нисмо сигурни. Уколико поседујемо знање, имамо и потребо искутво и на тај начин можемо победити чак и смрт, јер „(...) то је пут како се постаје видовит“.
Религија која има увид у нестанак, самим тим и у настанак једног народа,  може и сигурно хоће  спречити сопствени крај. Она би имала увид у прошлост, садашњост и будућност, увид у основу алузија (хришћанство), окултности (јудеизам) и пророштва (ислам).
Као и у  Гогољевом Ревизору, ни у Хазарском речнику  нема добрих ликова. Сви су на  неки начин уврнути, тешки, са сопственим демонима унутар себе самих. Једнно добро у роману јесте потрага за историјом Хазара, а баш то демони не дају да човечанство сазна.
Користећи се принципом тројства, самим тим и троугла и призме, Павић је дао увид у основе самог света. Хазари јесу човечанство у малом и њихова прича јесте неки пут којим се сви ми крећемо пратећи Адамов пад. Али, не треба пуно бринуту и очајавати због њихове судбине. Његов пут се окреће, а прича ће се наставити.

Литература

Делић, Јован. Хазарска призма. Просвета. Београд.  1991.
Мали речник традиционалних симбола. Приредио Марио Лампић. Либрето. Београд. 1999.
Михајловић, Јасмина. Прича о души и телу : слојеви и значења у прози М. Павића. Просвета. Београд. 1992.
Павић, Милорад. „Почетак и крај романа“. <http://www.khazars.com/pocetak-i-kraj-romana/> 6.8.2012
Павић, Милорад. Хазарски речник: роман лексикон у 100.000 речи. Књижевне новине. Београд. 1986.
Пијановић, Петар. Павић. „Филипа Вишњића“. Београд.  1998.
Шолем, Гершом. Кабала и њена симболика. „Плави круг“. Београд. 2001.

 

 

 

Members Area

Casovi srpskog jezika i knjizevnosti

- za osnovce 

- za srednjoskolce

- za studente Filoloskog fakulteta         

   tel. 061 6378056      

Novo!  Časovi preko skype-a, uplatom na žiro račun

          

Tumacenje snova

         Kontakt

Recent Blog Entries

Recent Photos

Webs Counter

Newest Members